Алпинизам у Србији

Алпинизам у Србији (Цлимбинг ин Сербиа) постојао је и пре Другог светског рата, али не као организован покрет већ само као активност неколицине појединаца. Рашко Димитријевић Архивирано на сајту Wayback Machine (25. март 2016) и Станко Алексић су били главни представници алпинизма тог доба. Своје успоне су изводили изван Србије, сами или у друштву, најчешће, словеначких пењача. Њихова активност је била последица личног интереса и нису окупљали себи сличне. Мада невелики по бројности и по активностима у јавности је остао запажен писани траг о њима.

Лионски смер у Каблару (Аутор: Ана Стојановић CC-БY-СА 3.0)

Прва генерација

Алпинизам, као шири и организован покрет у Србији, је започет тек око педесетих година двадесетог века. Из овог периода никла је прва генерација српских алпиниста. Прва генерација је углавном окупљена око три центра: Београда, Бора и Ниша. Учили су најчешће на својим грешкама. Били су велики ентузијазисти и све радили срцем. Изградили су многе планинарске објекте и формирали све данашње пењачке центре. Подигли су алпинизам на ниво на који су, објективно гледано, могли. Користили су опрему коју данас више нико не би користио. Одликовали су се великом храброшћу, а алпинизам је свима био хоби. Звање самосталног алпинисте је добило око 50-ак пењача из тог времена.

Друга генерација

Започиње половином седамдесетих година двадесетог века. Алпинисти друге генерације су се одликовали још већом смелошћу и дрскошћу. Пењали су смери којима објективно нису били дорасли. Подигли су алпинизам за степеницу изнад оне на којој су се затекли. Цену су платили већим бројем смртних исхода. Осим у поменута три центра, алпинизам постоји и у Крушевцу, Крагујевцу, Чачку, Пожаревцу, Ужицу... и по Војводини. Алпинизам се проширио у много више градова , али се број људи који се њиме бавио преполовио. Звање самосталног алпинисте у оквиру друге генерације је стекло мање од 30-ак пењача. Друга генерација је изнедрила прве српске инструкторе алпинизма који су били као матице око којих се одвијала даља делатност. Осим тога, друга генрација је изнедрила и прве алпинистичке професионалце. Највећи пропуст и прве и друге генерације је слабо оглашавање у јавности. Тако је остављен празан простор који се попуњавао са наводно алпинистичким предзнаком, а да он са вредносним алпинизмом нема баш велике везе.

Одсуством правих информација код нас је у јавности остао мало застарели алпинистички мотив, освајање висине. Класични експедиционизам и освајање висине у свету су и дан данас напуштени пре неколико десетина година. Код нас су и дан данас присутни. Чак и у Хималајима савремени алпинисти примењују алпски стил. Предност је у томе што пењач изводи успон без велике екипе са минималном опремом и за најкраће могуће време. Мањи трошкови, брзи успони и минимални ризици. Са друге стране, код нас новац јесте велики проблем, па зато у екипу не улазе само најбољи, већ увек и само они који исти обезбеде. Увек је већи део екипе састављен од људи са скромнијим могућностима и знањем. Резултати су сагласни томе.

Трећа генерација

Трећа генерација је у току.

Спољашње везе

• [1]