Антони де Мело

С Википедије, слободне енциклопедије
Антони де Мело
Датум рођења(1931-09-04)4. септембар 1931.
Место рођењаМумбај
  Британска Индија
Датум смрти2. јун 1987.(1987-06-02) (55 год.)
Место смртиЊујорк
  САД
Занимањејезуистски свештеник, писац

Антони де Мело, познат и као Тони де Мело (енгл. Anthony de Mello; 4. септембер 1931 — 2. јун 1987) био је индијски језуитски свештеник и психотерапеут. Де Мело је био и духовни учитељ, писац и јавни говорник. Написао је неколико књига о духовности и био домаћин на бројним духовним конференцијама. Познат је по свом приповедању заснованом на различитим мистичним традицијама како са истока тако и са запада, и по томе што је многе људе на западу упознавао са „свесном молитвом”.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 4. септембра 1931. у Мумбају, у Британској Индији, као најстарије од петоро деце Франка и Луисе де Мело.[1] Одрастао је у католичкој породици и сањао је да се једног дана придружи језуитском реду.[2] Са 16 година приступио је семеништу Дружбе Исусове у Виналаји на периферији Момбаја.[3] Пре него што је започео службу, 1952. године отишао је у Шпанију, у Барселону да студира филозофију. Потом се вратио у Индију да студира теологију на колеџу Де Нобили у Пунеу. Заређен је у марту 1961. године. Након тога послали су га да студира психологију на Универзитету Лајола у Чикагу, где је 1964. године, завршио мастер за пасторално саветовање.[3] По повратку у Индију провео је неколико година радећи у семеништама, а 1968. је постао директор семеништа у Виналаји.[4][5]

Де Мела су језуити привуклли због строге дисциплине. Они који су га познавали током његових ранијих година описивали су га као помало конзервативног у својој теологији и незаитересованог за друге религије.[6] Неки од његових вршњака приметили су да је искуство у Шпанији довело до ширења његове перспективе и губитка крутости.[5]

Де Мело је 1972. Године основао је Институт за пасторално саветовање, који је касније преименован у Институт за пасторално саветовање у Садхани, у Пуни.[4][7] Де Мелова прва објављена књига, Садхана — Пут до Бога, објављена је 1978. Године. У њој је изнета бројна духовна начела и „хришћанске вежбе у источном облику” инспирисане учењима Светог Игнација.[8] Популаризовала је појам „свесне молитве”.[9] Друге књиге објављене током његовог живота укључују Песма о птици, Дамари и Извори . Прва две су збирке приповедака а трећа је збирка вежби сличних као у Садхани.

Де Мело је умро од срчаног удара 1987. године у Њујорку. Имао је 55 година.[10]

Постхумна контроверза[уреди | уреди извор]

Једанаест година након де Мелове смрти, 1998. године, Конгрегација за доктрину вере под вођством кардинала-префекта Јосипа Ратзингера[11] (који је касније постао папа Бенедикт XVI) извршила је ревизију де Мелових дела и објавила дуготрајни коментар који изражава захвалност, али и теолошку забринутост да, иако није било изричите јереси, неки људи могу бити доведени у заблуду да Исуса не виде као Божјег Сина, већ као једноставно онога који је дошао научити да су сви деца Божија.[12][13]Индијски магазин Оутлоок ово је видео као покушај Рима да поткопа свештенство у Азији услед све већих пукотина између Рима и Азијске цркве.[14]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • Де Мело је поново враћен у српску популарну културу изласком Ђусовог албума „Хипхопиум 4” јер га поменути репер помиње у песми Сребрна дуга која почиње стиховима: „Летим међу облацима, све је пуфнасто бело / Сетих се Буђења што писао је Антони де Мело.”

Библиографија[уреди | уреди извор]

Бројни Де Мелови радови објављени су постхумно као збирке или на основу белешки или на снимака са његових конференција. На српски су преведени Нови дан, Буђење, Пут љубави и Дамари.[15]

  • Садхана: Пут до Бога, 1978.
  • Песма о птици, 1982.
  • Извори, 1984.
  • Дамари, 1985.
  • Молитва жабе 1, 1987.
  • Молитва жабе 2, 1988.
  • Свесност, 1990.
  • Контакт с Богом, 1991.
  • Пут љубави, 1992.
  • Укоријењени у Богу, 1997
  • Буђење, 2003.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ де Мелло, Билл (2013). Антхонy Демелло СЈ: Тхе Хаппy Wандерер. Орбис Боокс. стр. 8. ИСБН 978-1-62698-020-4. 
  2. ^ „Антхонy де Мелло: Биограпхy оф а Спиритуал Ментор”. еxплорингyоурминд.цом. Приступљено 25. 3. 2020. 
  3. ^ а б „Антхонy Де Мелло Биограпхy”. тхефамоуспеопле.цом. Приступљено 25. 3. 2020. 
  4. ^ а б Кононенко, Игор (2010). Теацхерс оф Wисдом. Дорранце Публисхинг Цо. стр. 344. ИСБН 978-1-4349-5410-7. 
  5. ^ а б „Антхонy де Мелло – Јесуитс Иреланд”. Јесуитс Иреланд (на језику: енглески). 31. 5. 2017. Приступљено 19. 10. 2018. 
  6. ^ Назаретх, Малцолм. „Хере анд Ноw wитх Антхонy Де Мелло”. Архивирано из оригинала 21. 2. 2009. г. 
  7. ^ Роберт Ј. Wицкс (1994). Хандбоок оф Спиритуалитy фор Министерс, Волуме 1. Паулист Пресс. стр. 274. ИСБН 978-0-8091-3521-9. 
  8. ^ „Антхонy Де Мелло: Бе Аwаре! Бе Аливе! Бе ин Лове!”. Америца Магазине (на језику: енглески). 25. 2. 2010. Приступљено 16. 12. 2017. 
  9. ^ Трауб, Георге W., ур. (2008). Ан Игнатиан Спиритуалитy Реадер. Лоyола Пресс. стр. 113. ИСБН 978-0-8294-2723-3. 
  10. ^ Биограпхy, бy Билл деМелло Архивирано 2012-03-24 на сајту Wayback Machine
  11. ^ „Тхе Ласт 20тх-Центурy Попе | Цхарлес Ј. Реид, Јр”. Хуффингтонпост.цом. Приступљено 30. 12. 2015. 
  12. ^ „Антхонy де Мелло Сторy Анд Биограпхy”. спиритуал-схорт-сториес.цом. Приступљено 25. 3. 2020. 
  13. ^ „ОНЦЕРНИНГ ТХЕ WРИТИНГС ОФ ФАТХЕР АНТХОНY ДЕ МЕЛЛО, СЈ”. ватицан.ва. Приступљено 25. 3. 2020. 
  14. ^ „Госпел Аццординг То Де Мелло | Саира Менезес | Нов 16,1998”. Оутлоокиндиа.цом. Приступљено 30. 12. 2015. 
  15. ^ „Књиге – Антони Де Мело”. делфи.рс. Приступљено 24. 3. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Antoni_de_Мelo&oldid=27424583”