Биомузика
Биомузика је облик музике заснован на звуковима природе или експериментална музика која се бави звуковима које нису створили, или не изводе, људи. Дефиниција се понекад продужава тако да укључује и звуке које ствара људско тело не директно већ на биолошки начин. На пример, музика коју стварају мождани таласи композитора може се такође назвати биомузика као и музика коју ствара људско тело без употребе алата или инструмената, а који нису део тела (па се певање или вокализација обично искључују из ове дефиниције).
По својој природи, биомузика се посвећује многим употребама и тумачењима. На први поглед изгледа да се ради о „музици" која подржава научно истраживање; и многи су то у почетку гледали на тај начин. Али, временом његова најдубља реалност је поставила музику, музичке структуре и стварање музике под микроскоп науке. Што је променило начин на који разумемо, размишљамо и чак остварујемо улогу музике и његов потенцијал у целокупном животу на планети Земљи.[1]
Подела[уреди | уреди извор]
Биомузика се може поделити на две основне категорије:
- Музику коју је створила искључиво животиња (или у неким случајевима биљка),
- Музику која се заснива на звуцима животиња, али која је сређена од стране људског композитора. Наиме неки музичари или композитори музике користе неке врсте снимљеног звуке из природе као део музичке композиције. Тако нпр. припадници музика нове генерације користи звук природе као позадину за различите музичке и звучне подлоге, ли користе за амбијенталну музику звуке природе модификоване са уређаје како би се створила „космичка” верзије музике која звучи као део човекоовог ћивотног простора.[2][3]
Историјат биомузике[уреди | уреди извор]
Биомузика као интердисциплинарно научно поље истраживања које је започело да се примењује у Националној академији наука у Вашингтону од 1986. године. У то доба, Академија је одлучила да у свом критичком имприматуру, одобри, за то време нови и контроверзним концепт истраживања под називом „биодиверзитет". А тај концепт као интердисциплинарна и трансформативна форма изучавања природе биодиверзитета, регрутовала је многе реномиране научнике да се укључе у шире истраживања, у оквиру богате интелектуалне групе музичара, песника и визуелних уметника. Интелектуални ток и инклузивност тренутка (у коме је дошло до окупљења научника), донели су нови низ питања и нове области размишљања, које су ангажовала и музичке стручњаке, који је требало да изграде музичке параметре као вредне начине, којима би се проширила и покренула нова истраживања о музици у природном свету. Тако су ова истраживања инспирисала и настанак нове области музикологије која се фокусирала на сложено истраживање другојачијих процеса који су омогућили стварање музике засноване на биодиверзитету, или разноликост живог света на планети. Тиме се све више ширило наше разумевање онога што кежи у основи настанка музике у природи, и како има директан утицај на живот свих нас, и тако је рођена посебна научна област биомузика.
Општа разматрања[уреди | уреди извор]
Ако верујемо да је наш свет (укључујући и нас саме) најосновније схваћен као манифестација информација, онда експлоатација звука у времену представља робусне могућности за животне системе да сакупе бројне садржаје и изграде бројне међусобне односе. Схватање сложености комуникативне природе света захтева дубоку и детаљну анализу уграђених слојева звука у времену, јер он постоји не само унутар људског бића већ и у организму других живих бића. Тако комуникативни односи помажу да се дефинишу вишеструке везе између појединца и спољашњег света, и открију сазнања која су по својој природи на раскршћу науке и музике; области која пружа велике могућности за сарадњу многих дисциплина, и на којој се заснива и биомузика као посебна научна дисциплина.
Истраживање биомузике данас су усмерена на то како се биолошки и когнитивни елементи музичких стваралаца изражавају у односима и значењима у људским и нељудским комуникационим системима. Ово је покренуло питања о томе шта се подразумева као "музика" у овом контексту?
У истраживањима биомузике сагледан је основни и сложени систем стварања људске музике и на емпиријски начин су истражени његови елементе у људима и другим системима животне комуникације. Како нова истраживања потврђују да људска музикалност има дубоке еволуционе корене, истраживање ових кључних елемената музике може пружити биолошке основе за стварања људске музике са транслационим импликацијама за разоноду, терапију и учење.
Врсте биомузике [уреди | уреди извор]
- Песма птица и музика
Биомузку која је фокусирана на звуке птица, међу првима је користио француски композитор Оливиер Мессиаен који је почео 1952. године да интегрише снимке певања различитих птица у своју новокомпоновану музику. Песма птица може се такође наћи и у делима Лаурие Андерсон'с Суперман. И Кејт Буш енглеска кантауторка и музичка продуценткиња, у једној од песмама користи цвркут птице и с њима заједно пева људским гласом, у истом тоналитету.
- Песма и музика китова
Снимци музике коју производе китови инспирисали су ауторе експерименталне музике у 20. веку. Након што је један од композитора, покушао да произведе глас китова помоћу електричне флаута, клавира, електричног виолончело и глинених фрула, музичке креације китова могу се чути у бројним делима у којима нема директних снимка китова који певају, тако да се не може говорити о апсолутној биомузици.
Пример за примену биомузике китова је амерички композитор Алан Ховханесс, који је 1970. године у свом концертном делу користио део аудио снимка грбавих китови или китова убице снимљених током једног од његових перформанса у концертној дворани. Песма Ил н'y плус риен објављена 1973. године од стране француског певача и песника Лéо Феррé почиње и завршава „певањем” китова, које је усклађено са симфонијским оркестром. И већ поменута Кејт Буђ је у једној од свјих песама, користила биомузику кита.
- Неурофеедбацк
Музика настала неурофеедбацком такође је нека врста биомузике, која је базирана на људским можданим таласима. А ти талси регистровани као електроенцефалограм, од електроенцефалографа стварају неку врсту музичког инструмента, који претвара мождане импулсе у звук. Овај феномен први пут је описао Еркки Куренниеми 1960. године, а потом и остали пионири у неурофеедбацку попут Давид-а Росенбоом-а и Едуардо-а Рецк Миранда.
- Биомузика и аудиторни интерфејс за откривање физиолошких показатеља
За децу са дубоким сметњама које утичу на њихову комуникацију, може бити изузетно значајно идентификовање изражених емоција као што је нпр. анксиозност. Ако је анксиозност дуже време непромењена, она својим трајањем може довести до хипертензије, кардиоваскуларних болести и других психолошких дијагноза.
Утврђено је да бројни физиолошки сигнали аутономног нервног система указују на анксиозност, али их је тешко тумачити од старне неговатеља. Зато су научна истраћивања посегла за применом слушног интерфејса за интуитивно откривање анксиозности из физиолошких сигнала. Интерфејс, назван „Биомусиц", мапира физиолошке сигнале као музику — па тако:
- електродермалну активност региструје као мелодију,
- пораст температуре коже као музички облик кључања воде,
- срчану фреквенцију као ударање бубања,
- дисање као музичку форму удаха и издаха сличног звуку ветра.
Интерфејс „Биомусиц” је тестиран у два експеримента код деце са поремећајима из спектра аутизма. Уз помоћ овог уређаја истраживачи су могли да стекну рани и тачан утисак о стања анксиозности у моменту саслушања биомузике након малог тренинга и без контекстуалних информација. Тиме је доказано да се уз помоћ биомузике тела могу пратити биолошке повратне информације и уз помоћ њих управљати анксиозношћу.[4]
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Баптиста, L. Граy, П. M. Краусе, Б. ет ал. Тхе Мусиц оф Натуре анд тхе Натуре оф Мусиц. Сциенце: Јануарy 5, 2001.
- ^ Цопе, Давид Тецхниqуес оф тхе Цонтемпорарy Цомпосер ISBN 978-0-02-864737-1
- ^ Krause, Bernie. The Great Animal Orchestra: Finding the Origins of Music in the World's Wild Places. (Little Brown, March, 1012)
- ^ Elizabeth Han, Azadeh Kushki, Evdokia Anagnostou, and Elaine Biddiss Biomusic: An Auditory Interface for Detecting Physiological Indicators of Anxiety in Children Stephanie Cheung, Front Neurosci. 2016; 10: 401. www.ncbi.nlm.nih.gov
Literatura[уреди | уреди извор]
- Watson M., Sanderson P. M. (2001). Intelligibility of sonifications for respiratory monitoring in anesthesia, Proceedings of the Human Factors and Ergonomics * Society Annual Meeting, Vol. 45(Minneapolis, MN: ), 1293–1297. doi:10.1177/154193120104501708
- Wен W., Лиу Г., Цхенг Н., Wеи Ј., Сханггуан П., Хуанг W. (2014). Емотион рецогнитион басед он мулти-вариант цоррелатион оф пхyсиологицал сигналс. ИЕЕЕ Транс. Аффецт. Цомпут. 5, 126–140. doi:10.1109/TAFFC.2014.2327617
- Wу D., Ли C.-Y., Yао D.-З. (2009). Сцале-фрее мусиц оф тхе браин. ПЛоС ОНЕ 4:е5915. doi:10.1371/journal.pone.0005915 [ПМЦ фрее артицле] [ПубМед] [ЦроссРеф]
- Yокоyама К., Усхида Ј., Сугиура Y., Мизуно M., Мизуно Y., Таката К. (2002). Хеарт рате индицатион усинг мусицал дата. ИЕЕЕ Транс. Биомед. Енг. 49, 729–733. doi:10.1109/TBME.2002.1010857