Корисник:Милан96wики/песак

Кинематографија (такодје звано "Директор фотографије") је наука или уметност кретања фотографија снимањем светлости или другим електромагнетним зрачењем, било електронским помоћу сензора слике или хемијски помоћу материјала осетљивог на светлост, као што је филмски материјал.

Кинематографи користе објектив да фокусно рефлектују светлост од предмета у стварну слику која се пренесе на неки сензор слике или материјал осетљив на светлост унутар филмске камере. Ове експозиције се креирају секвенцијално и сачуване за каснију обраду и гледање као филм. Слике снимљене електронским сензором слике, производе електрични набој за сваки пиксел на слици, који се електронски обрађује и чува у видео датотеку за накнадну обраду или приказ. Слике снимљене фотографском емулзијом резултирају у низу невидљивих латентних слика на филму, који су хемијски "развијени" у видљиву слику. Слике на филму се пројектују за гледање филма.".

Реч "кинематографија" је на бази грчких речи кинēма (кинема), што значи "покрет, кретање" и грапхеин (грапхеин) што значи "за снимање", што значи "снимање кретања". Реч је користило да се односи на уметност, процес или посао снимања филмова, али касније његово значење постало је ограничено на "филмску фотографију".

Историја[уреди | уреди извор]

Предурсори[уреди | уреди извор]

Током 1830-их, покретне слике су произведене на ротирајућим бубама и дисковима, уз независни проналазак Симон вон Стампфер (стробоскоп) у Аустрији, Јосепх Платеау (фенакистоскоп) у Белгији и Виллиам Хорнер (зоетропе) у Британији.

Године 1845. Францис Роналдс изумео је прву успешну камеру која је у стању да континуирано снима различите индикације метеоролошких и геомагнетних инструмената током времена. Камере су испоручене у бројне опсерваторије широм света, а неке су остале у употреби све до 20. века.

Виллиам Линцолн патентирао је уређај 1867. године који је приказивао анимиране слике зване "точак живота" или "зоопраксископ". У њему су покретани цртежи или фотографије гледали кроз прорез.

19. јуна 1873. године, Еадвеард Муибридге је успешно снимио коња под именом "Саллие Гарднер" у брзом покрету користећи серију од 24 стереоскопске камере. Камере су распоређене дуж стазе паралелно са коњима, а свака камера је контролисана жицама за путовање које су покренуле копнене копитнице. Били су 21 цм одвојени да покривају 20 метара подигнутих од коњског корака, узимајући слике на тисућу секунде. На крају деценије, Муибридге је прилагодио секвенце својих фотографија зоопраксископу за кратке, примитивно пројициране "филмове", који су сензације на његовим предавањима до 1879 или 1880. године.

Девет година касније, 1882. године, француски научник Етиенне-Јулес Мареи изумео је хронофотографски пиштољ који је могао да узме 12 узастопних фрејмова у секунди, снимајући све оквире исте слике.

Крајем деветнаестог до почетка двадесетог века дошло је до употребе филма не само за забаву, већ и за научно истраживање. Француски биолог и филмски продуцент Јеан Паинлеве снажно лобира за коришћење филма у научној области, пошто је нови медијум био ефикаснији у хватању и документовању понашања, кретања и окружења микроорганизама, ћелија и бактерија, него голим оком [ 5] Увођење филма у научна поља омогућило је не само гледање "нових слика и предмета, као што су ћелије и природни предмети, већ и њихово гледање у реалном времену", [5] док су пре проналаска покретних слика научници и доктори су морали да се ослањају на ручно нацртане скице људске анатомије и његових микроорганизама. Ово је представљало велику неугодност у науци и медицинским световима. Развој филма и повећана употреба камера омогућили су лекарима и научницима да схвате боље разумевање и знање о својим пројектима.

Филмска кинематографија[уреди | уреди извор]

Експериментални филм Роундхаи Гарден Сцене, снимљен од стране Лоуис Ле Принцеа 14. октобра 1888. године у Роундхаи-у, у Леедсу, Енглеска, је најранија преживела слика филма. Овај филм је снимљен на папиру.

ВКЛ Дицксон, радећи под водством Тхомас Алве Едисон, први је дизајнирао успешан апарат, Кинетограф, патентиран 1891. године. Овај фотоапарат је снимио серију тренутних фотографија на стандардној Еастман Кодак фотографској емулзији обложеном на провидну целулоидну траку 35 мм широку. Резултати овог рада први пут су јавно приказани 1893. године, користећи апарат за гледање који је дизајнирао Дицксон, Кинетоскоп. Садржано у великој кутији, само једна особа у једном тренутку може да гледа филм кроз гледање кроз главу.

Следеће године Цхарлес Францис Јенкинс и његов пројектор Пхантосцопе су успешно гледали публику док су Лоуис и Аугусте Лумиере усавршили Цинематограпхе, уређај који је направио, одштампао и пројектовао филм, у Паризу у децембру 1895. године. Браћа Лумиере су први који презентују пројектоване, померајуће, фотографске, слике плаћају публици више од једне особе.

Црно бело[уреди | уреди извор]

Од свог рођења 1880-их, филмови су углавном били монохроматски. Супротно популарном веровању, монохром не значи увек црно-бело; то значи снимање филма у једном тону или у боји. Пошто су трошкови тинтираних филмских база знатно већи, већина филмова је произведена у црно-белој монохроми. Чак и уз појаву експеримената у раним бојама, већи трошак боја који су филми значили углавном су били црно-бијеле до педесетих година прошлог века, када су уведени јефтинији процеси у боји, а за неколико година проценат филмова снимљених у филму у боји премашио је 51%. До 1960-их година, боја је постала далеко доминантни филмски фонд. У наредним деценијама, употреба у боји је знатно порасла, док су монохромни филми постали оскудни.

Боја[уреди | уреди извор]

Након доласка филмова, у производњу фотографије у природној боји је уложена огромна количина енергије . Проналазак говорне слике додатно повећава потражњу за кориштењем фотографије у боји. Међутим, у поређењу са другим технолошким достигнућима времена, долазак фотографије у боји је био релативно спор процес.

Рани филмови нису заправо били филмови у боји, будући да су након њих били убијени монохроматски и ручно обојени или машински обојени. (Такви филмови се називају обојеном, а не бојом.) Најранији такав пример је рукавица Аннабелле Серпентине Данце 1895. од стране Едисон Мануфацтуринг Цомпани-а. Машинско нијансирање је касније постало популарно. Нијанса је настављена до доласка природне кинематографије у боји 1910-их. Многи црно-бијели филмови су недавно обојени у боји помоћу дигиталног тонирања. Ово укључује снимке из оба светска рата, спортских догађаја и политичке пропаганде.

Дигитална кинематографија[уреди | уреди извор]

У дигиталној кинематографији, филм се снима на дигиталном медију као што је флеш меморија, као и на дигиталном медију као што је хард диск.

Почевши од касних осамдесетих, Сони је почео да маркетинг концепта "електронске кинематографије", користећи своје аналогне Сони ХДВС професионалне видео камере. Напор се сретао са врло мало успеха. Међутим, то је довело до једног од најранијих дигитално снимљених играних филмова, Јулиа и Јулиа, који су произведени 1987. 1998. године, увођењем ХДЦАМ рекордера и 1920к1080 пиксела дигиталних професионалних видео камера заснованих на ЦЦД технологији, идеја која је сада поново означена као "дигитална кинематографија", почела је да добија вучу на тржишту.

Како се дигитална технологија побољшала, филмске студије су почеле све више померати ка дигиталној кинематографији. Од 2010. године, дигитална кинематографија постала је доминантна форма кинематографије након што се у великој мери супротставља филмска кинематографија.

Аспекти[уреди | уреди извор]

Кинематографска техника[уреди | уреди извор]

Прве филмске камере су биле причвршћене директно на главу статива или друге подршке, уз само најугроженију врсту уређаја за нивелисање, на начин стојећих фото-апарата статива тог периода. Најранији филмски фотоапарати су тако ефективно фиксирани током снимања, па самим тим и покретање првих камера је резултат монтирања камере на покретном возилу. Први познатији од њих био је филм који је снимио сниматељ камерама Лумиера са задње платформе воза који је напустио Јерусалим 1896. године, а до 1898. године било је неколико филмова снимљених из покретних возова. Иако су наведени под општим насловом "панораме" у продајним каталозима тог времена, ови филмови су уперени директно испред железничког мотора обично се назвали "фантомске вожње".

стандардни образац за ране филмске студије обезбедио је студио који је Георгес Мелиес саградио 1897. године. Ово је имало стаклени кров и три стаклена зида изграђена након модела великих студија за фотографију, а опремљена је танким памучним тканинама које могу бити проширени испод крова да дифузују директни зрак сунца у сунчаним данима. Меко свеукупно светло без стварних сенки које је овај аранжман произвео, а који постоји и природно у лаганим странама, требало је да постане основа за осветљење филма у филмским студијама за наредну деценију.

Сензор слике и филмски материјал[уреди | уреди извор]

Кинематографија може почети с дигиталним сензором слике или ролнама филма. Напредак у филмској емулзији и структури зрна обезбедио је широк спектар доступних филмских залиха. Избор филма је једна од првих одлука у припреми типичне филмске продукције.

Већина модерног биоскопа користи дигиталну кинематографију и нема филмске акције, али се камере могу прилагодити на начин који иде далеко изнад могућности одређеног филма. Они могу пружити различите степене осјетљивости на боју, контраст слике, осјетљивост на свјетлост и тако даље. Једна камера може постићи све различите изгледе различитих емулзија. Прилагођавање дигиталних слика као што су ИСО и контраст се врше процењивањем истих подешавања која би се дешавала уколико је актуелни филм коришћен, и због тога су осетљиви на перцепцију сензора камере о различитим филмским залихама и параметрима прилагођавања слике.

Филтери[уреди | уреди извор]

Филтери, као што су дифузиони филтери или филтери за ефекте боја, такође се широко користе за побољшање расположења или драматичних ефеката. Већина фотографских филтера састоји се од два комада оптичког стакла залепљеног заједно са неком врстом слике или лаким материјалом за манипулацију између стакла. У случају филтера у боји, често је прозирно средство боје притиснуто између две равни оптичког стакла.

Одређени кинематографи, као што је Цхристопхер Доиле, познати су по својој иновативној употреби филтера. Филтери се могу користити испред објектива или, у неким случајевима, иза сочива за различите ефекте. Цхристопхер Доиле је био пионир за повећану употребу филтера у филмовима. Био је веома поштован у читавом свету кина.

Објектив[уреди | уреди извор]

Објективи се могу причврстити на фотоапарат како би се добио одређени изглед, осећај или ефекат помоћу фокуса, боје итд.

Као и људско око, камера ствара перспективне и просторне односе са остатком света. Међутим, за разлику од очију, кинематограф може одабрати различите сочива у различите сврхе. Варијација жижне даљине је једна од главних предности. Жижна даљина објектива одређује угао гледања и према томе видно поље. Кинематографи могу да изаберу широк спектар широкоугаоних објектива, "нормалних" сочива и дугих објектива за фокусирање, као и макро сочива и других система објектива специјалне ефекте као што су борецопе сочива. Широкоугаоно сочиво има кратке фокусне дужине и чини очигледне просторне удаљености. Једна особа у даљини је приказана знатно мања, док ће неко напред бити велики. С друге стране, дуга фокусна сочива смањују таква претеривања, која приказују далекосеће објекте као наизглед блиске и перспективе истезања. Разлике између рендеринга у перспективи заправо нису због жаришне дужине, већ од удаљености између предмета и камере. Стога, употреба различитих жижних даљина у комбинацији са различитим фотоапаратима за подмићивање дистанца ствара ове различите рендеринге. Промена жижне даљине само док држите исту позицију камере не утиче на перспективу, већ само на угао гледања камере.

Зум објектив омогућава оператеру фотоапарата да промени своју жижну даљину унутар снимка или брзо између поставки за снимке. Како "приме" објективи пружају већи оптички квалитет и који су "бржи" (већи отвори бленде, који се могу користити у мање светлости) од зум објектива, често се користе у професионалној кинематографији преко зум објектива. Међутим, одређене сцене или чак врсте филмова могу захтевати употребу зума за брзину или једноставност коришћења, као и снимке који укључују померање зума.