Корисник:Klytemnestre/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Drugi pol[уреди | уреди извор]

Recepcija i uticaj[уреди | уреди извор]

Prvo izdanje Drugog pola u Francuskoj se prodalo u oko 22.000 primeraka za nedelju dana.[1] Od tada, knjiga je prevedena na četrdeset jezika.[2] Vatikan je knjigu stavio na Spisak zabranjenih knjiga.[3] Seksolog Alfred Kinsi se kritički izrazio prema Drugom polu, držeći da iako je interesantan kao književno delo, ne sadrži originalne podatke od interesa ili značaja za nauku.[4] Godine 1960, Bovoar je napisala da Drugi pol predstavlja pokušaj da se objasni „zašto ženu njen položaj, još uvek, čak i danas, sprečava da istražuje osnovne probleme u svetu“.[5] Napad na psihoanalizu u Drugom polu je inspirisao kasnije feminističke argumente protiv psihoanalize, između ostalih i one iznete u knjigama Ženska mistika (1963) Beti Fridan, Seksualna politika (1969) Kejt Milet i Ženski evnuh (1970) Džermejn Grir.[6] Milet je 1989. izjavila da nije uviđala do koje mere je dugovala Bovoar kada je pisala Seksualnu politiku.[7]

Filozofkinja Džudit Batler je napisala da Bovoarin iskaz da se „žena ne rađa, ženom se postaje“ razlikuje termine „pol“ i „rod“. Bord i Malovani-Ševalije, u njihovoj celovitoj verziji knjige na engleskom, prevele su ovaj iskaz kao „žena se ne rađa, ženom se postaje“ zato što u ovom kontekstu (jedna od više različitih upotreba reči „žena“ u knjizi), Bovoar tu reč koristi da označi ženu kao konstrukt ili ideju, pre nego ženu kao jedinku ili deo grupe. Batler piše da je u ovoj knjizi „rod“ predstavljen kao aspekt identiteta koji se „postepeno stiče“. Batler smatra da Drugi pol potencijalno pruža radikalno razumevanje roda.[8]

Biografkinja Deirdre Ber u uvodu za izdanje iz 1989. godine piše da je „jedna od najupornijih kritika“ to da je Bovoar „kriva za nesvesnu mizoginiju“, da odvaja sebe od žena dok piše o njima.[9] Ber piše i da su francuski pisac Frаnsis Žanson i britanska pesnikinja Stivi Smit imali slične zamerke: prema rečima Smitove, „Ona je napisala ogromnu knjigu o ženama i ubrzo postaje jasno da ih ne voli, niti da joj se dopada što je i sama žena“.[10] Ber dalje citira britanskog naučnika K. B. Redforda koji je uočio da je Bovoar „kriva za bojenje žena svojim sopstvenim bojama“ zato što je Drugi pol „primarno buržoaski dokument, tako izobličen autobiografskim uticajima da lični problemi same autorke mogu dobiti preterani značaj u njenom razmatranju ženstvenosti“.[11]

Dejvid M. Halperin piše da Bovoar daje idealizovan prikaz seksualnih odnosa između žena u Drugom polu, tvrdeći da oni sa posebnom jasnoćom otkrivaju uzajamnost u reagovanju na erotske podsticaje koja karakteriše žensku erotičnost.[12] Kritičarka Kamila Palja je pohvalila Drugi pol, nazivajući ga „izvrsnim“ i „vrhunskim delom modernog feminizma“. Palja piše da većina modernih feminista i feministkinja ne shvata do koje mere su njihova dela samo puko ponavljanje Bovoarinih tvrdnji.[13] U knjizi Slobodne žene, slobodni muškarci (2017) Palja piše da je kao šesnaestogodišnjakinja bila „impresionirana Bovoarinim zapovedničkim, autoritativnim tonom i ambicioznim kretanjem kroz prostor i vreme“, koji su je inspirisali da napiše sopstveno delo književne kritike pod nazivom Seksualne persone (1990).[14] Kristina Hof Somers odbacuje Drugi pol, pišući da njegova „reputacija kao remek-dela, umetničkog dela, ili čak inspirativnog manifesta, zavisi umnogome od toga što ga niko ne čita“. Somers opisuje knjigu kao „klupko“ koje sadrži „preterane generalizacije“, i da se Bovoar „nije potrudila da razluči bitni od nebitnog sadržaja“, te da je bila nemarna u korišćenju dokaza.[15]

Kulturološke posledice[уреди | уреди извор]

Uspon drugog talasa feminizma u Sjedinjenim Američkim Državama izazvan knjigom Ženska mistika Beti Fridan, koja je inspirisana Drugim polom Simon de Bovoar,  znatno je kasnije dospeo do Evropljanki i počeo da utiče na njihove živote. Iako je Drugi pol objavljen 1949, a Ženska mistika 1963. godine, Francuzi su bili zabrinuti da će širenje jednakosti na pitanja porodice biti štetno za francuski moral. Godine 1966, abortus je u Evropi još uvek bio nezakonit i bilo je jako teško doći do kontracepcije. Mnogi su bili uplašeni da će legalizacija „oduzeti muškarcima ‘ponosnu svest o njihovoj muževnosti’ i načiniti žene ‘pukim objektima sterilne senzualnosti’“.[16] Francuski parlament je 1967. odlučio da legalizuje kontracepciju, ali samo pod strogo kontrolisanim uslovima.

Socijalni feministi i feministkinje su otišli još dalje tvrdeći da se žene „fundamentalno razlikuju od muškaraca u psihologiji i u fiziologiji...“[16] i naglašavali su rodne razlike, a ne jednakost, zahtevajući da žene imaju pravo da izaberu da li će ostati kod kuće i brinuti o porodici, ako tako žele, i za to dobiti novčanu naknadu, što je zastupala katolička crkva, ili biti radna snaga i imati pomoć oko brige o deci kroz programe vlade, kao što su dnevni boravci za decu finansirani od strane države i porodiljsko odsustvo. Istorijski kontekst toga doba predstavljalo je verovanje da je „društvo skrojeno po meri muškaraca loše služilo ženama i štetilo sveukupnim društvenim interesima“.[16] Zbog ovog zalaganja za javne programe, Evropljanke su se više uključile u politiku i do devedesetih godina prošlog veka držale su šest do sedam puta više mesta u zakonodavnim telima nego u SAD, što im je omogućavalo da pruže podršku programima za žene i decu.[16]

Prevodi[уреди | уреди извор]

Mnogi komentatori su ukazivali da je engleski prevod Drugog pola H. M. Paršlija iz 1953. godine, koji se često preštampava, loš.[17] Jedan kritičar iz Njujork Tajmsa je napisao da zoolog angažovan da uradi prevod ima „poznavanje francuskog jezika na nivou osnovnih studija“.[18] Delikatni filozofski koncepi su često pogrešno prevedeni, a veliki delovi teksta izostavljeni.[19] Engleska izdavačka prava na knjigu su u vlasništvu izdavačke kuće Alfred A. Knopf, i uprkos tome što im je ukazano na probleme sa engleskim tekstom, dugo su tvrdili da nema potrebe za novim prevodom,[17] iako je i sama Simon de Bovoar u jednom intervjuu iz 1985. eksplicitno zatražila novi: „Veoma bih volela da se uradi novi prevod Drugog pola, koji će biti verodostojniji; potpuniji i verodostojniji.“[20]

Izdavači su se povinovali ovim zahtevima i poručili novi prevod od Konstans Borde i Šejle Malovani-Ševalije.[21] Novi prevod, objavljen u novembru 2009. godine,[22] naišao je na generalno pozitivne ocene književnih kritičara, prema kojima su Borde i Malovani-Ševalije savesno unele delove teksta koji su nedostajali u Paršlijevom izdanju i ispravile veliki broj njegovih grešaka.[23][24][25][26]

Drugi kritičari, pak, uključujući i Toril Moi, jednu od najglasnijih kritičarki prvog prevoda iz 1953. godine, kritični su prema novom izdanju, ukazujući na probleme u stilu, sintaksi i filozofskoj i sintaktičkoj koherentnosti.[18][27][28] Izdavač je uneo najmanje jednu ispravku na osnovu Moine kritike; knjiga se sada završava rečju koju je Simon de Bovoar izabrala: "bratstvo" (francuski: fraternité).[29][27]

Kritičar Njujork Tajmsa navodi izvesne nezgrapne engleske konstrukcije u novom izdanju koje su u Paršlijevoj verziji bile elegantnije, i kaže, „Da li bi trebalo da se radujemo što se prvo celovito izdanje Drugog pola pojavljuje u novom prevodu? Ja se, svakako, ne radujem“.[18]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rossi, Alice S. The Feminist Papers: From Adams to de Beauvoir. Boston: Northeastern University Press. стр. 674. 
  2. ^ „The Second Sex”. 
  3. ^ Gray, Francine Du Plessix. „Book Review - The Second Sex - By Simone de Beauvoir” (на језику: енглески). Приступљено 2018-06-24. 
  4. ^ Pomeroy, Wardell (1982). Dr. Kinsey and the Institute for Sex Research. New Haven: Yale University Press. стр. 279. 
  5. ^ Beauvoir, Simone de (1962). The Prime of Life. Превод: Green, Peter. Cleveland: The World Publishing Company. стр. 38. 
  6. ^ Webster, Richard (2005). Why Freud Was Wrong: Sin, Science and Psychoanalysis. Oxford: The Orwell Press. стр. 22. 
  7. ^ Forster, Penny; Sutton, Imogen (1989). Daughters of de Beauvoir. London: The Women's Press, Ltd. стр. 23. 
  8. ^ Butler, Judith (1986). „Sex and Gender in Simone de Beauvoir's Second Sex”. Yale French Studies. 72: 35—49. 
  9. ^ Beauvoir, Simone de (1989). „Introduction to the Vintage Edition”. The Second Sex. Vintage Books (Random House). стр. xiii. 
  10. ^ Bair, Deirdre (1989) [Translation first published 1952]. "Introduction to the Vintage Edition". The Second Sex. By Beauvoir, Simone de. Trans. H. M. Parshley. Vintage Books (Random House). xiv str.
  11. ^ Bair, Deirdre (1989) [Translation first published 1952]. "Introduction to the Vintage Edition". The Second Sex. By Beauvoir, Simone de. Trans. H. M. Parshley. Vintage Books (Random House). xiv str.
  12. ^ Halperin, David M. (1990). One Hundred Years of Homosexuality: And Other Essays on Greek Love. New York: Routledge. стр. 136, 138. 
  13. ^ Paglia, Camille (1993). Sex, Art, and American Culture: Essays. New York: Penguin Books. стр. 112, 243. 
  14. ^ Paglia, Camille (2017). Free Women, Free Men: Sex, Gender, Feminism. New York: Pantheon Books. стр. xiii. 
  15. ^ https://www.aei.org/publication/not-lost-in-translation/.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  16. ^ а б в г Hunt, Michael H. (2014). The World Transformed: 1945 to the Present. New York, NY: Oxford University Press. стр. 226—227. 
  17. ^ а б Moi, Toril (2002). „While we wait: The English translation of The Second Sex”. Signs: Journal of Women in Culture and Society. 27: 1005—1035. 
  18. ^ а б в du Plessix Gray, Francine (пролеће 2010). „Dispatches From the Other”. The New York Times. 
  19. ^ Simons, Margaret (1999). „The Silencing of Simone de Beauvoir: Guess What's Missing from The Second Sex”. Beauvoir and The Second Sex. стр. 61—71. 
  20. ^ Simons, Margaret (1999). „Beauvoir Interview (1985)”. Beauvoir and The Second Sex. стр. 93—94. 
  21. ^ Moi, Toril (12. 1. 2008). „It changed my life!”. The Guardian. 
  22. ^ „Book sources”. Wikipedia (на језику: енглески). 
  23. ^ di Giovanni, Janine. „The Second Sex”. The Times (London). 
  24. ^ Cusk, Rachel. „Shakespeare's Daughters”. The Guardian. 
  25. ^ Crowe, Catriona. „Second can be the best”. The Irish Times. 
  26. ^ Smith, Joan. „The Second Sex”. The Independent. 
  27. ^ а б Moi, Toril (2010). „The Adulteress Wife”. London Review of Books: 3—6. 
  28. ^ Goldberg, Michelle. „The Second Sex”. Barnes and Noble Review. 
  29. ^ Beauvoir, Simone de (2009). The Second Sex. Превод: Borde, Constance; Malovany-Chevallier, Sheila. Random House: Alfred A. Knopf. стр. 766. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Klytemnestre/песак&oldid=20598317”