Ацтионес либерае ин цауса

Ацтионес либерае ин цауса (буквално „радње слободне у узроку“) или скривљена неурачунљивост је кривичноправни институт помоћу којег се решава проблем кривичне одговорности оних учинилаца који су кривично дело извршили у стању неурачунљивости, али су сами себе довели у то стање. Отуда и назив овог института који би се могао превести као радње слободне у узроку.

Садржај

Иако у моменту извршења кривичног дела радње учиниоца нису биле слободне (био је неурачунљив), у једном претходном моменту или стању, пре него што је проузроковао стање сопствене неурачунљивости (употребом алкохола или дроге), његове радње су биле слободне у смислу скривљеног започињања узрочног тока који се завршио чињењем кривичног дела у неурачунљивом стању. Ради се о једном догађају који тече у две фазе где у првој урачунљив учинилац проузрокује ситуацију у којој ће (друга фаза) постати у међувремену неурачунљив и извршити кривично дело.

Ацтио либера ин цауса представља једини изузетак да се урачунљивост учиниоца дела не утврђује у моменту вршења кривичног дела, већ се тај моменат помера уназад (пре него што је себе довео у стање неурачунљивости).

Примена

Да би се применио овај институт потребно је да код учиниоца у тренутку пре него што ће се конзумирањем алкохола или дроге довести у стање неурачунљивости постоји урачунљивост и кривица у односу на касније извршено кривично дело. То значи да у односу на то дело мора постојати умишљај или нехат (код кривичних дела која су кажњива када су учињена из нехата). Овај се институт не примењује када се учинилац довео у стање битно смањене урачунљивости.

Врсте

Постоје умишљајна и нехатна ацтио либера ин цауса. Код умишљајне учинилац се са умишљајем доводи у стање неурачунљивостиу коме врши кривично дело у односу на које постоји директни или евентуални умишљај. Код нехатне ацтио либера ин цауса учинилац сам себе из нехта доводи у стање неурачунљивости геде остварује елементе бића кривичног дела у односу на које је постојао свесни или несвесни нехат.

Постоји и омисивна либера ин цауса (омиссио либера ин цауса), која се јавља код кривичних дела пропуштања. Она се састоји у томе да учинилац себе доводи у стање неурачунљивости, а био је свестан да у том стању својим пропуштањем или нечињењем може оставрити обележја бића кривичног дела, али је то хтео (директни умишљај), или је пристао (евентуални умишљај), односно олако је држао да до тога неће доћи (свесни нехат), или није био свестан мада је био дужан и могао извршење спречити (несвесни нехат).

Види још

• Неурачунљивост

Литература

З. Стојановић, Кривично право, Општи део, Београд 2002.