Православље

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Ортодоксија.
Православље у свијету

Православље (калк из грч. ὀρθοδοξία[1] — „правилно славље”, у историјском смислу „правилно мишљење”[а]) једно је од главних и најстаријих праваца у хришћанству, које се развило током првог миленијума у Византији, за вријеме седам Васељенских сабора.[5][6] По броју вјерника је на трећем мјесту (око 300 милиона)[7][8] међу хришћанским правцима, послије католицизма (око 1,25 милијарди) и протестантизма (око 800 милиона).

Православље, у смислу ријечи, означава — за разлику од јереси — исповиједање праве апостолске вјере, оличене у Светом писму и Светом предању, тј. учењу Православне цркве, која се схвата као заједница аутокефалних помјесних цркава које су административно независне једне од друге.[9]

Православна црква исповиједа Никејско-цариградски симбол вјере без филиокве, признаје догматске дефиниције и уредбе седам Васељенских сабора, себе сматра једином католичном црквом, чији је оснивач и глава Исус Христос.[10][11][12]

Православље[б] је тренутно преовлађујућа вероисповест у сљедећим државама: Русија, дио балканских земаља (Бугарска, Грчка, Румунија, Сјеверна Македонија, Србија и Црна Гора), Украјина, Бјелорусија, Молдавија, Грузија и Кипар.[13]

Православна црква[уреди | уреди извор]

Учење Православне цркве садржано је у Светом предању које укључује, поред Светог писма, одредбе Васељенских и неких помјесних сабора које је усвојила цјелокупна Црква, каноне (апостолски закони, васељенски и неки помјесни сабори), богослужбени текстови које је одобрила Црква, дјела Црквених отаца, житије светих, као и обичаји Цркве.[14] Према литератури Светих отаца, Предање је „живот Духва Светог у Цркви”. Свето писмо за православне хришћане је најважнији облик Светог предања.[15]

Православну цркву чини заједница помјесних цркава — аутокефалних и аутономних. [16] Свака аутокефална црква је потпуно самостална и независна у дијелу своје канонске и административне управе. Аутономне цркве су у канонској зависности од једне или друге аутокефалне (киријархалне) црве.

Помјесне аутокефалне и аутономне цркве[уреди | уреди извор]

Постојећи поредак првенства части (званични поредак у диптиху) помјесних цркава настао је послије Великог црквеног раскола: раније признато на Истоку прво мјесто по части (primus inter pares) намијењено римској столици, припало је пријестолу цариградских патријарха. У 2 миленијуму н. е. настао је један број нових аутокефалних цркава које се појављују у диптиху послије Јерусалимске патријаршије. Од 2019.[17] постоји 14 општеприхваћених аутокефалних цркава и двије које признају само неке цркве.

Диптих Цариградске патријаршије[18] Диптих Московске патријаршије[19][20]
Аутокефалне цркве
  1. Цариградска
  2. Александријска
  3. Антиохијска
  4. Јерусалимска
  5. Руска
  6. Српска
  7. Румунска
  8. Бугарска
  9. Грузинска
  10. Кипарска
  11. Грчка
  12. Пољска
  13. Албанска
  14. Чешких земаља и Словачке
  15. Украјине[в]
  1. Антиохијска
  2. Јерусалимска
  3. Руска
  4. Грузинска
  5. Српска
  6. Румунска
  7. Бугарска
  8. Албанска
  9. Пољска
  10. Чешких земаља и Словачке
  11. у Америци[г]
Аутономне цркве
  1. Синајска
  2. Финска
  3. Естонска апостолска
  1. Синајска
  2. Финска
  3. Јапанска
  4. Кинеска

Границе помјесних цркава традиционално имају тенденцију да се поклапају са границама национално-државног разграничења, али не постоји одређено правило по овом питању. Тако Московска патријаршија (РПЦ), која је кроз историју имала јурисдикцију у оквиру Руског царства и Руске Империје, послије распада Совјетског Савеза 1991, своју искључиву јурисдикцију прошираје на све земље бившег СССР-а, осим на Грузију и Јерменију, али и неке друге земље, попут Јапана, Кине и Монголије.[21] Међутим, поткрепљено одлуком Синода Руске православне цркве из 1943. да обнови „молитвено и евхаристијско општење између двије аутокефалне сестринске цркве, Руске и Грузинске” (признавање аутокефалности Грузинске цркве, једностано проглашене 1917.) позивајући се на 17. правило Халкидонског сабора са образложењем, да према „црквеним правилима (Васељ. IV, 17 и др.) црквене границе требају да прате државне”.[22][23]

На основу појединих канонских одредби (9, 17. и 28. правило IV васељенског сабора и 34. правило Светих апостола), Цариградска патријаршија од 1920-их сматра да цјелокупна православна „дијаспора” треба буде под њеним окриљем („црквеној јурисдикцији”), а православне заједнице на територијама које су произашле из грађанско-политичке јурисдикције држава (односно постале суверене државе) имају право да се организују као дио аутономне цркве под њеном врховном јурисдикцијом. Дакле, на основу ових канона Цариградска патријаршија је фебруара 1996. извршила „Патријаршијске и синодалне акте о обнови Патријаршијског и синодског томоса из 1923. године који се односи на Православну естонску митрополију”, у којима се посебно истиче: „показујући пажљиво понашање и старање о свему што је потребно, у складу са канонским предањем од памтивијека, када је Свети Васељенски пријесто добио право да мијења и обезбјеђује устројство Цркава и суштину послова у складу потребама времена и благостањем цјелокупног домаћина, увијек тежећи складној и повољној слици и владавини мјесној и васељенској, поново проглашавамо обнову Патријаршијског и синодског томоса из 1923. године у односу на Православну естонску митрополију у свим детаљима”.[24] Занимљиво је да је епиграф назначеним Дјелима била изрека царгирадског патријарха Фотија: „Уобичајено је мијењати границе Цркве када се мијењају политички субјекти и владе”. Портпарол Московске патријаршије је у августу 2008. рекао: „Политичке одлуке не одређују питања о црквеним јурисдикцијама и областима пастирске одговорности. Ова питања треба да се рјешавају на канонском терену у току дијалога двије Цркве”.[25]

Почетком 2008. дошло је до сукоба јурисдикције између Московске и Цариградске патријаршије око територије Народне Републике Кине као резултат реорганизације Хонгкошке митрополије Цариградске патријаршије са укључивањем територије Кине, што је Свети синод Руске православне цркве на састанку 25. априла 2008. схватио као „задирање у права Кинеске аутономне православне цркве”,[26][27] која сада дефакто не постоји, али је Московска патријаршија сматра да је подручје историјски у њеној канонској јурисдикцији. Обраћајући се 26. јула 2008. окупљеним представницима разних (канонских и неканонских) украјинских јурисдикција у Кијеву, у оквиру прославе повод 1020. годишњице „крштења Кијевске Русије”, васељенски патријарх Вартоломеј I примјетио је да је уступак Кијевске митрополије Московској патријаршији 1687. био посљедица „анексије” Украјине од стране Московског царства.[28][29]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Православље је други по бројности огранак хришћанства, одмах након католицизма. Процјењује се да има укупно око 300 милиона православних вјерника у цијелом свијету.

Православље је традиционално распрострањено на Балкану — међу Србима, Грцима, Црногорцима, Бугарима, Македонцима, Румунима и дијелу Албанаца. У источној Европи је распрострањено највише међу источнословенским народима (Русима, Украјинцима и Бјелорусима), а такође и међу Молдавцима, Гагаузима, Грузинима, Абхазима и Осетима. Поред Руса, православље је заступљено и код других народа који живе у Русији.

У савременом свијету, у земље с већинским православном становништвом могу се убројати:

Православље је у већем броју заступљено и у Босни и Херцеговини (36%) и Казахстану (40%). Осим тога, заступљено је још и у Финској, Естонији (14%), Летонији (9%), Литванији (4%), Киргистану и Албанији (25%). Православни вјерници такође чине већину становништва у фактички независним међународно непризнатим државама Абхазији, Јужној Осетији и Придњестровљу.

У оквиру Босне и Херцеговине православни вјерници чине већину становника Републике Српске и највећи дио становника Дистрикта Брчко, док у Казахстану православни вјерници чине већину у областима Кустанај и Северни Казахстан.

Мање групе православних вјерника живе у Пољској, Словачкој, Мађарској, Турској и Азербејџану.

Православнима се још називају и древноисточне цркве, које исповиједају догмате само прва три васељенска сабора. Вјерници ових цркава чине већину становништва у сљедећим државама:

Верници древноисточних цркви такође чине већину становништва у фактички независној међународно непризнатој држави Нагорно-Карабах (Арцах).

Учење[уреди | уреди извор]

Симбол вјере[уреди | уреди извор]

Основна учења Православне цркве су изнијета у Никејско-цариградском симболу вјере који је усвојен на васељенским саборима у првим вијековима хришћанства. Они су били обавезујући за цијелу Цркву, све до Великог раскола (1054).

Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповиједам једно Крштење за опроштење гријехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега вијека.
Амин.

Свете тајне[уреди | уреди извор]

Детаљније: Свете тајне
Српски православни крст

Свете тајне су хришћански обреди, и у православљу то су:

Света тајна, свака за себе, ставља печат на заједницу Бога и човјека. Свете тајне крштење, помазање и свештенство се не могу поновити, док се остале тајне понављају.

Хришћански живот[уреди | уреди извор]

Православна вјерница у Кијевско-печерској лаври. Жене за вријеме посјете цркви (манастиру) главу покрију марамом.
Паљење свијеће, један од симбола православља.

Најзначајнији аспекти православног хришћанског живота јесу пост, молитва, исповест, литургија и причешће. И пост и молитва имају за циљ да човјеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство небеско.

Значајна одлика Цркве јесу свеци који су својим животом и дјелима допринијели много добробити Цркве. Они су још овдје на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вјечни и Царство небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцјељивали тешке болеснике и многе утјешили и на исправан пут извели. Неки су и послије смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију. Чуда светаца су један од многих доказа истинитости Православља.

Најважнија улога православних храмова је да служе као мјесто гдје жива Црква — вјерници, узносе Богу своје молитве, а најважнији дио црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недјељом и другим празницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер — катихеза. Литургију служи свештеник са присутним вјерним народом, а уз помоћ пијевнице која није неопходна ако народ зна да одговара на литургији. Тако окупљени на заједничку молитву и благодарење Господу, свештенослужитељ и вјерни народ – осењени мистичним дејством Духа Светог – представљају истинску Цркву Христову.

Највећи значај у животу православних имају Божићна и Васкршња литургија, као и сви други празници везани за живот Исуса Христа. Посебно је значајно богослужење на Велику суботу на његовом Светом Гробу у Јерусалиму, током којег се чудесно појављује Благодатни огањ (грч. Ἄγιον Φῶς) који представља видљиву пројаву Духа Светога и потврду васкрсења Исуса Христа. Благодатни огањ се „призива“ након што се претходно провјери да у храму не постоје било каква запаљива средства. Након призива Духа Светога јерусалимски патријарх прима огањ на своју свијећу и предаје га присутнима. Вјерници тврде да огањ при додиру не ствара опекотине, нити осјећај високе температуре.

Најзначајније дјело на којем се заснива литургија јесте Библија које чини Стари и Нови завјет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завјет који представља живот и учење Господа Исуса Христа.

Православље се изражава кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. Заснива се на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, Богородице и Светих Отаца. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човјековом општењу са Богом; а иконе у православљу представљају мјесто благодатног присуства, прозоре ка небесима. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вјери у благодатно присуство те садржине.

Богослужење у Православљу је веома обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:

  • У Православном богослужењу с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоцјеније насљеђе антике са духовним виђењем љепоте овога свијета.
  • Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
  • Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.

Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским свијетом, нарочито у Светој Тајни Евхаристије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна филозофска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човјекове душе.

Свештенство[уреди | уреди извор]

Свештеници, односно припадници клера, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (храмовни свештеници) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и епископски.

Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна два или више епископа, а именује га сабор епископа. Свештеник може да врши скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је да помаже свештенику и епископу.

Целибат је обавезан само за монаштво, укључујући и епископат.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

У Далмацији је постојала древна народна ознака за православце. Звали су их старе руке, што долази од њиховог задржавања старог обреда (правоверног).[30] Католици су упражњавали "нови закон" (обред).

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У словенским преводима Светог писма и богослужбених текстова, као и са савременог грчког, ријеч δόξα најчешће се преводи као „слава”, „похвала”, међутим, на античком грчком, значење ријечи било је вишеструко: тако, рјечник Дворецког даје сљедеће преводи ријечи δόξα: „мишљење, излагање; очекивање, калкулација; плод маште, виђење, дух; у филозофији — мишљење, замисао; намјера, рјешење, замисао; слава, име, углед; бљесак, свјетлост, освјетљеност;[2] Вајсманов рјечник као основно значење ријечи δόξα даје „мишљење, представа, претпоставка”.[3] Истовремено, „распрострањено тумачење, по коме се говори о исправном начињу слављења Бога, са наговјештајем литургијске културе православља, етимолошки је немогућ”:[1] облик -δοξία образује се непосредно од глагола δοκέω, до чијег пасивног облика (у значењу чинити) се такође враћа δόξα.[4]
  2. ^ Не рачунајући древноисточне православне цркве, које нису предмет овог чланка.
  3. ^ Православну цркву Украјине признају Цариградска, Александријска, Грчка и Кипарска православна црква.
  4. ^ Православну цркву у Америци као аутокефалну признају Руска, Грузинска, Бугарска, Пољска православна црква и Православна црква Чешких земаља и Словачке, док остале помјесне цркве ПЦуА сматрају дијелом Руске православне цркве.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Аверинцев, Сергей Сергеевич (2010). „Православие”. Ур.: Степин, Вячеслав Семенович. Новая философская энциклопедия: в четырех томах (на језику: руски). Мысль. ISBN 978-5-244-01115-9. Приступљено 17. 11. 2021. 
  2. ^ Дворецкий, Иосиф Ханович (1958). Древнегреческо-русский словарь (на језику: руски). Гос. изд-во иностранных и национальных словарей. стр. 421. Приступљено 17. 11. 2021. 
  3. ^ Вейсман, А. Д. (1894). Греческо-русскій словар (на језику: руски). А.Д. Вейсман. Приступљено 18. 11. 2021. 
  4. ^ Малиновский, Н. П. (2015). Очерк православного догматического богословия (на језику: руски). Directmedia. ISBN 978-5-4475-3028-0. Приступљено 18. 11. 2021. 
  5. ^ Казьмина 1999, стр. 794; Пилипенко, Лукашевич & Ванеян 2015, стр. 352—360; Назаренко et al. 2004, стр. 211—224.
  6. ^ Meyendorff, J. „Eastern Orthodoxy | Definition, Origin, History, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 17. 11. 2021. 
  7. ^ Tyneh 2003, стр. vii.
  8. ^ Juergensmeyer, Mark; Roof, Wade Clark (2012). Encyclopedia of Global Religion (на језику: енглески). SAGE. стр. 319. ISBN 978-0-7619-2729-7. Приступљено 17. 11. 2021. 
  9. ^ Пилипенко, Лукашевич & Ванеян 2015, стр. 352—360.
  10. ^ Иларион (Митрополит Волоколамский) (2008). Православие (на језику: руски). Издательство Сретенского Монастыря. стр. 1840. ISBN 978-5-7533-0502-2. Приступљено 17. 11. 2021. 
  11. ^ Митрополит Филарет (Дроздов). „О девятом члене Символа веры”. verapravoslavnaya.ru (на језику: руски). Приступљено 17. 11. 2021. 
  12. ^ „1. Единство Церкви и грех человеческих разделений | Русская Православная Церковь”. mospat.ru (на језику: руски). документ, принятый Юбилейным Архиерейским Собором РПЦ МП 2000 года. Архивирано из оригинала на датум 8. 7. 2020. Приступљено 17. 11. 2021. 
  13. ^ „Table: Christian Population as Percentages of Total Population by Country”. Pew Research Center's Religion & Public Life Project (на језику: енглески). 19. 12. 2011. Приступљено 17. 11. 2021. 
  14. ^ Давыденков, Олег Викторович (2000). „Катехизис. Введение в догматическое богословие - Давыденков Олег, протоиерей”. Предание.Ру — крупнейшая православная медиатека рунета (на језику: руски). Приступљено 18. 11. 2021. 
  15. ^ Давыденков, Олег Викторович. „Катехизис, 3.5. Священное Писание - наиважнейшая из форм Священного Предания - протоиерей Олег Давыденков - читать, скачать”. azbyka.ru (на језику: руски). Приступљено 18. 11. 2021. 
  16. ^ Цыпин, Владислав (1996). „Церковь и территория. Церковная диаспора. Автокефальные и автономные церкви”. Церковное право: учебное пособие (на језику: руски). Круглый стол по религиозному образованию в Русской православной церкви. ISBN 978-5-89155-005-6. Приступљено 18. 11. 2021. 
  17. ^ „"Цветок единства появляется на земле". ПЦУ стала 15-й церковью, получившей автокефалию - Варфоломей”. ТСН.ua (на језику: руски). 6. 1. 2019. Приступљено 18. 11. 2021. 
  18. ^ „Ecumenical Patriarchate”. www.ec-patr.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 21. 5. 2020. Приступљено 18. 11. 2021. 
  19. ^ „Иерархический порядок православных Патриарших кафедр. История Диптиха | Первое Борисовское благочиние Борисовская епархия Белорусская Православная Церковь”. www.blagobor.by (на језику: руски). Приступљено 18. 11. 2021. 
  20. ^ „Автокефальные церкви - Схемы и пособия”. azbyka.ru (на језику: руски). Приступљено 18. 11. 2021. 
  21. ^ „Глава I. Общие положения / Официальные документы / Патриархия.ru”. Патриархия.ru (на језику: руски). »Юрисдикция Русской Православной Церкви простирается на лиц православного исповедания, проживающих на канонической территории Русской Православной Церкви: в Российской Федерации, Украине, Республике Беларусь, Республике Молдова, Азербайджанской Республике, Республике Казахстан, Китайской Народной Республике, Кыргызской Республике, Латвийской Республике, Литовской Республике, Монголии, Республике Таджикистан, Туркменистане, Республике Узбекистан, Эстонской Республике, Японии, а также на добровольно входящих в нее православных, проживающих в других странах.« 
  22. ^ „Возобновление молитвенно-канонического общения между двумя Православными Церквами — Грузинской и Русской”. Журнал Московской Патриархии (на језику: руски). 3: 7. 1944. 
  23. ^ „КАЛЛИСТРАТ”. www.pravenc.ru (на језику: руски). Приступљено 30. 11. 2021. 
  24. ^ Журнал Московской Патриархии (на језику: руски). 3. 1996.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  25. ^ „Политические решения не определяют изменения канонических территорий Церквей, отмечают в Московском патриархате в связи с признанием независимости двух республик”. www.interfax-religion.ru (на језику: руски). 26. 8. 2008. Приступљено 30. 11. 2021. 
  26. ^ „Заявление Священного Синода Русской Православной Церкви в связи с решением Константинопольского Патриархата об учреждении епархиальной структуры на территории Китайской Автономной Православной Церкви / Официальные документы / Патриархия.ru”. Патриархия.ru (на језику: руски). 15. 4. 2008. Приступљено 30. 11. 2021. 
  27. ^ „Притязания Константинополя на территорию Китайской православной церкви неправомерны - Московский патриархат”. www.interfax-religion.ru. 16. 4. 2008. Приступљено 30. 11. 2021. 
  28. ^ „Звернення Його Всесвятості Патріарха Константинопольського Варфоломія І до української нації - РІСУ”. Релігійно-інформаційна служба України (на језику: украјински). Приступљено 30. 11. 2021. 
  29. ^ „ДОКУМЕНТ: Обращение Вселенского Патриарха Варфоломея к украинской нации”. portal-credo.ru. 26. 7. 2008. Приступљено 30. 11. 2021. 
  30. ^ "Срђ", Дубровник 1902. године

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]