Разговор:Релације неодређености/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Мислим да је у одредници "Релације неодредјености", на Српском, направљена греска. Прво је у уводном делу рецено:

"да одређени парови физичких својстава, као што су позиција и Подебљани и искошени текстмоменатПодебљани и искошени текст, не могу да буду истовремено познати са арбитрарно високом прецизношћу"

Овде је термин "моменат" погресно употребљен. То је вероватно због енглеског "моментум" који је погресно преведен. Тацан превод је "колицина кретања". Ова изведена физицка велицина је маса тела(м) x брзина истог тог тела(в) (у односу на посматраца), а јединица је [кгм/с].

У даљем тексту "момент" је замењен "импулсом" ("...производ неодређености мерења положаја и импулса је увек већи или једнак половини редуковане планкове константе...") сто је такодје погресно. Тацно је да изведена физицка велицина импулс (Фxт) има исте димензије као и колицина кретања али њена физикалност, знацење, се разликује. Импулс (силе) је једнак сили x време дејства те силе на тело, односно материјалну тацку. То знаци да је и одредница "Импулс" погресна, односно треба је преименовати у "Колицина кретања" и свуда где у њој писе "импулс" треба ставити "колицина кретања". Слазем се да "импулс" лепсе звуци али ипак са становиста Механике није коректно и у две наведене одреднице мора се користити рогобатнији израз "колицина кретања".

Хајзенбергов принцип неодредјености уствари говори о томе да није могуце истовремено тацно измерити полозај и брзину предмета. То вази и за предмете "нормалне велицине", али ту су одступања стварно занемарљива, док код цестица (у квантној физици) то вец није слуцај. Ово је врло добро објасњено у хрватској одредници истога назива "Релације неодредјености":

"У квантној механици, Хеисенбергово начело неодређености говори како је начелно немогуће одредити точан положај и брзину неке честице. Да бисмо проматрањем одредили положај неког тијела, морамо га освијетлити и примити свјетлост која се од њега рефлектира. Међутим, због огиба свјетлости положај тијела можемо одредити најпрецизније на валну дуљину свјетлости па тако можемо писати да је неодређеност положаја тијела једнака валној дуљини свјетлости (Δx≈λ). Смањењем валне дуљине кориштене свјетлости можемо све прецизније одредити положај тражене честице, али у том случају повећавамо енергију зрачења (Е=хф=хц/λ), односно честична својства свјетлости (електромагнетског вала) чији фотон у том случају има већу количину гибања (п=х/λ) па тако у "судару" с проматраном честицом више мијења њену количину гибања (у односу на почетну) тако да је и њу немогуће сасвим точно одредити. Повећањем честичних својстава свјетлости којом освјетљавамо (смањење валне дуљине) губи се на прецизности мјерења брзине (количине гибања), а повећањем валних (повећање валне дуљине) губи се на прецизности одређивања положаја. Ово није посљедица несавршености мјерних инструмената, него је квантно својство самог проматраног сустава и немогуће га је избјећи и упорабом савршених мјерних инструмената. Што прецизније мјеримо положај, мање прецизно мјеримо брзину и обрнуто. Ово својство открио је 1927. године њемачки физичар Wеинер Хеисенберг а обично се формулира овако:

Δп·Δx≥ħ/2

гдје је Δп неодређеност количине гибања, Δx неодређеност положаја, а ħ је редуцирана Планцкова константа (ħ=х/2π) х=6,626·10-34 Јс

или друкчије формулирано:

ΔЕ·Δт≥ħ/2

гдје је ΔЕ неодређеност енергије, а Δт неодређеност мјерења временског интервала.

Ове релације вриједе и у макросвијету (свијету класичне механике), али тамо су непримјетљиве јер је неодређеност положаја занемарива у односу на димензије тијела, а неодређеност количине гибања у односу на укупну количину гибања тијела.

Хеисенбергово начело неодређености изазвало је бројне критике у свијету физике 20. стољећа (најпознатије од Алберта Еинстеина) јер је утјеловљење контрарности детерминистичким принципима дотадашње физике, отпочело је еру пробабилистичког приступа квантној физици и поставило битну границу прецизности експеримента."

Као сто се да приметити и у хрватској одредници се користи термин "количина гибања" (не импулс), сто у преводу на српски знаци "колицина кретања". Такодје мислим да кад би се материја из хрватске одрецнице укљуцила у српску (појаснило би се у цему је проблем) и када би се "импулс" заменио "колицином кретања" добили би одлицну одредницу (или како Wики казе "цланак").

Зато молим господина Михајла Андјелковица (који је вец несто коментарисао па обрисао) и/или господина 200.198.107.75 да ми одговоре и ако прихватају ове моје опаске да измене наведене 2 одреднице у наведеном смислу. Не бих зелео да мењам одредницу (цланак) без њихове сагласности, а не знам ни да ли бих успео то да изведем. Поготово сто немам цирилицни фонт (лаптоп ми је са трзиста САД) С постовањем Радомир Глигоријевиц178.148.36.146 (разговор) 16:33, 2. децембар 2012. (ЦЕТ)

Интерпретација

Део који се бави интерпретацијом релација неодређености је погрешан. Мислим да је најбољи начин да се ово демонстрира кроз анализу таласне функције као једног таласног система, и да се позове на ошту релацију неодређености за било какав сличан систем. Математичари би рекли да је то само једна од теорема из Фуријеове анализе, али филозофске имликације Хајзенбергових релација неодређености следе из специфичности објеката у квантној механици и постулата теорије.

У тексту пише како велики импулс одговара његовој великој неодређености; узмите делта-функцију за произвољно велики импулс и уверићете се да ово просто није тачно.

ПенросеТ (разговор) 03:20, 21. мај 2018. (ЦЕСТ)