Разговор:Антоан де Сент Егзипери

Први поднаслов

Антоине Јеан-Баптисте Марие Рогер де Саинт Еxуперy

31. јула 1944. године Антоан де Сент Егзипери, француски писац и пилот, винуо се ка небу по последњи пут да би се стопио са звездама које је толико волео. Аутор „Малог принца" нестао је исто онако као што је и живео: мистериозно, бурно, покушавајући да открије „Смисао живота" помоћу „Ветра, песка и звезда".

„Одрасли никад ништа не схватају сами, а децу замара да им стално дају објашњења." (Егзипери - „Мали принц")

Антоине Јеан-Баптисте Марие Рогер де Саинт Еxуперy родио се у Лиону у осиромашеној аристрократској породици. Његов отац, Жан, агент осигурања, изненада је умро 1904. године, па се Антоан са мајком, Мари, преселио у Ле Ман. Овде је провео детињство у замку Сент Морис, окружен сестрама, дадиљама и рођацима. Образовао се у језуитској школи у Ле Ману, а потом и у католичком интернату у Швајцарској. Пошто није успео да положи завршни испит на универзитету, није могао да оствари свој сан и упише се у француску поморску академију, али се касније уписао на архитектуру.

„Од свакога треба захтевати само оно што он може да пружи..." (Егзипери - „Мали принц")

1921. године мобилисала га је француска авијација. У Стразбуру се обучавао за пилота. 9. јула 1921. године имао је свој први самостални лет, а већ наредне године добио је пилотску дозволу и понуду да пилотира у ратном ваздухопловству, али је он под притиском породице његове тадашње веренице то одбио. Преселио се у Париз и запослио се у некој канцеларији. У овом периоду почиње да се занима за књижевност и пише своје прве радове.

„Тако сам живео сам, без икога с ким бих могао истински поразговарати..." (Егзипери - „Мали принц")

Неколико наредних година није имао много среће. Раскинуо је веридбу са дотадашњом вереницом, а успех је изостајао и на осталим животним пољима. Радио је више различитих послова, између осталог и као књиговођа и продавац аутомобила.

1925. године упознао се са познатим писцима, међу којима се налазио и Андре Жид, који су подржали његове литерарне способности.

Атланата

„Ако кажете одраслим особама: „Видео сам једну лепу кућу од црвених опека са цвећем у прозорима и голубовима на крову...", они нису у стању замислити ту кућу. Треба им рећи: „Видио сам кућу од милион долара". Тада ће узвикнути: „Како је лепа!" (Егзипери - „Мали принц")

1926. године, осим што се поново се вратио летењу, објавио је и своју прву причу, „Авијатичар" у једном књижевном часопису. Био је један од пионира међународне ваздушне поште, у време када су авиони имали тек неколико инструмената. Касније, када је технологија узнапредовала, упоређивао је тадашње пилоте са рачуновођама, због мноштва уређаја које имају пред собом. Пилотирао је на опасној линији од Тулуза, у Француској до Дакара, у Мароку.

„У необузданој страсти за великом авантуром и победом, као и креативном делу, крије се највише задовољство." (Егзипери)

1928. године постао је управник забаченог аеродрома Кеп Џуби у Рио де Оро у Сахари. Дом му је била дрвена колиба, а спавао је на сламарици. Изолован, Егзипери се полагано све више заљубљивао у пустињу и искористио је њену грубу лепоту као позадину за своју најчувенију књигу - „Мали принц".

„Човек се осећа мало усамљен у пустињи... Човек је усамљен и међу људима, рече змија." (Егзипери - „Мали принц")

1929. године објавио и свој први роман „Јужна пошта", која је славила храброст првих пилота, летове на граници између живота и смрти, брзину преноса поште и победу комерцијалне употребе авиона над железницом и поморским саобраћајем. Исте године бива унапређен и у служби. Постављен је за управника компаније за ваздушну пошту са седиштем у Аргентини.

1930. године добио је орден легије части за заслуге у цивилном ваздухопловству.

Сент Егзипери је летео преко Анда и ова искуства је описао у свом бестселеру из 1931. године „Ноћни лет", који ће му донети бројне награде, између осталих и награду „Приx Фемина". Колико је роман био популаран сведочи и његова екранизација која је уследила већ 1933. године, са Кларком Гејблом у главној улози.

„Ми не тражимо вечност, мислио је. Оно што тражимо је да дела и циљеви не изгубе свој смисао." (Егзипери - „Ноћни лет")

Главни лик у причи је тврдоглави шеф аеродрома, који одустаје од пензиноисања, јер му се чини да му је суђено да буде пилот ваздушне поште. Исте године, Егзипери се оженио са удовицом познатог салвадарског писца, Цонсуело Гомес Царилло.

„Она не личи на остале, већ је више налик детету или анђелу који је сишао са неба." (Егзипери - „Сећање на ружу")

Са њом је имао веома буран брак. Поред осећања запостављености, њу је мучила у љубомора, јер је знала за многобројне Егзиперијеве ванбрачне везе. Једну од најстраственијих ванбрачних веза имао је са францускињом Хелене де Вогуе, која ће касније по тестаменту постати његов књижевни извршилац.

„Руже су се осећале веома нелагодно. Лепе сте, али сте празне, рече им он још. Човек не може умрети за вас." (Егзипери - „Мали принц")

30. децембра 1935. године у 14 часова и 45 минута његов авион је пао у Либијску пустињу. Егзипери и његов копилот уз себе су имали само кафу, чоколаду и шаку крекера. Убрзо су почели да доживљавају видео и аудио халуцинације, а након три дана су толико дехидрирали да су престали да се зноје. На њихову срећу, на њих је налетео син неког бедуина и спасао их.

„Од какве користи је убеђење уколико не доноси патњу?" (Егзипери)

Након овог догађаја, Егзипери је почео да пише за „Парис-Соир", између осталог извештавајући са прославе Првог маја у Москви, али и шаљући бројне извештаје током Шпанског грађанског рата. Егзипери је живео као путник, незасити авантуриста, па је упорно наговарао Аир-Франце да му допусти да поново буде тест пилот, упркос несрећи коју је доживео 1935. године.

1937. године успео је да купи нови авион, али ће и са њим доживети неколико несрећа у Гватемали.

1939. године, на наговор свог пријатеља, књижевника Андре Жида, написао је и објавио књигу о својим искуствима „Ветар, песак и звезде", освојивши награду Француске академије наука.

„Смисао се не крије у стварима, већ у нашем ставу према њима." (Егзипери)

По избијању Другог светског рата поново се придружио војсци летећи у извиђачкој ексадрили. Након пада Француске 1940. године, избегао је у САД, где у периоду лето/јесен 1942. године пише „Малог принца", којег ће наредне године и објавити. „Мали принц", дечија књига за одрасле, преведена је на преко 150 језика. Тврди се да је ова књига најпродаванија на свету после „Библије" и „Капитала" Карла Маркса. Уобичајено се сматра да је ретка ружа, која се спомиње у књизи, његова жена.

„Ако неко воли један цвет који постоји само на једној међу хиљадама звезда, то је довољно да буде срећан када их проматра. Он каже себи: „Мој цвет је негде тамо..." (Егзипери - „Мали принц")

1943. се поново придружио Француском ратном ваздухопловству у северној Африци. Занимљиво, и током овог периода је наставио са својом старом навиком да пише док лети. Након једног лошег слетања, његов надређени га је описао као престарог за летење, али му је након паузе дозволио да се поново придружи јединици.

„... Очи су слепе. Треба тражити срцем." (Егзипери - „Мали принц")

31. јула 1944. године послали су га у мисију извиђања у долини Роне, која је претходила инвазији савезничких снага на југ Француске и више га нико никада није видео. Његов авион је нестао - а не зна се да ли је оборен, да ли је авион пао несрећним случајем или је у питању самоубиство. Повода за ово последње давао је сам Егзипери, који се у овом периоду осећао изоловано и усамљено, те сматрао да му будућност не доноси ништа добро. Немачки ратни дневници тога дана нису забележили ниједно обарање непријатељских авиона у том региону.

„Имаш ли доброг отрова? Јеси ли сигурна да се нећу дуго мучити?" (Егзипери - „Мали принц")

Из године у годину ређају се различите претпоставке, а с времена на време појављују се и појединци који тврде да су управо они оборили авион којим је пилотирао Егзипери. Људи са суманутом и морбидном идејом, који желе да чак и на овај начин украду за себе део туђег успеха, не схватају да нема ничега лепог или славног у чињеници да сте одузели живот једном великом писцу и тако ускратили човечанству његова будућа дела.

„Оно што ме највише узбуђује код овог малог уснулог принца, то је његова верност једном цвијету, то је слика једне руже која зрачи у њему као пламен лампе, чак и када спава..." I чинио ми се још крхкији. Треба добро чувати лампе: најмањи ветрић може их угасити..." (Егзипери - „Мали принц")

Недовршени рукопис „Мудрост песка", као и неке његове личне белешке објављене су постхумно.

„Ми не наслеђујемо земљу од наших предака, ми је позајмљујемо од наших потомака." (Егзипери)

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник Атланта (разговор • доприноси) | 14:51, 22. мај 2010