Разговор:Златан Стипишић
| Ово је страница за разговор на којој можете да предлажете измене у вези са чланком. | |||
| Правила садржаја
|
||
Први поднаслов[уреди извор]
Пребачено са чланка
Неидоктринирани карикатуралном појавом сплитског хеви метал бенда из бивше Југе званом «Осми путник», овдашњи слушаоци лако су прихватили старог момка са коњским репом и швалерском брадицом који је себе прозвао Гибонни. Не, некадашњи вођа «Осмог путника», Ђибо (Златан Стипишић), није у међувремено постао Жабоза, већ је израстао у музичара који ће поставити домаћи задатак свим потоњим поп арбајтерима, фурачима лаких нота, с подручја бивше државе, а нови псеудоним му је био отклон од тривијалне прошлости. Поред тога што је за Оливера Драгојевића компоновао популистичку химну «Цесарица», Хрватску је освојио албумом «Звири, јуди, бештимје», а остатак јужнословенских племена докрајчио је албумом прикладног назива «Миракул». Убрзо, у Србији се више није могао наћи нити један кафански оркестар који се одазива на спецификацију «бенд», а који није умео да одсвира и отпева «Либар» или «Тајну вјештину». Гибонни, чији је отац Љубо Стипишић познати композитор музике за далматинске клапе, овим је албумом, тачно одсвираним, прецизно продуцираним и неординарно лирски опремљеним, ставио пред себе тежак задатак - превазићи властити лимит. Зато више од пет година није ни настављао дискографску нит.
Онда је, недавно, уследио «Унца фибре» (водич за бродоломце и анђеле чуваре). Овај је албум код многих Гибоннијевих фанова изазвао разочарење. I стварно - на прво слушање готово да нема нити једног хита, нити једне песме која би парирала горе наведеним, па можда чак ни неким осредњим нумерама са «Миракула». Али не само на прво слушање. Већ и на друго, треће, шеснаесто... Поново је то гистро-вешто продуциран албум (продукцију и аранжмане опет је одрадио Никша Братош), на којем гостују гистро-фенси музичари попут Ману Качеа, Тонија Левина, Влатка Стефановског, Бреге (!), Оливера Драгојевића, Матије Дедића и фамозног Барета, џанкоза-рокера који је предводио групу «Мајке» из Винковаца. Заправо, Гиббо је снимио досадан албум, за који му нису требали сви ти ликови, и много прикладнији назив био би «Миракул 2: штаке за лудаке».
Кад су текстови у питању, повукао је ка Коељу и њу ејџ -макробиотичком прдежу са исфорсираним далматинским шмеком, па се стиче утисак да је песме писао модерни гусар (омот CD-а личи на плакат за «Пирате с Кариба»), који свет око себе посматра са барке и музиком, са пучине (исукане курчине) преко голуба стерео-писмоноше шаље своја запажања, упозоравајући да наша транзициона друштва срљају у потпуни губитак традиционалних вредности и особености, претварајући се у обезглављене конзументе инстатних уживања у «времену лаких решења». А уствари само кења безвезе.
Смешно је и јефтино да ове стихове: «У јавном WЦ-у фломастером исписан зид, то бродоломци шаљу поруке у боци, то не види нитко, чита их само драги Бог, који може ово лудило закочит», пева лечени наркоман Баре. Гиббо буди бољег човека у нама, а кинту је утеро од спонзора чији логои се шепуре на омоту тзв. овитку - «Т-мобиле», «Пеугеот», «Цроатиа Аирлинес», «Вечерњи лист»... Брате, нема ничег уноснијег од брендиране уметности, поготово ако је популистичка или прецизније - филантропска.
Елем, Гибонни је положио испит каријере; албум, који му је висио над главом попут сатаре, одрадио је рутинерски, лако се изборивши са превеликим очекивањима - заправо, није се ни обазирао на њих. Показао је да, уколико, као он, уопште немаш јасну визију о себи и ономе што радиш, а фураш се како ти је све јасно и како си «човик од ричи и дишпета», нема немогућих мисија. «Унца фибре» је тотално збунио музичке критичаре, па се мало који јасно, а камоли прецизно изјаснио о њему. Фрка је рећи за овако нешто да је го њежник. А јесте! Дејан Каталина,пресс