Активна оптика
Активна оптика је систем који омогућава контролу сталног облика примарног огледала код телескопа рефлектора у реалном времену.[1] Услед спољних утицаја (ветар, промена температуре, померање самог инструмента...) примарно огледало телескопа мења свој облик што утиче на квалитет слике. Изградња телескопа са огледалом већим од 8 метара, па чак и изградња сегментних огледала без активне оптике једноставно није могућа због великих деформација проузрокованих спољним утицајем.
О систему[уреди | уреди извор]
Модерни телескопи су углавном рефлекторског типа. Њихов главни део је примарно огледало. Циљ примарног огледала је да сакупи светлост (или неки други део спектра електромагнетног зрачења) која долази ис космоса и фокусира га у једну тачку, жижу. Што је примарно огледало веће може се сакупити више светлости и самим тим посматрати тамнији објекти, можемо слободно да кажемо да важи правило "што веће то боље". Са друге стране долази до проблема технолошке природе тј немогућности изградње великих примарних огледала јер ће услед разних спољних утицаја сам облик огледала трпети велике промене. Проблем ове врсте решава се системом активне оптике.
Име активна оптика заправо значи да систем одржава примарно огледало у оптималном облику, најчешће параболоид или хиперболоид, услед деформација изазваних спољашњим утицајима. Примарно огледало је углавном танко, а самим тим и делимично еластично, те са одређеним моторима може мењати његов облик. Цео процес је компјутеризован. [2][3]
Обзиром на технолошке потешкоће при изради примарног огледала великог дијаметра, у новије време примарна огледала обично се праве од шестоугаоних сегмената тако да се једно огледало састоји од више стотина мањих. Активна оптика се примењује и у случајевима када је примарно огледало сегментно.
Историја[уреди | уреди извор]
Систем активне оптике развила је Европска јужна опсерваторија осамдесетих година двадесетог века. [4]
Поређење са адаптивном оптиком[уреди | уреди извор]
Често долази до мешања термина активне и адаптивне оптике па би било згодно кратко напоменути разлике. Адаптивна оптика се користи како би се кориговао утицај атмосфере на посматрање. Стање у атмосфери се јако често мења за разлику од промена облика примарног огледала, што значи да систем адаптивне оптике функционише много чешће тј пар хиљада пута у секунди.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Хардy, Јохн W. (јун 1977). „Ацтиве оптицс: А неw тецхнологy фор тхе цонтрол оф лигхт”. Процеедингс оф тхе ИЕЕЕ: 110. Бибцоде:1978ИЕЕЕП..66..651Х. Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г. Приступљено 26. 12. 2014.
- ^ Риццарди, Армандо; Бруса, Гуидо; Салинари, Пиеро; Галлиени, Даниеле; Биаси, Роберто; Андригхеттони, Марио; Мартин, Хуберт M (фебруар 2003). „Адаптиве сецондарy миррорс фор тхе Ларге Биноцулар Телесцопе” (ПДФ). Процеедингс оф тхе СПИЕ. Адаптиве Оптицал Сyстем Тецхнологиес II. СПИЕ. 4839: 721—732. Бибцоде:2003СПИЕ.4839..721Р. дои:10.1117/12.458961. Архивирано из оригинала (ПДФ) 23. 8. 2011. г. Приступљено 26. 12. 2014.
- ^ Салинари, П.; Дел Веццхио, C.; Билиотти, V. (август 1994). А Студy оф ан Адаптиве Сецондарy Миррор. ЕСО Цонференце анд Wорксхоп Процеедингс. Ацтиве анд адаптиве оптицс. Гарцхинг, Германy: ЕСО. стр. 247—253. Бибцоде:1994ЕСОЦ...48..247С.
- ^ http://www.eso.org/public/teles-instr/technology/active_optics/