Пређи на садржај

Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру

С Википедије, слободне енциклопедије
Црква и самостан Светог Доминика
Основни подаци
Оснивањезапочета 1265 завршена 1370
МестоТрогир, Далмација
 Хрватска

Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру један је од многобројних сакраних објеката у старом језгру овог града, који су оснаовала браћа из црквеног реда доминиканаца, насталом у првој половини 13. века (1216),[1] са специфичном улогом проповедања католичке вере - што објашњава и њихово службено име: Ред браће проповедника (лат. Ордо Фратрум Праедицаторум). Како је првенствено поље њихове делатности била урбана средина у којој се у средњем веку одвијао сав, или готово сав, друштвени живот, они су 1265. године у Трогиру основали самостан и цркву како би у њему њихови чланови духовно и интелектуално предњачили у односу на остали клер и становништво, и материјално били пример скромности, једноставности и озбиљности.[2] Тај се стил живота морао се одражавати како у градњи цркава и самостана, тако и њиховом инвентару, одевању итд.[3][4]

Положај

[уреди | уреди извор]

Самонстан и цркв Светог Доминика налазе се у старом историјском језгру Трогира у Републици Хрватској, на југоисточном ободу предграђа овог града Пасикама. Самостански комплекс својом површином заузима велики део предграђа, и обухва много већу површину од читавих блокова кућа у суседству.[5]

Положај самостана и цркве Светог Доминика на УНЕСЦО-вој мапи Трогира, означен је бројем 20 (у средњем доњем делу слике)

Предуслови

[уреди | уреди извор]

Развој хришанства у Трогиру сведоћи да је из оближње бискупске митрополије Салоне хришанство врло брзо стигло у овај трговачки градић, кога је положаја на острву спасио од судбине градова на копну. Ћињеница је да цркве које су се градиле у предроманијском и ранороманијском раздобљу по стилу или именима својих донатора говоре о раном насељавању Трогира хрватским становништвом хришчанске вере.

Почев од 9. века Трогир плаћа дажбине хрватским владарима, али задржава аутономију под суверенитетом Византије. Од 11. века Трогир постаје бискупија и добија све атрибуте ондашњих европских градова.[6] Почетак 12. века је време признаја власти хрватско-угарских краљева, а записано је да су га 1123. године до темеља разорили и опљачкали Сарацени.[7]

Након поновне краће византске владавине 1180. Трогир је опет доспео под власт хрватско-угарских краљева који су му потврдили аутономна градска права.

Током 13. века, Трогир је доживео снажан привредни развој и обнову грађевина. О снази Трогира сведоћи и податак да је у њему 1242. уточиште нашао хрватско-угарски краљ Бела IV. у време његовог бекства пред Татарима.

Госпа од Кармела којој је посвећена црква у Трогиру

Древни Трогир, један од најстаријих градова на Јадрану, у својим високим и чврстим зидинама, у прошлости је својим житељима пружао све погодности градског смештаја и гарантовао толико потребну сигурност, у немирним средњовековним временима у 13. веку. О некада врло динамичном животу какав се могао наћи само у друштвено развијеним и културно напредним срединама попут Трогира, и данас сведоче добро сачуване палате, куће, цркве и самостани.

Свега десетак година након оснивања њихова реда 1216. године, доминиканци су се почели насељавати у хрватским крајевима. Један за другим почели су ницати самостани у Дубровнику (око 1225.), Нину (око 1228), Загребу (1228.), Чазми (1228./30.), у Босни најмање два непознате локације (1230-1235), Босанској Дубици (1235), Вировитици (1242), Сплиту (пре 1243),[9] тако да и Трогир (око 1245) као важно политичко, друштвено, господарско и културно средиште на јадранској обали није био заобиђен.[10]

Историја

[уреди | уреди извор]

Градња цркве и оснивање самостана доминиканаца у Трогиру почело је захваљујући члановима доминиканског самостана Свете Катарине Александријске у Сплиту за који постоји предање да га је у првој половини 13. века основао фр. Гргур Сплићанин, друг Светог Доминика.[а][11] Сплитски доминиканци су, у оквиру своје проповедничке делатности, највероватније, већ од самог почетка често и радо одлазили у Трогир, али у њему нису имали сталног боравишта, него су одседали у некој црквеној или приватној кући.[12] Водећи рачуна о тим чињеницама, угледни трогирски градски судија Никола Албертинов приору и члановима сплитскога самостана, да би их поштедео од сталних путовања и омогући стални боравак у граду, око 1260. године поклонио црквицу посвећену Светом Фрањи Асишком у западном делу Трогира званом Пасике на насутому месту изван тадашњих градских зидина, над којом је имао патронатско право.[13]

Самостан је основан 1265. године, црква Светог Доминика довршена је тек седамдесетих година 14. века, а клаустар је саграђен средином 15. века. Простор у Пасикама 1265. године прво су купили фрањевци из провинције Сцлауониа, који су одлучили 1275. године да продају овај посед у предграђу у Пасикама доминиканцима, иако су пре доминиканаца намеравали у Пасикама саградити самостан.[14]

Самостан Светог Доминика основан је након папинског писма, бреве од 11. јула 1265. године, чиме су отклоњена противљења трогирског бискупа Цоломбана, редовника, фрањевца. Капелу Светог Фрање над којом је патронат имао угледни трогирски грађанин Никола Албертинов уступио је око 1260. године сплитским доминиканцима (који нису имали самостана, него су се настанили у једној мањој кући у непосредној близини поменуте црквице), да уз њу саграде свој самостан. Дакле, прво језгро тог доминиканског самостана била је већ постојећа црквица Светог Фрање, саграђена на земљишту које је овај трогирски грађанин уједно са капелом даровао како би се на њему могао саградити самостан.[15]

Када су деца покојног Луке (давног претка историчата Ивана Луцића) 16. јула 1304. године продала грађевинско земљиште доминиканцима (чији је приор тада био Миховил из Драча), на којем су била три кућерка смештена поред гробља доминиканаца, створени су услови да доминиканци почну градити нову цркву, која и данас постоји.

Постојећа црква, која је заменила капелу Светог Фрање, грађена је највероватније од краја 13. века, а под кров је стављена тек седамдесетих година 14. века (завршена пре 1374. године), а довршена је средствима која је оставио бискуп Никола Цасотти (који је умро 1371.).21 Биткула Цасотти, удовица Винцента Амплеузева, оставши без потомака, у опоруци из 1371. одредила је да се њена некретнине прода, с тим да се новац намени градњи цркве. Дакле, градња је започета у 13. веку у романичком стилу, да би црква као целина била обликована у другој половини 14. века у готичком стилу. Из тог раздобља потичу јужни готички прозори, између којих су 1325. године била подигнута три гроба. На задњем зиду апсиде је цртеж раноготичке бифоре и српастог романтичког лука који својим обликом сведоче да је апсида саграђена најкасније у првој половини 14. века. Уз њу је, вероватно мало касније, подигнут висок звоник. У другој половини 14. века. Црква је касније продужена према западу када је добила свој коначни облик.[15]

Око цркве и у цркви било је гробље. На јужном зиду нанизане су конзоле с каменом окапницом, што је остатак трема уз гробље. На истом зиду уграђена су накнадно три гробна натписа (један је постављен наопако, два су са забележеном годином 1325., а спомињу покојнике, угледне особе: Петра Сусу, Ципријана Бублу и Десу Пуналија.[16]

За време француске владавине самостан је накратко био укинут. Цивилни намесник Винцензо Дандоло у свом извјштају из 1807. предлаже укидање три трогирска самостана (у два доминиканска, који живе од својих поседа, укупно су живала четворица свештеника); од њих, како у духу просветитељских идеја пише намесник, нема никакве друштвене користи.[17]

У делу самостана за време аустријске власти 1860. године била је смештена војна јединица.[18]

Самостански део је за време Другог светског рата претрпео знатна оштећења. Енглески авионии из базе на острву Вису у у једном од својих рушилачких похода на циљеве на копну 22. фебруара 1944. године својим разорним теретом бомби, срушивли су потпуно северно самостанско крило, док су два остала крила, источно и западно, претрпела мања оштећења.[19] Црква није била директно погођена, али је од детонације кров био оштећен.[б] Обнова порушеног самистана започета је тек почетком 1970-тх година (прво 1970./1971. на крову цркве, која је претрпела мања оштећења, да би затим 1973. био потпуно обновљен кров западног дела самостана). Источно крило самостана обновљено је од 1974. до 1976., а западно је обновио Завод за заштиту споменика из Сплита. Како су црква и самостан саграђени на насипу, зидови су се почели опасно нагињати. У сврху њихове заштите Завод за заштиту споменика из Сплита извео ја радове на санацији темеља цркве почетком 1990-тих година.[20]

Архитектура

[уреди | уреди извор]

Цркве и самостани у доминиканском реду по својој структури и архитектури морали су бити израз духа самога реда.[21] То нису смеле бити јако велике и импозантне грађевине које одударају од основних прокламованих начела једноставности, скромности и функционалности.[22][23] Њихов скроман спољни и унутрашњи изглед требао је да буде оличење практичног одбацивања луксуза, расипништва и сувишних ствари у друштву у коме су владале велике не само сталешке него и друштвене разлике и велика везаноста за материјална добра уопште. У почетку су доминиканци одредили и строга законска ограничења у односу на висину и величину храмова.[24]

Глевне карактеристика архитектуре доминиканских цркава:
Једноставан, обично једнобродни и дуги правоугаони простор, достојанствена унутрашњост, растегнут простор, отворен и чист поглед на велике површине, високи и неретко голи зидови, посебни светлосни ефекти, дрвени плафон, рустичан кров и једноставан употријебљен грађевински материјал, складан однос између зидне структуре и архитектоничке форме, итд. стр.72

Црква

[уреди | уреди извор]

У том духу грађена је и црква Светог Доминика као једноставна, помало масивна и „незграпна” једнобродна грађевина (димензије 23 x 10 м) са правоугаоном апсидом (димензије 7,30 x 6,15 м) . Уз апсиду је накнадно подигнут и звоник. На јужном црквеном зиду уочавају се трагови по којима се познаје да је црква била продужена према западу. На апсиди се виде урезани цртежи романичког лука и готичке бифор, и два зидарска знака у облику слова С. Западно прочеље саградено је око 1372. године.

Унутрашњост цркве одише озбиљношћу и једноставношћу. Ради се о једнобродној грађевини, усмереној у правцу запад – исток, са дрвеним плафоном и правоугаоном кором, типичном за доминикански ред. Грађена је у готичком слогу средоземнога типа у коме (за разлику од истог грађевинског слога у средњој и западној Европи) њене вертикалне линије нису посебно наглашене.[25]

Посебна пажња у градњи цркве посвећена је осветљењу, тако да само кроз пет уских и високих прозора на јужном зиду и два у апсиди и простране руже (розета) на њеном западном прочељу, продире светлост у цркву.

Средишњим делом лунете доминира високи рељеф Марије са Дететом, огрнута великим плаштом. од главе до ногу. Испод плашта је вертикално наборана хаљина дугих и уских рукава. . Са леве Маријине стране је лик Марије Магдалене, а с десне странебл.[15]

Иако је мајстор Никола Денте потписао само рељеф, претпоставља се да је он уједно и градитељ читавог прочеља.

Јужни улаз цкве је једноставан, „као да је архитект желео рећи да пред Бога треба доћи у једноставности и озбиљности, без спољних украса.”

Из извештаја кардинала Агостина Валиера сазнајемо да је црква првобитно имала шест олтара. Главни је био посвећен Светом Доминику и Светој Марији Магдалени. Остали су били: Госпе од жалости, Светог Пророка, Светог Винка Феррерскога, Светог Катарине Александријске и Госпе од ружарија. Сви су они имали по једну стару и уметнички израђену слику, а олтар Госпе од жалости и камени рељеф са призором скидања са крста. Црква је имала и неке уметнички израђене моћнике за чување светачких реликвија.[15]

Црква је кроз њену дугу историју више пута поправљана а набављан је и нови намештај.[26] Последњи већи захват на цркви био је почетком 19. века, када је замењен кров на цркви, а године 1903. набављене су нове оргуље.

Црква Светог Доминика са звоником

Звоник

[уреди | уреди извор]

Звоник као једноставно здање у облику зарубљене пирамиде, изграђен је уз четвртасту апсиду и са југоисточне стране прислоњен, највероватније у 15. веку, Ово здање висока око 35 м, чија база износи 4 x 3 м, саграђено је на четири спрата са готичким прозорима. Како је звоник као и црква, грађен на насипу који је настао у ранијем периоду Трогира насипавањем морског плићака отпадним материјалом приликом изградње градске језгра, темељи су му постављени на боровим шиповима забијенима у насуто тло.

Отворен је смао задњи спрт, а у доњим деловима су округле камене плоче са отворима у облику четверолиста који осветљавају степениице у унутрашњости. Завршни спрат је у облику балкона са по две бифоре са сваке стране. Њихови венци и импости у облику обрнуто постављених зарубљених пирамида карактеристични су за барокну архитектуру 17. и 18. века и налазе се и на црквама које подижу градитељи из породице Мацановић.

На источној страни звоника је кружно поље сата са бројкама и казаљкама. До почетка 20. века звоник је имао пет звона. За време Првог светског рата Аустријанци су, за ратне потребе, скинули и однели четири звона оставивши само једно из 1667. од око 300 кг са ликом и натписом бл. Аугустина Кажотића (санцти Аугустини). Уз ово веће данс постоји и једно мало звоно из 1930-тих.

Због недостатка било каквог натписа или сачуванога писаног извора немогуће је утврдите градитеља звоника.

Самостанска зграда

[уреди | уреди извор]

Самостанска зграда за разлику од цркве, која је до краја 13. века имала име Светог Фрање, самостан је одмах од почетка носио име Светог Доминика. У почетку се радило о једној омањој кући која је ( по свом изгледу) могла угостити свега 2-3 особе. Временом она је проширена и надограшивана, нарочито у време градње нове велике цркве.

Имајући у виду све већу потребу доминиканаца за стамбеним простором, градска општине им је 1407. године дозволила набавку једнога градилишта и куће да је преграде за властиту употребу.61 Након пет година (1412) та кућа морала је бити порушена због градње градских зидина с јужне стране. У замену за ову кућу општина је за смештај доминиканаца унајмила дрвену кућу браће Ивана и Томе, синова Крсте Либара, вриједну 500 либара.[27]

Садашња самостанска зграда на спрат са свим потребним стамбеним и другим просторијама саграђена је у првој половини 15. века са источне и северне стране цркве, о чему говоре његове стилске особине. Једна плоча уграђена у источни зид самостанског клаустра сведочи да је тај део самостана саграђен 1425. године свестраном помоћи петог трогирског кнеза Јакова ди Гиоргио из Венеције:

ВИРИ ЕГРЕГ
II ДОМИНИ ИАЦОБИ ГЕОРГИО ДЕ V
ЕНЕЦИИС ПРО. С. D. D. V. ЦИВИТАТИС Т
РАГВРИИ ЦОМИТИС БЕНЕМЕРИТИ ИН
ДВСТРИА ПРОПИЦИИСQ. ФАВОРИБВС ИНИ
ЦИАТВМ АЦ ФИНЕ ЦОМЕНДАБИЛИ ЕXАЦТ
ВМ ФВИТ ОПВС ЛАБОРЕРИИ ХВИВС СВО ИН РЕГИ
МИНЕ ЦВРРЕНТИБВС АННИС ДОМИНИ M.ЦЦЦЦXXВ ИН ДИЦИОНЕ ТЕРЦИА.[28]

На северној страни самостана смештен је клаустер (димензије 8,50 x 8,50 м) који са црквом и самостаном затвара класичан четвероугао Намена клаустра је била да пружи редовницима могућност лагане шетње у молитви без потребе излажења ван самостана. У средини је бунар у раноготичком слогу у коме се примјећују елементи касне романике, што говори у прилог чињеници да је саграђен око 1300. године.[27] Са западне стране клаустара је омањи врт за гајење поврћа. Самостански трем (клаустар) са северне и западне стране граничи ссе са вртом (димензије 49 x 22,50 м) окруженим зидом. Са јужне стране самостан се у прошлости граничио са градским зидинама. Са источне стране самостан са црквом, у дужини од 32,70 м, граничи се ас улицом.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ради се, очигледно о легенди која нема никаква упоришта у изворним савременим документима. Самостан се први пут спомиње тек 1243. године као приорални.
  2. ^ У бомбрадовању је, између осталих ствари, потпуно уништена самостанска библотека. Спашено је само неколико првих отисака (инкунабула), који су накнадно били пренесени у самостан Светог Доминика у Дубровнику, где се и данас чувају.

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Г. Г. Меерсеман, »Л’арцхитецтуре доминицаине ау XИИИе сиèцле. Легислатион ет пратиqуе«: Арцхивум Фратрум Праедицаторум, XVI, 1946., стр. 169-170
  2. ^ Стјепан Красић, Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру, УДК: 726.54 (497.5 Трогир) стр. 68-69
  3. ^ Х. M. Вицаире, Лес оригинес де ла паувертé мендианте дес Прêцхеурс: Вие доминицаине XXXIV (1975.), стр. 195-206, 259-279;
  4. ^ Х. M. Вицаире, Ле модèле éвангéлиqуе дес âпотрес à л’оригине де л’ордре де саинт Доминиqуе: Хересис, 13-14, 1989., стр. 323-350.
  5. ^ Ф. Ореб, »Црква и самостан св. Доминика у Сплиту«: Прилози повијести умјетности у Далмацији 30 (1990.), стр. 195-229
  6. ^ Видовић, M.: Сплитско-макарска надбискупија – жупе и установе, Сплитско-макарска надбискупија, Сплит, 2004.
  7. ^ Делалле, I.; Сладе-Шиловић, M.; Гејић, С.: Трогир – мала туристиþка монографија, Студио Хрг, Загреб, 1999
  8. ^ Стјепан Красић, Самостан и црква Светог Доминика у Трогиру, УДК: 726.54 (497.5 Трогир) стр. 68
  9. ^ С. Красић, Цонгрегатио Рагуисина Орд. Праед. 1487-1550, Ромае, Иституто Сторицо Доменицано, 1972., стр. 38-41
  10. ^ С. Красић, Доминиканци. Повијест Реда у хрватским крајевима, Загреб, Накладни завод Глобус, 1997., стр. 7-11.
  11. ^ Ф. Ореб, Црква и самостан св. Доминика у Сплиту: Прилози повијести умјетности у Далмацији 30 (1990.), стр. 195-229.
  12. ^ П. Андреис, Повијест града Трогира, Сплит, Чакавски сабор, 1977., стр. 336.
  13. ^ I. Бабић, Почеци трогирског предграђа у Пасикама: Прилози повијести умјетности у Далмацији, 39, Сплит (2001.-2002.), стр. 123-148.
  14. ^ Самостан и црква Св Доминика У: Иво Бабић, Трогир, град и споменици, Књижевни круг Сплит, 2914.
  15. ^ а б в г „Црква Св. Доминика”. www.трогир.хр. Архивирано из оригинала 13. 05. 2020. г. Приступљено 20. 5. 2020.  Невалидан унос |деад-урл=деад (помоћ)
  16. ^ Барада, M. (1948.), Трогирски споменици I. Записници писарне опћине трогирске I, од 21. X. 1263. до 22. V. 1273., Загреб стр.390
  17. ^ Красић, С. (2005.-2007.), Црква и самостан св. Доминика у Трогиру, ППУД 41, стр. 91-92
  18. ^ Пипловић, С. (1996.б), Градитељство Трогира у 19. стољећу, Сплит, стр. 54
  19. ^ Стјепан Красић, Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру, УДК: 726.54 (497.5 Трогир) стр.стр. 96
  20. ^ Стјепан Красић, Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру, УДК: 726.54 (497.5 Трогир) стр.97
  21. ^ M. Барада, Трогирски споменици [Монумента спецтантиа хисториам Славорум Меридионалиум, вол. 44, парс I], Загреб 1948., стр. 315, бр. 81
  22. ^ Г. Г. Меерсеман, Л’арцхитецтуре доминицаине ау XИИИе сиèцле. Легислатион ет пратиqуе:Арцхивум Фратрум Праедицаторум, XVI, 1946., стр. 169-170
  23. ^ Р. Wагнер Риегер, Зур Тyпологие италиенисцхер Бетелорденскирцхен: Рöмисцхе хисторисцхе Миттлеилунген, II, 1957./58., стр. 266-298;
  24. ^ А. Х. Тхомас, Цонститутионес ван де Доминицанен, Дист. II, 35 [Библиотхèqуе де ла Ревуе д’хистоире еццлéсиастиqуе, фасц. 42], Леувен 1963., стр. 366-367
  25. ^ Љ. Караман, Умјетност XV-XVI вијека у Далмацији, Загреб 1933., стр. 13).
  26. ^ в. M. Иванишевић, Нестајање најстаријега хрватског фрањевачког мјеста у Трогиру: Прилози повијести умјетности у Далмацији 30 (2001.-2002.), стр.165-166
  27. ^ а б Стјепан Красић, Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру, УДК: 726.54 (497.5 Трогир) стр. 90-91
  28. ^ Исцризиони далмате д’епоца венезиана, Траù: Буллеттино ди арцхеологиа е сториа далмата,Анно V, Спалато 1882., стр. 156.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Стјепан, К. (2008). Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру. Прилози повијести умјетности у Далмацији, 41 (1), 67-107.
  • С. Феррариус, Де ребус Хунгарицае провинциае Ординис Праедицаторум, Виеннае Аустриае 1637., стр. 323-324.
  • Н. Пфеиффер, Дие унгарисцхе Доминиканерорденспровинз вон ихрер Грüндунг 1221. бис зур Татаренверwüстунг 1241.-1242. Зüрицх 1913., стр. 27-49.
  • L. Масцхек, Мануале дел Регно ди Далмазиа, анно III, Зара 1873.
Архивска грађа
  • CD V, 1907, стр. 382-383, бр. 863;
  • Сплит, Каптолски архив, 539, ф. 190в-191е
  • CD V, стр. 382-383, бр. 863.
  • CD VI, Загреб 1908., стр.1, бр.1
  • Загреб, Архив ХАЗУ, II ц 68.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Crkva_i_samostan_Svetog_Dominika_u_Trogiru&oldid=26736784”