Црква Светог Петра у Трогиру
| Црква Светог Петра | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Оснивање | 13. век |
| Место | Трогир, Далмација Хрватска |
Црква Светог Петра у Трогиру је самостанска црква некадашњега женског самостана Светог Петра и вероватно се налази на месту раније касноантичке цркве. Постојећа црква добила је свој барокни изглед у првој половини 18. века. Веома је слична жупној цркви у Каштел Штафилићу коју су градили чланови породице Мацановић. Ивану Игнацијеву и његовом сину Игнацију приписује се преименовање цркве Светог Петра у женски бенедиктински самостан Светог Петра – заправо самостана Светог Петра и Павла (Санцтиссиморум Апостолорум Петри ет Паули), који је био намењен само племкињама. Самостан не функционише од 18. века, у дворишту кој је само делимично сачувано, остала је црква са звоником, остаци некадашњег клаустра са бунарском круном попоред цистерне и измењене самостанске зграда (јужно од цркве, која је распоређене тако да су заједно с црквом затварале клаустар).[1]
У 19. веку након што је 1760. године самостан укинут (а 1796. је страдао у пожару) некадашње самостанске зграде су пренаменоване у стамбене објекте. Од јужног крила остао је само један порушевни зид у висини првог спрата.
Историја
[уреди | уреди извор]Положај постојеће самостанске цркве вероватно је везан за традицију култног места која сеже у ранохришћанско доба. На то упућује и титулар – посвета апостолу Светом Петру – откривена након археолошких радована месту некадашњег самостана. Континуитет култног места и титулара уобичајен је феномен код цркава у урбаним и руралним срединама.[2]
У просторији до улаза у некадашњи самостан, у зазиданом луку некадашњег клаустра уграђен је као спољни камен са урезаним ранохришчанским крдтом. У приземљу исте зграде, на месту некадашњег самостана нађен је саркофаг који спомиње декуриона из града Дробете (Дација);5 а ту је пронађен и поклопац саркофага из рановизантског доба, који спомиње цара Константина (Константина V. или VI., 741. или 797. година).[3][4][5]
У малом дворишту, рушевини, мирини са јужне стране некадашњег клаустра, сачуван је надвратник у чијој је средини урезан ранохришћански крст. У близини,, источно, на кући преко улице узидан је и један одломак ранохришћанског крста.[6] На северној страни цркве историчат Иван Луцић у 17. веку спомиње комаде врло старог зида (кога више нема).[7]
Но насупрот цркви, на северној страни улице, откривено је прочеље раносредњовековне куће с трифором.[8]
Самостан св. Петра спомиње се од 13. века. Његов положај је вероватно одредила већ постојећа касноантичка црква која је, највероватније преименована, током ранога средњег века. За обнову самостана опатица Добра обвезала се 1270. године да ће платити мајстору Тудору половином куће.[9][10] На звонику и на прочељу некадашње средњовјековне цркве радио је 1329. године зидар Драгоје из Омиша.[11]
Архитектура
[уреди | уреди извор]Постојећа црква, дворанског типа, пространа је једнобродна грађевина без апсиде. Година посвете 1759. истакнута на спомен-натпису у цркви могуће је оквирна за време кад је црква добила постојеће барокно обележје.[12] Са источне стране цркве пружа се волумен некадашње самостанске зграде (источно крило) у којој је у приземљу, на северној страни, сакристија, а на јужној приступ звонику и некадашњим самостанским просторијама. Прочеље цркве растворено је репрезентативним вратима, порталом и великом прозорском ружом. Црква има двоја врата: главна, на прочелној, западној страни, и бочна, на северној страни.
У унутрашњости, у источном делу цркве, у презбитерију подигнутом за висину два стуба налази се главни, камени олтар. Зид на источној страни, иза главног олтара завршава вратима: лева воде у сакристију, а десна у звоник и у самостанске просторије. На том истом зиду, према унутрашњости су три прозора са дрвеним решеткама, које су скривале редовнице, док су у просторији на спрарту, слушале мису и провиривале у цркву. Радови на тим унутрашњим прозорима над презбитеријем и на другим захватима на обнови самостана 1748. године били су поверени млетачкому мајстору (фамосо прото) Алвисеу де Претију, који се спомиње заједно са својим сином Ницолоттом, који је био ангажована на поправци звоника катедрале.[13]
У њој се налазе:
- Гробнице истакнутих трогирских породица, са интересантним гробним натписима.
- Барокне оргуље, дар племкиња редовница из Будванског самостан (намењеног само племкињама, и не функционише од 18. века).
Двориште је само делимично сачувано.
На западном зиду, изнад врата диже се певница са оргуљама унутар барокног дрвеног кућишта, веома богато украшеног лишћем и фигурама анђела.
Два бочна, репрезентативна, камена олтара налазе се, један на северном зиду, други на јужном.
Плафон цркве, израђен је у дрвету, богато је изрезбарен на начин уобичајен у барокним млетачким црквама и палатама.
На бочном, северном зиду су полукружни отвори (са термалним типом прозора) и два велика правоугаона прозора, на којима је изворна гвоздена решетка. Истих су облика и формата прозори на јужноме, бочном зиду (само је један правоугаони а један полукружни). На западном зиду је светло улазило кроз велику прозорску ружу, коју је накнадно заклонило кућиште оргуља.
- Звоник
Звоник се уздиже уз југоисточну страну цркве. На спрату звоника, изнад црквеног крова, на пуној зидној маси отворен је на свакој страни само по један мали уски прозор са танким, искошеним оквирима, а изнад њих је по један кружни оквир с каменом плочом са отвором у облику четверолиста.
Спратови су назначени по ободу профилисаним венцима косог пресека. Само је задњи спрат отворен: са сваке стране налази се по један пар лучних прозора (бифоре) изнад којих су по два кружна оквира с отворима у облику четверолиста. Прозори, бифоре на задњем спрарту, затворени су дрвеним решеткама које су требале заклањати редовнице од знатижељних погледа. Над призмом звоника диже се изразито оштра пирамида.
По стилским карактеристикама, црква и звоник су готово у потпуности измењени у првој половини 18. века.
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Иван Остојић, Бенедиктинци у Хрватској и осталим нашим крајевима, II. дио, Сплит, 1964., 287–291.
- ^ Бранка Моготти, Античко-средњовјековни сакрални континуитет на подручју Далмације, у: Опусцула Арцхаеологица, Радови Археолошког завода, 16 (1992.), 225–249.
- ^ Љубо Караман, Споменици у Далмацији у доба хрватске народне династије и власт Бизанта на источном Јадрану у то доба, у: Зборник научних радова: Ферди Шишићу поводом шездесетогодишњице живота, 1869. – 1929., посвећују пријатељи, штоватељи и ученици, (ур.) Грга Новак, Загреб, 1929., 181–187;
- ^ Милан Иванишевић, Трогир у повијесним изворима од 438. до 1097. године, у; Могућности, 10–11(1980.), 969;
- ^ Анте Питеша, Раносредњовјековни камени споменици у Археолошком музеју у Сплиту. Каталози и монографије, Сплит, 2012., уломак саркофага кат. но. 61, 117–120.
- ^ Иво БАБИЋ, Старокршћански уломци у Трогиру, у: Прилози повијести умјетности у Далмацији, 25 (1985.), 35–36.
- ^ Иван Луцић, Повијесна свједочанства о Трогиру, II. дио, Сплит, 1979., 1042.
- ^ Томислав Марасовић, Далматиа праероманица, 3. Корпус архитектуре: Средња Далмација, Сплит, 2011., 141.
- ^ Михо Барада Трогирски споменици I. Записци писарне опћине трогирске I, од 21. X. 1263. до 22. V. 1273., Загреб, 1948., 105;
- ^ Невенка Безић-БОЖАНИЋ, Архивске вијести о трогирским занатлијама у XIII стољећу, у: Могућности, 10–11 (1980.), 1030.
- ^ Цвито Фисковић, Скулптуре млетачког кипара Николе Денте у Трогиру и Сплиту, у: Прилози повијести умјетности у Далмацији, 14 (1962.), 64.
- ^ Даниел Фарлати, Трогирски бискупи, Сплит, 2010., 261.
- ^ Ловорка Чоралић, Ивана Пријатељ Павичић, О градитељској активности у трогирским женским бенедиктинским самостанима у вријеме бискупа Јеронима Фонде (1738. – 1754.), у: Прилози повијести умјетности у Далмацији, 38 (1999.–2000.), 378, 395.