Црква Госпа од Кармела у Трогиру

С Википедије, слободне енциклопедије
Госпа од Кармела у Трогиру
Основни подаци
Оснивање13. век
МестоТрогир, Далмација
 Хрватска

Црква Госпа од Кармела једна је од многобројних средњовековних грађевина у Трогиру у Републици Хрватској, која се спомиње и као Госпа од Предграђа, Госпа од Новога Града (Санцта Мариа де бурго, С. Мариа ди Циттà Нуова), а нешто касније као Госпа од Кармела (Санта Мариа де Борго детта де Цармени, Мадонна дел Цармине). Док је Трогирани називају Госпе од Кармена.[1]

Положај[уреди | уреди извор]

Црква Госпа од Кармела налази се у историјском језгру Трогира на истакнутоме месту, на почетку предграђа у Пасикама. Црква је оријентисана у смеру запад - исток, а прочеље јој је на западној страни. Таква неуобичајена оријентације у истој улици била је и код црквице Свих светих, јер се прилагођавала растеру предграђа са улицама са издуженим блоковима кућа усмеренима у правцу исток - запад. Црква је прва у низу кућа положених од истока ка западу предграђа. На њу се са западне стране прислања прва у низу зграда братства, поново подигнута 1897. године, у чијем приземљу је смештена сакристија.[2][3]

Положај цркве Госпа од Кармела на УНЕСЦО-вој мапи Трогира, означен је бројем - ()

Историја[уреди | уреди извор]

Предуслови[уреди | уреди извор]

Развој хришанства у Трогиру сведоћи да је из оближње бискупске митрополије Салоне хришанство врло брзо стигло у овај трговачки градић, кога је положаја на острву спасио од судбине градова на копну. Ћињеница је да цркве које су се градиле у предроманијском и ранороманијском раздобљу по стилу или именима својих донатора говоре о раном насељавању Трогира хрватским становништвом хришчанске вере.

Почев од 9. века Трогир плаћа дажбине хрватским владарима, али задржава аутономију под суверенитетом Византије. Од 11. века Трогир постаје бискупија и добија све атрибуте ондашњих европских градова.[4] Почетак 12. века је време признаја власти хрватско-угарских краљева, а записано је да су га 1123. године до темеља разорили и опљачкали Сарацени.[5]

Након поновне краће византске владавине 1180. Трогир је опет доспео под власт хрватско-угарских краљева који су му потврдили аутономна градска права.

Током 13. века, Трогир је доживео снажан привредни развој и обнову грађевина. О снази Трогира сведоћи и податак да је у њему 1242. уточиште нашао хрватско-угарски краљ Бела IV. у време његовог бекства пред Татарима.

Госпа од Кармела којој је посвећена црква у Трогиру

Градња цркава[уреди | уреди извор]

Стара црква

Камен темељац за првобитну цркву положен је 10. августа 1265. године, у доба бискупа Колумбана.[6]

[7] Како је стара црква била мала и тесна, на основу одлуке кнеза Доменика Минија од 11. септембра 1600. године дата је дозвола за рушење старе и градњу нове цркве.[8] Међутим нема никаквих трагова средњовековне цркве, осим што је позната њена локација и изворни титулар.

Нова црква

Према рукопису Цхиесе ин Траù нова црква је довршена 1618. године, како је то забелеежено и на натпису на прочељу цркве.[8][9] По једном од преписа истог рукописа 1618, године био је довршен и њен звоник. Садашњи изглед црква је добила у 18. веку, према препорукама бискупа Дидак Манола из 1751. године којим је он препоручио обнову цркве.[10] За ову препоруку сазнајемо из података из визитације бискупа Дидака Маноле из 1756. године, који је установио да је црква била у рушевном стању, вероватно због лоше статике и мочварног, насутог терена на коме је црква изграђена.[10] Након 1751. године црква је темељно обновљена, укључујући и звоник, пре свега захваљујући братству, међу којима се истакао њихов жупан, поморац Фране Цалеботта.

Архитектура[уреди | уреди извор]

Постојећа црква је једнобродно здање, у основи правоугаоног облика, на које се наставља издужена, нешто ужа правоугаона апсида.

Уз прочеље је звоник који у доњем делу својом масом улази у волумен цркве. Тако је у северни део црквеног прочеља укомпонован и доњи део звоника. Звоник у доњем, спољњем делу подупире искошени потпорни зид, што појачава утисак асиметричности прочеља. На левој јужној страни прочеље се завршава извијеним луком, а на десној је само део лука који прекида звоник. На почетку лука на левој страни је волута испод које је камена кугла са гвозденим шиљком. На врх прочеља, изнад места где се спајају извијени лукови, постављена је као завршни део камена ваза.

У оси прочеља је портал са барокним профилацијама и делом уметнутуг саркофага, заправо његова предња страна, са рељефним приказом распећа у средини. Уз Христа на крсту су Марија и Свети Иван, а изнад са сваке стране лете анђели. На ивицама саркофага на једној је страни анђео Габријел, а на другој Марија у сцени Навјештења. Саркофаг, је дело млетачке радионице, и датира вероватно из 1340-тих година.

Унутрашњост цркве изгледом и опремом сачувало је своје барокне карактеристике. Плафон је раван, али са заобљеним крајевима; у апсиди је полубачвасти свод. У апсиди са стране олтара су двоја врата, украшена каменим облогама, кроз која се улази у сакристију смештену у приземљу суседне братске куће.

На улазној страни, на источном зиду постављена је певница која на једној страни (у североисточном делу) придржава стуб, који уједно подржава и звоник. Како у самој цркви звоник нема своју базу (статички веома смело решење), осим прочелног и северног црквеног зида, придржава га само један стуб. Овај стуб је, састављен од више делова, у секундарној је употреби, као и његов средњовековни капител украшен мотивом задебљалог лишћа (свијене палмине гране).[11]

Црлва има три олтара. Главни олтар и врата са стране обликовани су у истом, каснобарокном стилу. Раскошна орнаментика, израђена од камена црвене боје у маниру је олтариста браће Вицензу и Пију Далл’Ацqуи који су клесали у Далмацији током друге половине 13. века. На главном олтару налази се слика издуженог облика; приказ Богородица с анђелима пред којом клечи свети Шимун Стоцк. У средини слике су ликови више особа, међу којима су у првом плану папа Пио V. и дуждевица Моросини, заслужни за покретање рата против Турака, који је резултовао победом код Лепанта 1571. године.[11]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Црква Госпа од Кармела У: Иво Бабић, Трогир, град и споменици, Књижевни круг Сплит, 2914. стр. 439-444
  2. ^ Делалле, I. (1936), Трогир. Водич по његовој хисторији, умјетности и животу, Сплит, стр. 78
  3. ^ Пипловић, С. (1996.б), Градитељство Трогира у 19. стољећу, Сплит стр. 60.
  4. ^ Видовић, M.: Сплитско-макарска надбискупија – жупе и установе, Сплитско-макарска надбискупија, Сплит, 2004.
  5. ^ Делалле, I.; Сладе-Шиловић, M.; Гејић, С.: Трогир – мала туристиþка монографија, Студио Хрг, Загреб, 1999
  6. ^ Луцић I. (1979), Повијесна свједочанства о Трогиру I-II, Сплит, I, стр. 235.
  7. ^ Барада, M. (1950), Трогирски споменици I.Записници писарне опћине трогирске II, од 31. I. 1274. до 1. IV. 1294, Загреб стр. 42
  8. ^ а б Данко Зелић, Цхиесе ин Траù – рукопис Павла Андреиса у Музеју града Трогира, Радови Института за повијест умјетности, 33 (2009), 91-114, 111
  9. ^ Андреис, П. (1977.-1978), Повијест града Трогира I-II, Сплит, I, стр. 335
  10. ^ а б Манола, D. (1751), ф. 133. р.
  11. ^ а б Црква Госпа од Кармела Иво Бабић, Трогир, град и споменици, Књижевни круг Сплит, 2914. стр. 443

Литература[уреди | уреди извор]

  • ПАОЛО АНДРЕИС, Сториа делла циттà ди Траù, Спљет, 1908.
  • ИВАН ЛУЦИЋ, Повијесна свједочанства о Трогиру I., Сплит, 1979.
  • МИХО БАРАДА, Трогирски споменици I. Записници писарне опћине трогирске II, од 31. I. 1274. до 1. IV. 1294, Загреб, 1950.
  • ПАВАО АНДРЕИС, Повијест града Трогира, Сплит, 1977, I и II

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Crkva_Gospa_od_Karmela_u_Trogiru&oldid=26736763”