Пређи на садржај

Корисник:Клyтемнестре/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Други пол[уреди | уреди извор]

Рецепција и утицај[уреди | уреди извор]

Прво издање Другог пола у Француској се продало у око 22.000 примерака за недељу дана.[1] Од тада, књига је преведена на четрдесет језика.[2] Ватикан је књигу ставио на Списак забрањених књига.[3] Сексолог Алфред Кинси се критички изразио према Другом полу, држећи да иако је интересантан као књижевно дело, не садржи оригиналне податке од интереса или значаја за науку.[4] Године 1960, Бовоар је написала да Други пол представља покушај да се објасни „зашто жену њен положај, још увек, чак и данас, спречава да истражује основне проблеме у свету“.[5] Напад на психоанализу у Другом полу је инспирисао касније феминистичке аргументе против психоанализе, између осталих и оне изнете у књигама Женска мистика (1963) Бети Фридан, Сексуална политика (1969) Кејт Милет и Женски евнух (1970) Џермејн Грир.[6] Милет је 1989. изјавила да није увиђала до које мере је дуговала Бовоар када је писала Сексуалну политику.[7]

Филозофкиња Џудит Батлер је написала да Бовоарин исказ да се „жена не рађа, женом се постаје“ разликује термине „пол“ и „род“. Борд и Маловани-Шевалије, у њиховој целовитој верзији књиге на енглеском, превеле су овај исказ као „жена се не рађа, женом се постаје“ зато што у овом контексту (једна од више различитих употреба речи „жена“ у књизи), Бовоар ту реч користи да означи жену као конструкт или идеју, пре него жену као јединку или део групе. Батлер пише да је у овој књизи „род“ представљен као аспект идентитета који се „постепено стиче“. Батлер сматра да Други пол потенцијално пружа радикално разумевање рода.[8]

Биографкиња Деирдре Бер у уводу за издање из 1989. године пише да је „једна од најупорнијих критика“ то да је Бовоар „крива за несвесну мизогинију“, да одваја себе од жена док пише о њима.[9] Бер пише и да су француски писац Франсис Жансон и британска песникиња Стиви Смит имали сличне замерке: према речима Смитове, „Она је написала огромну књигу о женама и убрзо постаје јасно да их не воли, нити да јој се допада што је и сама жена“.[10] Бер даље цитира британског научника К. Б. Редфорда који је уочио да је Бовоар „крива за бојење жена својим сопственим бојама“ зато што је Други пол „примарно буржоаски документ, тако изобличен аутобиографским утицајима да лични проблеми саме ауторке могу добити претерани значај у њеном разматрању женствености“.[11]

Дејвид M. Халперин пише да Бовоар даје идеализован приказ сексуалних односа између жена у Другом полу, тврдећи да они са посебном јасноћом откривају узајамност у реаговању на еротске подстицаје која карактерише женску еротичност.[12] Критичарка Камила Паља је похвалила Други пол, називајући га „изврсним“ и „врхунским делом модерног феминизма“. Паља пише да већина модерних феминиста и феминисткиња не схвата до које мере су њихова дела само пуко понављање Бовоариних тврдњи.[13] У књизи Слободне жене, слободни мушкарци (2017) Паља пише да је као шеснаестогодишњакиња била „импресионирана Бовоариним заповедничким, ауторитативним тоном и амбициозним кретањем кроз простор и време“, који су је инспирисали да напише сопствено дело књижевне критике под називом Сексуалне персоне (1990).[14] Кристина Хоф Сомерс одбацује Други пол, пишући да његова „репутација као ремек-дела, уметничког дела, или чак инспиративног манифеста, зависи умногоме од тога што га нико не чита“. Сомерс описује књигу као „клупко“ које садржи „претеране генерализације“, и да се Бовоар „није потрудила да разлучи битни од небитног садржаја“, те да је била немарна у коришћењу доказа.[15]

Културолошке последице[уреди | уреди извор]

Успон другог таласа феминизма у Сједињеним Америчким Државама изазван књигом Женска мистика Бети Фридан, која је инспирисана Другим полом Симон де Бовоар,  знатно је касније доспео до Европљанки и почео да утиче на њихове животе. Иако је Други пол објављен 1949, а Женска мистика 1963. године, Французи су били забринути да ће ширење једнакости на питања породице бити штетно за француски морал. Године 1966, абортус је у Европи још увек био незаконит и било је јако тешко доћи до контрацепције. Многи су били уплашени да ће легализација „одузети мушкарцима ‘поносну свест о њиховој мужевности’ и начинити жене ‘пуким објектима стерилне сензуалности’“.[16] Француски парламент је 1967. одлучио да легализује контрацепцију, али само под строго контролисаним условима.

Социјални феминисти и феминисткиње су отишли још даље тврдећи да се жене „фундаментално разликују од мушкараца у психологији и у физиологији...“[16] и наглашавали су родне разлике, а не једнакост, захтевајући да жене имају право да изаберу да ли ће остати код куће и бринути о породици, ако тако желе, и за то добити новчану накнаду, што је заступала католичка црква, или бити радна снага и имати помоћ око бриге о деци кроз програме владе, као што су дневни боравци за децу финансирани од стране државе и породиљско одсуство. Историјски контекст тога доба представљало је веровање да је „друштво скројено по мери мушкараца лоше служило женама и штетило свеукупним друштвеним интересима“.[16] Због овог залагања за јавне програме, Европљанке су се више укључиле у политику и до деведесетих година прошлог века држале су шест до седам пута више места у законодавним телима него у САД, што им је омогућавало да пруже подршку програмима за жене и децу.[16]

Преводи[уреди | уреди извор]

Многи коментатори су указивали да је енглески превод Другог пола Х. M. Паршлија из 1953. године, који се често прештампава, лош.[17] Један критичар из Њујорк Тајмса је написао да зоолог ангажован да уради превод има „познавање француског језика на нивоу основних студија“.[18] Деликатни филозофски концепи су често погрешно преведени, а велики делови текста изостављени.[19] Енглеска издавачка права на књигу су у власништву издавачке куће Алфред А. Кнопф, и упркос томе што им је указано на проблеме са енглеским текстом, дуго су тврдили да нема потребе за новим преводом,[17] иако је и сама Симон де Бовоар у једном интервјуу из 1985. експлицитно затражила нови: „Веома бих волела да се уради нови превод Другог пола, који ће бити веродостојнији; потпунији и веродостојнији.“[20]

Издавачи су се повиновали овим захтевима и поручили нови превод од Констанс Борде и Шејле Маловани-Шевалије.[21] Нови превод, објављен у новембру 2009. године,[22] наишао је на генерално позитивне оцене књижевних критичара, према којима су Борде и Маловани-Шевалије савесно унеле делове текста који су недостајали у Паршлијевом издању и исправиле велики број његових грешака.[23][24][25][26]

Други критичари, пак, укључујући и Торил Мои, једну од најгласнијих критичарки првог превода из 1953. године, критични су према новом издању, указујући на проблеме у стилу, синтакси и филозофској и синтактичкој кохерентности.[18][27][28] Издавач је унео најмање једну исправку на основу Моине критике; књига се сада завршава речју коју је Симон де Бовоар изабрала: "братство" (француски: фратернитé).[29][27]

Критичар Њујорк Тајмса наводи извесне незграпне енглеске конструкције у новом издању које су у Паршлијевој верзији биле елегантније, и каже, „Да ли би требало да се радујемо што се прво целовито издање Другог пола појављује у новом преводу? Ја се, свакако, не радујем“.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Росси, Алице С. Тхе Феминист Паперс: Фром Адамс то де Беаувоир. Бостон: Нортхеастерн Университy Пресс. стр. 674. 
  2. ^ „Тхе Сецонд Сеx”. 
  3. ^ Граy, Францине Ду Плессиx. „Боок Ревиеw - Тхе Сецонд Сеx - Бy Симоне де Беаувоир” (на језику: енглески). Приступљено 2018-06-24. 
  4. ^ Помероy, Wарделл (1982). Др. Кинсеy анд тхе Институте фор Сеx Ресеарцх. Неw Хавен: Yале Университy Пресс. стр. 279. 
  5. ^ Беаувоир, Симоне де (1962). Тхе Приме оф Лифе. Превод: Греен, Петер. Цлевеланд: Тхе Wорлд Публисхинг Цомпанy. стр. 38. 
  6. ^ Wебстер, Рицхард (2005). Wхy Фреуд Wас Wронг: Син, Сциенце анд Псyцхоаналyсис. Оxфорд: Тхе Орwелл Пресс. стр. 22. 
  7. ^ Форстер, Пеннy; Суттон, Имоген (1989). Даугхтерс оф де Беаувоир. Лондон: Тхе Wомен'с Пресс, Лтд. стр. 23. 
  8. ^ Бутлер, Јудитх (1986). „Сеx анд Гендер ин Симоне де Беаувоир'с Сецонд Сеx”. Yале Френцх Студиес. 72: 35—49. 
  9. ^ Беаувоир, Симоне де (1989). „Интродуцтион то тхе Винтаге Едитион”. Тхе Сецонд Сеx. Винтаге Боокс (Рандом Хоусе). стр. xиии. 
  10. ^ Баир, Деирдре (1989) [Транслатион фирст публисхед 1952]. "Интродуцтион то тхе Винтаге Едитион". Тхе Сецонд Сеx. Бy Беаувоир, Симоне де. Транс. Х. M. Парсхлеy. Винтаге Боокс (Рандом Хоусе). xив стр.
  11. ^ Баир, Деирдре (1989) [Транслатион фирст публисхед 1952]. "Интродуцтион то тхе Винтаге Едитион". Тхе Сецонд Сеx. Бy Беаувоир, Симоне де. Транс. Х. M. Парсхлеy. Винтаге Боокс (Рандом Хоусе). xив стр.
  12. ^ Халперин, Давид M. (1990). Оне Хундред Yеарс оф Хомосеxуалитy: Анд Отхер Ессаyс он Греек Лове. Неw Yорк: Роутледге. стр. 136, 138. 
  13. ^ Паглиа, Цамилле (1993). Сеx, Арт, анд Америцан Цултуре: Ессаyс. Неw Yорк: Пенгуин Боокс. стр. 112, 243. 
  14. ^ Паглиа, Цамилле (2017). Фрее Wомен, Фрее Мен: Сеx, Гендер, Феминисм. Неw Yорк: Пантхеон Боокс. стр. xиии. 
  15. ^ https://www.aei.org/publication/not-lost-in-translation/.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  16. ^ а б в г Hunt, Michael H. (2014). The World Transformed: 1945 to the Present. New York, NY: Oxford University Press. стр. 226—227. 
  17. ^ а б Moi, Toril (2002). „While we wait: The English translation of The Second Sex”. Signs: Journal of Women in Culture and Society. 27: 1005—1035. 
  18. ^ а б в du Plessix Gray, Francine (пролеће 2010). „Dispatches From the Other”. The New York Times. 
  19. ^ Simons, Margaret (1999). „The Silencing of Simone de Beauvoir: Guess What's Missing from The Second Sex”. Beauvoir and The Second Sex. стр. 61—71. 
  20. ^ Simons, Margaret (1999). „Beauvoir Interview (1985)”. Beauvoir and The Second Sex. стр. 93—94. 
  21. ^ Moi, Toril (12. 1. 2008). „It changed my life!”. The Guardian. 
  22. ^ „Book sources”. Wikipedia (на језику: енглески). 
  23. ^ di Giovanni, Janine. „The Second Sex”. The Times (London). 
  24. ^ Cusk, Rachel. „Shakespeare's Daughters”. The Guardian. 
  25. ^ Crowe, Catriona. „Second can be the best”. The Irish Times. 
  26. ^ Smith, Joan. „The Second Sex”. The Independent. 
  27. ^ а б Moi, Toril (2010). „The Adulteress Wife”. London Review of Books: 3—6. 
  28. ^ Goldberg, Michelle. „The Second Sex”. Barnes and Noble Review. 
  29. ^ Beauvoir, Simone de (2009). The Second Sex. Превод: Borde, Constance; Malovany-Chevallier, Sheila. Random House: Alfred A. Knopf. стр. 766. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Klytemnestre/песак&oldid=20598317”