Београдска кланица

"Београдска кланица" је устаљени назив за Кланичко друштво, некадашње предузеће у Београду.

Зачеци[уреди | уреди извор]

Србија 19. века је била пољопривредна земља са развијеним сточарством и великим извозом живе стоке. Како би се омогућио извоз свежег меса било је потребно основати модерну кланицу. За ту сврху је 28. новембра 1895. донет Закон о потпомагању кланичких предузећа којим су предвиђене многе повластице кланичким предузећима: царинске и пореске олакшице, смањене железничке тарифе, бесплатно уступање земљишта, као и првенство при државним набавкама.

Група београдских трговаца је већ 1. октобра 1895. основала "Српско акционарско друштво за клање и прераду стоке" (од 1906. "Кланичко друштво") а истовремено и "Српско акционарско друштво за сточни трг". Већ наредне године је на основу споменутог Закона почела градња привремене кланице у Нишу а затим и оне у Београду. Комплекс кланице је градио инжењер Милош Савчић, коме је то био први индустријски објект, завршен је 1898. на имању Џеханово уз Дунав, тј. на простору између данашњих улица Булевар деспота Стефана (југ), пут за Панчево (исток), Поенкареова (север), поред будућег Београдског памучног комбината (запад). Подигнути су главна зграда, обори, хладњача, раднички станови и други помоћни објекти, као и сапунџиница, берзанска и поштанско-телеграфска зграда. Набављени су најсавременији аустријски и немачки уређаји. Савчић је у обликовању фасаде зграда сарађивао са архитектом Данилом Владисављевићем.

Од Главне железничке станице је 1898-99 направљена пруга дужине шест километара испод Калемегдана до станице Београд-Кланица, а с којом је са друге стране 21. марта 1899. повезана станица Сточни трг. Станица Београд-Кланица је у време подизања првог Панчевачког моста 1936. унапређена у данашњу Дунав-станицу.

Кланица је током Првог светског рата 1914-18 претрпела велика оштећења на зградама, а документа и архива су однесена и уништена. Рад је након обнове настављен већ 1919.

Између два рата[уреди | уреди извор]

На делу имања Кланице, ка углу Радничке (Поенкареове) и пута за Сточни трг, 1925. је основана фабрика коже "Бели орао". Рад је започела следеће године, након што је подигнута двоспратна производна зграда. Фабрика се проширивала 1929, да би у '30-тим запала у тешкоће - пролазила је кроз више руку да би на крају била продата фабрици Бата.

У 1927. години је одлучено да се подигне нова кланица и то на Сточном тргу, званом "Хале", на коме су још 1912. били изграђени велика хала и штале. Велика хала је адаптирана у главну кланичку зграду, једна штала је означена за преуређење у хладњачу, такође су подигнути и други помоћни објекти.

Део Кланичког друштва је 1929. прешао у својину Београдске општине и на фабрику коже "Бели орао". Београдска општина је 1937. купила целокупну имовину Кланице. Кроз кланицу је крајем 1920-тих пролазило око 300.000 грла крупне и ситне стоке годишње, у то време је сматрана за комунални проблем због нечистоће.^[1]

У Шестоаприлском бомбардовању је порушено десет зграда, њихов списак даје представу о активностима Кланичког друштва: Извозна кланица, Говеђа извозна кланица, машинско одељење, зграда са млином за млевење соли, производња саламе, приземна зграда са 14 одељења (магацини, гараже, штала са рампом дужине 100 метара), приземна зграда за сточну вагу, зграда са фабриком конзерви, меса, за топљење масти, одељење за сушење меса и саламе, радионица за прераду црева, радионица и ковачница, зграда са генератором за производњу леда са ледионицом. Остали објекти су делимично оштећени.

После рата[уреди | уреди извор]

После другог светског рата на простору Кланице се налазило неколико предузећа; прехрамбеном делатношћу се бавила само БИМ "Славија" на простору проширене кланице (Сточни трг), данашња адреса Булевар деспота Стефана 115.

На бившем језгру Кланице је 1945. почела градња фабрике лекова "Пролек", која се сировинама снабдевала из нове кланице. Машине у овој фабрици су углавном потицали од мађарских репарација. Ово предузеће је након неколико година ушло у састав фабрике лекова "Галеника".

На источнијем делу терена је 1946. подигнуто предузеће за производњу медицинских уређаја "Сутјеска". Објекте "Белог орла" је преузела фабрика коже "Филип Кљајић" (Ђуре Ђаковића тј. Поенкареова 100).

Вишеспратна главна кланичка зграда и канцеларијска зграда оријентисана ка Булевару деспота Стефана имају статус добра под претходном заштитом.^[2]