Православље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са ортодоксија.

Православље (калк из грчке ријечи ὀρθοδοξία — буквалан пријевод ортос - исправано или правилно и докса мишљење или учење) је правац у хришћанству. Правила апостолске вере су основни критеријум православног учења, тако да су његови почеци везани за сам почетак црквене историје - од Вазнесења Господњег и Педесетнице, формирање заједнице првих хришћана.

Свој дефинитиван облик православље попримио је током 1. миленијума, са водећом улогом архиепископа КонстантинопољаНовог Рима.

Православље исповједа Никејско-цариградски симбол вјере и признаје одлуке седам васељенских сабора; обухвата потпуно учење и духовну праксу Православне цркве, под којом се подразумјева заједница аутокефалних помјесних цркава, које међусобом имају пуно општење. Православна црква сматра себе јединственом, саборном црквом, коју је основао Исус Христос.

Православна црква[уреди]

За више информација погледајте чланак Православна црква.

Православна црква се састоји из помјесних цркавааутокефалних и аутономних.

Аутокефална црква је самостална помјесна црква, административно и канонски потпуно независна од других помјесних цркава. Аутономна црква је зависна помјесна црква, има територијалну и административну независност, али се налази у саставу неке аутокефалне цркве.

Све оне се налазе у јединственом канонском и литургијском заједништву.

Распрострањеност[уреди]

Православље је други по бројности огранак хришћанства, одмах након католицизма. Процјењује се да има укупно око 300 милиона православних вјерника у цијелом свијету.

Православље је традиционално распрострањено на Балкану — међу Србима, Грцима, Црногорцима, Бугарима, Македонцима, Румунима и дијелу Албанаца. У источној Европи је распрострањено највише међу источнословенским народима (Русима, Украјинцима и Белорусима), а такође и међу Молдавцима, Гагаузима, Грузинима, Абхазима и Осетима. Поред Руса, православље је заступљено и код других народа који живе у Русији.

У савременом свијету, у земље с већинским православном становништвом могу се убројати:

Православље је у већем броју заступљено и у Босни и Херцеговини (36%) и Казахстану (40%). Осим тога, заступљено је још и у Финској, Естонији (14%), Летонији (9%), Литванији (4%), Киргистану и Албанији (25%). Православни верници такође чине већину становништва у фактички независним међународно непризнатим државама Абхазији, Јужној Осетији и Придњестровљу.

У оквиру Босне и Херцеговине православни верници чине већину становника Републике Српске и највећи део становника Дистрикта Брчко, док у Казахстану православни верници чине већину у областима Кустанај и Северни Кахазстан.

Мање групе православних вјерника живе у Пољској, Словачкој, Мађарској, Турској и Азербејџану.

Православље у свијету

Православнима се још називају и древноисточне цркве, које исповиједају догмате само прва три васељенска сабора. Верници ових цркава чине већину становништва у следећим државама:

Верници древноисточних цркви такође чине већину становништва у фактички независној међународно непризнатој држави Нагорно-Карабах.

Учење[уреди]

Симбол вјере[уреди]

За више информација погледајте чланак Никејско-цариградски симбол вере.

Основна учења Православне цркве су изнијета у Никејско-цариградском симболу вјере који је усвојен на васељенским саборима у првим вјековима хришћанства. Они су били обавезујући за цијелу Цркву, све до Великог раскола (1054).

Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповиједам једно Крштење за опроштење гријехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега вијека.
Амин.

Свете тајне[уреди]

За више информација погледајте чланак Свете тајне.

Свете тајне су хришћански обреди, и у православљу то су:

Света тајна, свака за себе, ставља печат на заједницу Бога и човјека. Свете тајне крштење, помазање и свештенство се не могу поновити, док се остале тајне понављају.

Хришћански живот[уреди]

Православна верница у Кијевско-печерској лаври. Жене за време посете цркви (манастиру) главу покрију марамом.
Паљење свеће, један од симбола православља.

Најзначајнији аспекти православног хришћанског живота јесу пост, молитва, литургија и причешће. И пост и молитва имају за циљ да човеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство небеско.

Значајна одлика Цркве јесу свеци који су својим животом и делима допринели много добробити Цркве. Они су још овде на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вечни и Царство небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцељивали тешке болеснике и многе утешили и на исправан пут извели. Неки су и после смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију.

Најважнија улога православних храмова је да служе као место где жива Црква — вјерници, узносе Богу своје молитве а најважнији део црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недељом и другим празницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер - тзв. катихеза. Литургију служи свештеник уз присуство верног народа, а уз помоћ певнице која није неопходна уколико народ зна да одговара на литургију.

Највећи значај у животу православних имају Божићна и Васкршња литургија, као и сви други празници везани за живот Исуса Христа. Посебно је значајно богослужење на Велику суботу на његовом Светом Гробу у Јерусалиму, током којег се чудесно појављује Благодатни огањ (грч. Ἄγιον Φῶς) који представља видљиву пројаву Духа Светога и потврду васкрсења Исуса Христа. Благодатни огањ се „призива“ након што се претходно провери да у храму не постоје било каква запаљива средства. Након призива Духа Светога јерусалимски патријарх прима огањ на своју свећу и предаје га присутнима. Верници тврде да огањ при додиру не ствара опекотине, нити осећај високе температуре.

Најзначајније дјело на којем се заснива литургија јесте Библија које чини Стари и Нови завјет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завјет који представља живот и учење Господа Исуса Христа.

Православље се изражава кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. Заснива се на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, Богородице и Светих Отаца. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човековом општењу са Богом; а иконе у православљу представљају место благодатног присуства, прозоре ка небесима. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вери у благодатно присуство те садржине.

Богослужење у Православљу је веома обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:

  • У Православном богослужењу с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоценије наслеђе антике са духовним виђењем лепоте овога света.
  • Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
  • Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.

Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским светом, нарочито у Светој Тајни Евхаристије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човекове душе.

Свештенство[уреди]

Свештеници, односно припадници клера, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (храмовни свештеници) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и епископски.

Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна два или три епископа. Свештеник може да врши скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је да помаже свештенику и епископу.

Целибат је обавезан само за монаштво, укључујући и епископат.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: