Србљаши
| Србљаши | |
|---|---|
| Држава | Византија |
| Владарска титула | протоспатар |
| Оснивач | Петар Србљаш |
| Посљедњи владар | Ђорђе Србљаш |
| Владавина | 1025–1266. |
| Националност | српска |
| Вјера | православна |
Србљаши (грч. Σερβλιας),[1] су били византинска племићка породица српског поријекла[2][3] активна између XI и XIII вијека, у византијској служби централне и покрајинске власти.[4] Дио породице се односио на Шпанопуље из 1090.их година.[4]
Етимологија имена произилази из њиховог српског поријекла, али постоје подјељена мишљења да ли су они дошли из тадашње Србије или су поријеклом из утврђеног града Србице, иначе насељеног Србима.[2]
Представници[уреди | уреди извор]
Познати из византијских извора:
- Петар Србљаш (око 1025–50).[2]
- Михајло Србљаш (око 1029) — протоспатар Хрисотриклиноса и заштитник (критес) Солуна; или критес Болерона, Стримона и Солуна.[5]
- Стефан Србљаш (1040/70) — протоспатар и порески званичник (комеркиариос) Лангобардије, вјероватно као мистикос.[6]
- Леон Србљаш (1040/80) — магистар официр[7] Константина IX Мономаха изасланик у Иберији.[8]
- Петар II Србљаш (око 1050–1075) — магистар официр.[9]
- Никола Србљаш (1060–1062) — заштитник Хиподром Ковертоса, те велон (1060),[10] кенсор и мегас куратор Тарсоса и Селеукије (1060-62),[10][11] ипат и заштитник Хиподрома, те велон Болерона, Стримона и Солуна (август 1062).[12][1]
- Јован Србљаш [13]
- Јован II Србљаш [14]
- Михајло Србљаш — (од 1066– до почетка XII вијека), без титуле.[15]
- Антима Србљаш — критес.[16]
- Нићифор Србљаш — (око 1100–1166), критес.[17]
- Јован III Србљаш [18]
- Нићифор II Србљаш — (1140), мистикос, вјероватно и критес.[19]
- (непознати) Србљаш — [20]
- Василије Србљаш — (1143–80), без титуле. Близак рођак Јовану.[20]
- Јован IV Србљаш — (1143–80), без титуле.[21]
- Нићифор III Србљаш — (друга половина XII вијека), без титуле.[21]
- Ђорђе Србљаш — [22]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Nikolaos Serblias, krites of Boleron, Strymon and Thessalonike M XI”. db.pbw.kcl.ac.uk. Приступљено 3. 10. 2017.[мртва веза]
- ^ а б в Wassiliou-Seibt 2012, стр. 36.
- ^ Dumbarton 2005, стр. 171.
- ^ а б Wassiliou-Seibt 2012, стр. 35.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 37.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 38–39.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 39.
- ^ Dahan & Rosier 1998, стр. 57.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 41–43.
- ^ а б Wassiliou-Seibt 2012, стр. 44.
- ^ Dumbarton Oaks 2005, стр. 171.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 45.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 46.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 47.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 48.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 50.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 50–51.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 52.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 52–53.
- ^ а б Wassiliou-Seibt 2012, стр. 53.
- ^ а б Wassiliou-Seibt 2012, стр. 53–54.
- ^ Wassiliou-Seibt 2012, стр. 54.
Литература[уреди | уреди извор]
- Dahan, Gilbert; Rosier, Irène (1998). La rhétorique d'Aristote: traditions et commentaires de l'Antiquité au XVIIe siècle. Vrin. стр. 57. ISBN 978-2-7116-1307-6.
- Wassiliou-Seibt, Alexandra-Kyriaki (2012). „Der Familienname Serblias und seine Träger in Byzanz. Eine prosopographisch-sigillographische Studie”. Ур.: Cheynet, Jean-Claude; Sode, Claudia. Studies in Byzantine Sigillography (на језику: немачки). Walter de Gruyter. стр. 35—55. ISBN 978-3-11-027114-0.
- Gkoutzioukostas, Andreas. „Judges of the velum and judges of the hippodrome in Thessalonike”. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 28. 09. 2017.
- Oaks, Dumbarton (2005). Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art: The East (continued), Constantinople and environs, unknown locations, addenda, uncertain readings. Dumbarton Oaks. стр. 16, 171, 173, 176,183. ISBN 978-0-88402-309-8.