Разговор:Бајкалско језеро/Архива 1

Ово је архива прошлих расправа. Не мењајте садржај ове странице. Ако желите започети нову расправу или обновити стару, урадите то на тренутној страници за разговор.

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Анонимни корисник(87.116.134.223),највероватније сам аутор,је оставио следећи текст на страници,па га треба(ако је ико вољан да учини тако нешто) искористити за проширење чланка,уколико не добијемо дозволу за његово коришћење у целини(што би било врло лепо,морам признати(...јер га прижељкује сваки хидролог...)).

Црни Бомбардер!!! (†) 06:44, 20. април 2007. (ЦЕСТ)[одговори]

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Семинарски из Хидрологије за 4. годину студија за Професора Географије написао Никола Трифуновић, Ниш, Србија, 20.04.2007.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Бајкалско језеро

1) Димензије Бајкала

2) Постанак језера

3) Острва

4) Хидрографске и климатске карактеристике

5) Становништво

6) Биљни и животињски свет

7) Саобраћај

8) Привреда

9) Иркутск

10) Туризам на Бајкалском језеру

11) Острво Ољхон

12) “Мало море“

У в о д

Пространа земља Сибирска, богата и сиромашна, низијска и планинска, богата рекама, мочварама и планинама, крије у себи плаву лепотицу, драгуљ Сибира, пространо и бистро Бајкалско језеро. Руси из разних крајева сматрају га за свето море и за највеће природно чудо у својој огромној земљи. Бајкалско језеро је симбол Русије као што су беле обалске стене Довера симбол Велике Британије, а Велики кањон САД.

Бајкалско језеро, једно од најпознатијих језера на Земљи, од давнина је привлачило пажњу географа, хидролога, хидробиолога, геолога и других истраживача. О језеру је много написано и оно спада у најбоље проучена језера на свету (велику заслугу за то има Глеб Јуриј Верешчагин оснивач бајкалске лимнолошке станице 1928. и аутор више књига о Бајкалу, а измедју осталог и “Бајкал у питнајима и одговорима”). Сматра се да Бајкал значи “много воде” на језику народа Курикан, који је овде живео пре 1300 година.

1. Димензије Бајкала

Бајкалско језеро лежи у планинском делу иточног Сибира. Припада сливу реке Јењисеј са којом је повезано отоком Ангаром. Надморска висина језера је 454,5 м и са свих страна је окружено високим планинама (Бајкалски венац, Хамар Дабан, Улан Бургаси).

Површина језера је 31.500 км2, што је 2,2 пута веће од површине Црне Горе, а од Охридског језера (348 км2), чак 90,5 пута. Већу површину од Бајкалској језера има само 7 језера у свету (Каспијско, Горње, Викторија, Аралско, Хјурон, Мичиген и Тангањика). Издужено је од југозапада ка североистоку. Највећа дужина му је 636 км (пренето на балканске просторе одговара ваздушном растојању од Суботице до Ђевђелије) и има облик полумесеца. Просечна ширина му је 48 км, а највећа 79,4 км. Укупна дужина обала Бајкалског језера је око 2000 км.

Има различитих података о највећој дубини Бајкала. По старим износи 1.629 м, а по новим 1.742 м. Бајкалско језеро је најдубље на свету. Како му је надморска висина на 454,5 м, а дно језера на месту највеће дубине се спушта до 1.287,5 м испод површине светског мора, то значи да Бајкал представља најдубљу криптодепресију на копну. Просечна дубина Бајкала износи 730 м. Највећа дубина северног дела је 953 м, а јужног 1.430 м. Тачка највеће дубине налази се у централном делу језера, источно од острва Ољхон.

У дубоком Бајкалском језеру акумулирано је 23.389 кубних километара воде. По запремини Бајкал је одмах иза Каспијског језера иако има чак 11,4 пута мању површину од њега. Запремина Бајкала одговра једној петини целокупне слатке воде на копну.

2. Постанак језера

Бајкал је једно од најстаријих језера на свету - настало је пре 15-25 милиона година после формирања великог рова дуж раседа у Земљиној кори, на месту на којем се Азија полако раздваја. Ров је првобитно био дубок 8 или више километара, али се с временом у њему накупио муљ. Фосилни остаци ситних животиња који су се наталожили у муљу указују на старост језера.

По начину постанка Бајкалско језеро припада групи тектонских језера. Језерски басен је настао спуштањем терена дуж великих раседа (испуњава најдубљи тектонски расед у прамаси Ангаре). Сматра се да је Бајкалско језеро настало на месту где су потонуле две литосферне плоче. Настало је пре 15-25 милиона година после формирања великог рова дуж раседа у Земљиној кори, на месту на којем се Азија полако раздваја. Ров је првобитно био дубок 8 или више километара, али се с временом у њему накупио муљ. Фосилни остаци ситних животиња који су се наталожили у муљу указују на старост језера. Тектонски процеси који су условили стварање басена још нису завршени. Најбољи доказ тога су чести земљотреси и термални извори поред обале. На подручју Бајкала има сваке године до 2000 потреса. Године 1892. урушило се потресом око 200 км обале, а 1959. дно се спустило за 15 м.

Језерски басен је настао средином терцијара. Најпре су постојале три потолине које су се међусобно спојиле у квартару. Језеро је тада било веће и дубље од данашњег. На планинским странама окренутим језеру, на 500 и више метара изнад садашњег нивоа, запажају се језерске терасе са фосилима бајкалске фауне. Најниже језерске терасе имају висине од 2 до 58 м. Настале су услед спуштања нивоа језера после формирања језерске отоке. Бајкал и његова околина изложени су лаганим епирогеним покретима. Различите висине тераса исте старости у појединим деловима то најбоље потврђују. Дугогодишњим осматрањем утврђено је да се југозападни део обале лагано издиже, а североисточни спушта. За разлику од других језера, Бајкалско језеро се продубљује сталним гибањима терена. Базен језера шири се за 2 цм годишње.

За време леденог доба у овом делу Сибира било је много ледника. Неки од њих кретали су се ка Бајкалском језеру, ломили се и претварали у ледене брегове. Њих је највише било у северном делу, који је због тога био хладнији од јужног. Ниске температуре yа време леденог доба, ледени покрива[ и ледени нису уништили живи свет у Бајкалу. У дубоким водама Бајкала остале су у животу многе биљне и животињске врсте, које данас представљају ендемите овог језера.

Басен Бајкалског језера састоји се из три велике потолине. Јужна захвата део језера јужно од ушћа Селенге. Средишња се пружа од ушћа Селенге до подводног Академског била и острва Велики Ушканиј. Од ове границе до крајњег североистока пружа се северна – најплића потолина.

Централна језерска раван покривена је дијатометејским муљем, који је богат гвожђем и силицијумом. Срећу се огромне количине моренског материјала, који је овде доспео леденим бреговима. Правац пружања језера одреен је правцем пружања околних планинских венаца. На деловима језера где се правац пружања обале поклапа са правцем пружања планинских венаца, разуђеност је незнатна. На местима где је обала управна на правац пружања планинских венаца, разуђеност је велика. Највише је разуђена обала средишњег дела језера где се налазе три велика залива: Мало море (између копна и острва Ољхон), Чивиркујски залив (између копна и северо-источног дела полуострва Свети нос) и Баргузински залив (између западне стране поменутог полуострва и копна). Северно од делте Селенге је залив Провал. Он је настао 1861. године изненадним спуштањем 50 км2 копна испод нивоа језера, заједно са номадима који су ту напасали своја стада. Изненадно спуштање терена испод нивоа Најкалског језера показује да формирање рељефа у овом делу Сибира још увек није до краја завршено.

3. Острва

Бајкалско језеро има 45 острва. Највише је оних која су изграђена од песка и налазе се на ушћима великих река.Нека од њих појављују се само за време ниских водостаја и представљају беживотне спрудове. Укупна површина свих острва на Бајкалском језеру је 742 км2. Највеће острво је Ољхон (625 км2). На Ољхону постоји рибарско насеље Хужир. Друго веће острво је Велики Ушканиј. Налази се северно од Ољхона.

4. Хидрографске и климатске карактеристике

Бајкалско језеро је највећи резервоар слатке воде на свету. Површина слива са којег му притиче вода износи 557.000 км2. У Бајкалско језеро утиче 336 река и притока (по новим подацима 520). Највеће притоке су Селенга (1.480 км), Горња Ангара (452 км), Баргузин (416 км), Турка, Томпуда, Сарма, Кичера, Флориха, Голоустнаја и друге. Све притоке доносе језеру 41,16 км3 воде годишње. Поред тога, језеро се храни и водом падавина које се излуче непосредно на његову површину (9,38 км3 годишње). Бајкал губи воду отокома Ангаром. Њоме током године отекне из језера 53,48 км3 воде. Са површине језера испари 3,06 км3 воде годишње. Колебање језерсог нивоа током године износи 20 до 144 цм. највиши ниво воде је у јесен, а најнижи крајем зиме. Године 1932. забележен је досотај 2,5 м виши од средњег. Том приликом вода је нанела знатне штете железничкој прузи поред југоисточне обале и неким насељима.

На издуженом Бајкалском језеру запажена је појава сеша. Јаки ветрови из долине реке Сарме подижу таласе високе 2,6 м. У Баргузинском заливу запажају се слабе језерске струје, супротног правца од кретања казаљке на сату. Боја језерске воде поред обале је зеленкасто сива. Даље од обале је плава и не разликује се од боје океана на пучини. Тонови лаве боје преовлађују у топлијој, а зелене у хладнијој половини године. Провидност језерске воде на пучини достиже 40,2 м и највећа је у јулу и децембру. Због обиља наноса на ушћу Селенге провидност језерске воде износи свега 2 до 5 м. Слично стање је и на ушћима других великих притока, нарочито у време пролећних киша и отапања снега. Слив Бајкала је добро пошумљен тако да је ерозивних терена сразмерно мало па је и засипање басена незнатно. Каже се да нема укусније воде од Бајкалске и то не само зато што је тако чиста, већ првенствено што је у њој врло мало соли и минерала – мање од десетине грама по литру воде.

Термички режим језерске воде има одлике умереног типа. То значи да на Бајкалу лети постоји директна термичка стратификација воде, зими индиректна стратификација воде, уз појаву леда. За прелзна годишња доба, пролеће и јесен, карактеристична је краткотрајна изотермија, иста температура воде од површине до дубљих делова басена.

Годишње промене температуре осећају се до дубине од 250 м. У највећим дубинама температура воде је константна (3,1 °Ц). Средња годишња температура воде на пучини износи 3,4°Ц, средња јануарска је 0,1°Ц, а средња августовска 9°Ц. У току летњих месеци површински слој воде поред југозападне обале загреје се до 20°Ц. Због велике количине воде и током лета акумулиране топлоте, Бајкалско језеро се леди тек крајем децембра и почетком јануара. Дебљина леда износи 70 до 140 цм.

Лед се нагло отапа у мају, а санте дуго пливају по језеру. Велика количина воде Бајкала од значаја је за климу околине. Она се спорије загрева и хлади од околног копна. Због тога Бајкал лети расхлађује оклину. Јулске изотерме у близини језера повијају према југу. У току зиме Бајкал загрева расхлађене ваздушне масе у својој околини. Температура ваздуха над језером тада износи -10 до -18°Ц, а над копном удаљеном 340 км од језера, жива у термометру спушта се до -28°Ц. Бајкалско језеро утиче на смањење годишње и дневне амплитуде температуре ваздуха. Годишња амплитуда у граду Улан Уде је 45,9°Ц, а у Листвјанки (на обали језера) 30°Ц. Дневна амплитуда температуре ваздуха у Иркутску (64 км даље од језера) је 13°Ц, а на Бајкалу 2,6 до 4,9°Ц.

5. Становништво

Првобитни становници Бајкала била су племена која су насељавала Сибир, или су се досељавала из монголских и туркијских пустара. Неки и сада живе у племенским заједницама, а најбројнији је народ Буријата, који је у већини на источној обали Бајкала, и стога се тај део приобаља административно третира као Аутономна област Буријата, која се граничи са Монголијом.

6. Биљни и животињски свет

Посебна одлика Бајкалског језера је његов биљни и животињски свет. Највећи број биљних и животињских врста, које данас живе у језеру, населио се врло давно и ту успео да очува. У Бајкалском језеру живе 773 врсте биља и 1.219 врста животиња. Од укупног броја биљних и животињских врста 58% чине ендемити. То су такве врсте којих више нема ни у једном језеру на Земљи. Изван Бајкала неке од ових врста могу се наћи само у фосилном стању. Највећи број ендемичних врста живи на дубини од 8 до 200 м. Највећи број животињских врста живи на пучини и не среће се у приобалним водама. Посебно интересантна врста је бајкалска фока (врста туљана) која живи у северном делу језера. Научници још увек нису утврдили загонетку непре-бајкалске фоке (морска животиња), која достиже тежину од 50 до 100 кг. Јединствен сисар Бајкалског језера зими се може наћи на леденом покривачу, на местима где је он избушен на десетине места, јер се тако лакше дише. Од риба истиче се голомјанка која рађа живе младунце. Живи на дубинама од 300 до 500 м.

Највећа загонетка и специфичност живота у Бајкалском језеру је врста колутастог туљана. То је вероватно једини туљан који живи у слаткој води. Претпоставља се да су се туљани доселили у језеро за време леденог доба, где су се током времена успели прилагодити потпуно другачијим животним условима.

Животињски свет копна обилује свим врстама великих и малих птица и звериња; од птица ту су различите врсте орлова, соколова, ждралова, чапљи, корморана и гусака - при обали; а у шумама и тундрама (појас висоравни изнад шума) око језера живе лосови, северни јелени, сибирске кошуте и велики медведи, затим лисице, видре, рисови и друго.

Главна привредна грана на Бајкалском језеру је риболов. Највише се лови риба омуљ. Она даје 60% до 80% од укупног улова. Лови се у пролеће, када прилази обалама и у јесен, када залази у реке да баци икру.

Постоје две јединствене ендемске животињске врсте. Прозирна рибица голомјанка, која подсећа на врсту "човечје рибице", из пећина балканског простора, јер је потпуно прозрачна. Наравно да је језеро пребогато и осталим рибама најразличитијих врста које се користе у људској исхрани. Прастановници ових предела, као и данашњи припадници буријатског народа, углавном живе од риболова, а у совјетском периоду је била веома развијена индустрија прераде рибе, која сада пропада. Најукуснија риба за људску исхрану јесте врста омуљ (слична шарану), која има пет подврста.

Међутим, највећа атракција на језеру су слатководне фоке или нерпае, како их зову становници приобаља. То је ендемска врста која опстаје јер се храни искључиво голомјанкама. У односу на морске и океанске фоке, бајкалске су знатно мањег раста (највише до 130 цм), са предивним белим крзном. Због њега су у прошлости немилосрдно убијане, што је, у једном тренутку, претило изумирању врсте. Потом су предузете енергичне мере заштите, и сада се њихов број знатно увећао. Њих је веома тешко видети у природном станишту, јер су веома плашљиве и опрезне; обитавају на веома усамљеним местима, изван уобичајених водених траса којима саобраћају бродови и рибари, али се могу видети препариране у Природњачком музеју Бајкала, у месту Листвјанка, где се налази Научни институт Руске академије наука, који се бави проучавањем природних феномена Бајкала.

7. Саобраћај

Саобраћај на Бајкалу има углавном локални значај. Служи за повезивање већег броја приобалних насеља. У северном делу језера, због дуже залеђености, пловидба се одвија просечно 169 дана у години, а у јужном 293 дана. Разлог слабог развијеног саобраћаја је слаба насељеност приобалног појаса. На језеру и неким његовим притокама развијено је сплаварење. Изградња фабрика целулозе у сливу Бајкала изазвало је бурне реакције због могућности великог загађења овог највећег природног резервата слатке воде.

8. Привреда

Велико шумско богатство Бајкалског језера чини основу за развој дрвне индустрије (у скоро свим већим местима на обали Бајкала постоје стругаре и мањи објекти за механичку прераду дрвета) и целулозе. У нижим деловима, до 600 м, раширени су ариш и бор. На већим висинама јела и сибирски кедар. Њихово квалитетно дрво подстакло је развој индустрије целулозе, чији су се погони лоцирали у местима на обали језера. У скоро свим већим местима на обали Бајкала постоје стругаре и мањи објекти за механичку прераду дрвета.Убрзо је еколошка равнотежа била озбиљно угрожена. Ипак, настојањем одговорних људи и научника, Бајкалско језеро проглашено је националним парком. На 5-10 км од његових обала забрањена је сеча шума, а индустријски погони морали су уградити пречишћиваче, тако да се вода која се кроз њих враћа у Бајкал може пити. Тако је, великом упорношћу домаћег становништва и научника, највећи и најчишћи резервоар слатке воде на свету постао узорак очувања околине у том делу света. (Становници четрдесетак градића уз обалу некада су из језера пили воду јер је, захваљујући сићушним рачићима који се из њега хране алгама, изузетно чиста).

За привреду околине Бајкала од значаја су и пространи пашњаци, на којима се гаји стока. У пространим шумама обавља се лов разноврсне дивљачи. Велика налазишта лискуна већ се интензивно експлоатишу- Железничка пруга која из западног дела Русије, преко Иркутска, води за Улан Уде и даље на исток, од великог је значаја за транспорт сировина и готових производа из овог рејона у све делове простране државе. Пре изградње железничке пруге око јужног дела језера, композиције преко језера превожене су бродом – трајектом Ангара. Иако је растојање скраћивање, путовање је било дуго. Изграђеном пругом путује се ка Владивостоку, Монголији и Кини, пространствима Далеког Истока.

Посебан привредни значај Бајкала представља коришћење његовог великог хидроенергетског потенцијала. На отоци Бајкала – Ангари, код места Братск, изграђена је једна од највећих брана и хидроцентрала на свету.У Братској хидроцентрали – енергетском диву Сибира, воде Ангаре, односно Бајкала, претварају се у хиљаде киловата електричне енергије.

9. Туризам на Бајкалском језеру

Туристичке бродске маршруте по Бајкалском језеру подешене су да трају пет до шест дана максимално, јер толико могу да издрже бродске резерве намирница (вода тамо није проблем), пошто, осим у полазној луци, нигде не постоји могућност снабдевања, односно обнављања резерви намирница. Друго, резервоари испод брода у којима се депонују употребљене нечисте воде и отпаци свих врста са брода, могу такође максимално да издрже до шест дана, с обзиром на тонажу бродова и број путника на њима. Наиме, постоји веома строг режим еколошке заштите језера, којег се сви веома придржавају. То значи да брод, пре него што уплови у Бајкалско језеро, у једној посебно намењеној луци (која је некада служила као главна истоварна лука), мора под контролом лучких власти да из својих депонија избаци (у наменске контејнере у луци) све нечистоће које носи из претходне пловидбе. Када то уради, а након што капетанија изврши преглед тих резервоара на броду, издаје се дозвола за поновно упловљавање у језеро. Тако брод практично не оставља никакво загађење у језеру, изузев оног које долази од мазута и нафте, који се користе за његов погон. Али, то је ипак незнатно.

10. Иркутск

Иркутск је економско и образовно-културно средиште Сибира, са 595.000 становника. Са њим је повезано руско "откриће", а потом и колонизација тог дела Сибира. Први руски поход, који је довео до настанка насеља на обалама реке Ангаре, везује се за козака Курбата Иванова, који је 1643. предводио прву експедицију за Бајкал и коме је подигнут споменик у центру града. Првобитно насеље је у целини било од дрвета. Насеље је било ограђено високом дрвеном оградом, а унутра су се налазиле брвнаре за становање (са карактеристичном руском резбаријом), јавни трг поплочан дрвеним облицама и, наравно, веома лепа и висока дрвена црква. Сви ови објекти могу се данас видети у Етнографском музеју Иркутска, на отвореном простору, у месту Таљинци, 20 км удаљеном од града, који је отворен 1980. и заузима 52 хектара. Ту су изложене оригиналне, сачуване грађевине из првобитног периода града, од којих је најважнија дрвена улазна капија у тврђаву и веома лепа и богато, интарзијама у дрвету, украшена црква. Ту су, затим, објекти у којима су изложени примитивни занати, којима се бавило становништво првобитне насеобине (коларство, грнчарство, стакларство, производња посуђа, намештаја итд.), као и оригинални прехрамбени производи, који се могу и пробати (хлеб, пиће, воће итд ).

Нарочито је интензивна била миграција руског сељаштва ка Сибиру и Бајкалу од друге половине 18. века, када Иркутск од мале војно-трговачке постаје прераста у прави град, са око 20.000 становника. Са развојем и историјом Иркутска, тесно је повезана једна веома значајна епизода у историји царске Русије, а то је побуна "декабриста", 1825. године.

Иркутск, иако споља гледано није нимало леп (његов већи део чине незграпне, ружне, зубом времена потпуно уништене фасаде огромних реалсоцијалистичких стамбених блокова, неуређених, закрпљених улица, а други, мањи и старији - веома лепе двоспратне зграде у барокном и неокласицистичком стилу, али са потпуно пропалим фасадама и готово урушеним крововима), јесте град у коме буја културно-уметнички и интелектуални живот. У граду има око 20 позоришних и концертних зграда и сала. Ту су: опера, национални театар, национална драма, комедија, две филхармоније, балетска кућа, фолклорни ансамбли разних националности и оно на шта је град посебно поносан - сликарска галерија "Сукачов" (Сукацхев'с Фине Артс Мусеум), која је трећа по величини и важности колекција домаћег и иностраног сликарства у Русији (после чувеног Ермитажа и Третјаковске галерије) и, наравно, веома велики универзитет, на коме се школују стручњаци и интелектуалци свих профила, од којих су многи пронели славу Сибира широм Русије и света. I сав тај веома трудољубив, талентован, високо обучен и невероватно софистициран уметнички и интелектуални свет Иркутска живи од тако малих зарада да се то просто не може ставити ни у какав савремени контекст, не светски него ни наш! А ипак, они се са највећим ентузијазмом предају свом послу, сами брину за културно наслеђе града, чувају традицију и развијају и шире уметнички дух своје средине.

11. Острво Ољхон

Као и свако "море", тако и ово има острва. Већина су пре камени спрудови који вире из воде, али има и мало већих конфигурација. Острво Ољхон је највеће. Са језера изгледа као једна огромна пешчана громада, која се у висини од неких 30 м уздиже изнад нивоа језера. Када се, после искрцавања на пешчаној плажи попне на острвску висораван, угледа се неколико низова уредно ушорених дрвених кућица, које чине главно место и град на острву, које се зове Хужир. Острво настањују углавном Буријати, који се баве рибарством. Има и Руса, као и припадника мањина. Острво није сасвим голо, јер се на једном његовом удаљеном крају налазе шуме кедровине, по чему је оно и добило назив (на буријатском језику). Острво је раније било шумовитије, али је услед сече шума због изградње кућа и огрева дошло до ерозије тако да већи део острва данас има изглед као пустињски пејзаж.

На острву, у складу са новим демократским транзицијским начелима, путник-намерник добија две добродошлице. Прво традиционалну, руску - девојка са хлебом и сољу, и локални "лидер" који поздравља госте. Потом другу, на оближњем каменитом врху острва, где, са својом раскошном перјаном и крзненом одором, госте у ставу незаинтересованости и удубљености у далеке хоризонте дочекује шамански поглавар места. Он најпре рецитује добродошлицу на буријатском језику, а потом, на енглеском, прича о народу који је изгубио своју историју, своја знамења и своју веру, народу који је покорен и који треба да се поново врати свом првобитном начину живота. Потом, за крај, шаман почиње да удара у своје тимпане и да изговара речи молитве, уз ритуално пружање посуде у коју посматрачи треба да ставе своје уздарје у новцу.

Шаманизам је религија различитих народа и племена у Сибиру, а састоји се у веровању у духове, добре и зле, који настањују људе, ствари, животиње и биљке. Шамани су врачи који, кроз своје специјалне ритуале, имају моћ да утичу на те духове, да их по потреби смирују или распаљују њихове зле страсти. На Бајкалу има доста обредних места која се зову "шаман-камен", а која су служила као ритуални простор, за запоседање духова од стране шамана. Такво место постоји и на острву Ољхон.

12. “Мало море”

Део језера између источне обале и острва Ољхон зове се Мало море. У овом делу Бајкала, и "на мору", као и на копну, могу се лети срести гужве туриста и љубитеља авантура. Има их из разних европских земаља, али највише Немаца и Нордијаца, у најчуднијим пловним објектима. Сви су били на окупу у тзв. Змијском заливу (Змејњи заљив). Вода је ту тамнозелена, јер дрвеће долази до саме обале језера. Место изгледа доста неприступачно и непривлачно, па се не зна, у први мах, шта је разлог толике гужве и галаме у, иначе тишином обавијеним бајкалским пределима. Када се приђе ближе, онда се, на самој обали, назиру, готово у води, неке црне рупе из којих излазе бела испарења. Реч је о великом броју извора са топлом сумпоровитом водом, у којима температура понегде достиже и читавих 500 °Ц. Због гужве на малом простору, права је уметност наћи место у некој од тих рупа, али највеће задовољство представља тренутак када се, после "цврчања" у сумпоровитој рупи, баци у хладну воду језера. После неколико таквих купки, осећа се потпуна психичка и физичка опуштеност и разгибаност.

Друго место на језеру које карактерише повећано присуство људи, јесте чувена песковита увала Песчанаја. Увала је заклоњена од погледа са језера са два рта, који је деле од остатка копна. Дугачка је пет километара и покривена најфинијим жутим песком, а према копну је ограђена густом шумом старих ариша. Поглед на увалу са висине одаје утисак неке плаже на пацифичким острвима - жут песак и модроплаво море, само што уместо дрвећа палми овде имамо бујно зеленило кедрова.

Закључак

“Сусрет са Бајкалом остаје незабораван. Сигурно га прижељкује сваки хидролог, сваки географ. Приближавамо се излазу Ангаре из језера. Пут води у Листвјанку, сликовито насеље изграђено крај језера. Брвнаре украшених врата, прозора и фасада, какве се виде само у филмовима, сада су на дохват руке. Амбијент сибирски, а мирна површина Бајкала, попут мора, пружа се у недоглед иуказује на несхватљиве димензије. Дуго шетамо крај језера. Улазимо у воду. Хладна је али питка... У Иркутск се враћамо хидроглисером. Чекајући га на пристаништу у Листвјанки, пратимо залазак Сунца за западним планинским гребеном бајкалске котлине, који се огледа у језерској води, преламајући се у безброј трептавих искри на финим наборима језерске површине, што их ствара лагани поветарац.”

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Семинарски из Хидрологије за 4. годину студија за Професора Географије написао Никола Трифуновић, Ниш, Србија, 20.04.2007.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -