Дејвид Маклеланд

С Википедије, слободне енциклопедије

Дејвид Маклеланд
Дејвид Маклеланд
Дејвид Маклеланд
Пуно имеДавид МцЦлелланд
Датум рођења(1917-05-20)20. мај 1917.
Место рођењаМаунт Вернон (Њујорк)
 САД
Датум смрти27. март 1998.(1998-03-27) (80 год.)
Место смртиСАД
ПребивалиштеСАД
Држављанствоамеричко
Занимањепсихолог

Дејвид Кларенс Маклеланд (20. мај 1917 – 27. март 1998) био је амерички психолог, запажен по свом раду на мотивационој теорији потребе. Он је објавио низ радова између 1950-их и 1990-их и развио нове системе бодовања за Тематитски тест аперцепције (ТАТ) и његове касније верзије.[1] Маклеланд је заслужан за развијање теорије мотивације достигнућа, која се уобичајено назива „потреба за достигнућем”" или теорија н-достигнућа.[2] Један преглед часописа Ревиеw оф Генерал Псyцхологy објављен 2002. године, Маклеланда је рангирао као 15. најцитиранијег психолога 20. века.[3]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Маклеланд, је рођен у Маунт Вернону у Њујорку. Он је дипломирао на Веслијанском универзитету 1938. године, магистрирао на Универзитету у Мизурију 1939. године,[1] и докторирао експерименталну психологију на Јејл универзитету 1941. године. Он је предавао у Конектикат колеџу и Веслијанском универзитету пре него што се придружио Харвардском универзитету 1956. године, где је радио 30 година, служећи као руководилац Оделења за психологију. Године 1987,[4] он је прешао на Бостонски универзитет, где је добио награду Америчке психолошке асоцијације за изузетне научне доприносе.

Теорија очекиване вредности од мотивације[уреди | уреди извор]

Маклеланд је тврдио да је мотивација „понављајућа брига за циљно стање или условљеност мерена у фантазији, која покреће, усмерава и бира понашање појединца“.[5] Базирајући свој рад на делу Хенрија Марија, фокусирао се на три посебна мотива: потребу за постигнућем (Н-Ацх); потреба за припадношћу (Н-Афф); и потреба за моћи (Н-Поw). Н-Ацх је жеља да се истакне у односу на скуп стандарда. То је нагон за успехом. Н-Поw је жеља особе да буде утицајна и да утиче на организацију. Н-Афф је жеља за блиским личним односима.[6] Маклеландове три потребе нису секвенцијалне, већ се уместо тога користе у односу једна на другу.

„Према његовој теорији, већина људи поседује и приказује мешавину ових потреба: они са великом потребом за постигнућем имају привлачност у ситуацијама које нуде личну одговорност; појединци са доминантном потребом за ауторитетом и моћи имају жељу да утичу и да повећају лични статус и престиж; и коначно, они са великом потребом за припадношћу вреднују изградњу чврстих односа и припадност групама или организацијама.“[7]

Рад од 1940-их до касних 1960-их био је фокусиран на мотив достигнућа и његов утицај на развој привреде и предузетништва.[8] Он је преусмерио свој рад током 1960-их тако да се фокусира на мотив моћи, прво се бавећи питањима зависности и алкохолизма,[9] затим на ефикасност лидерства,[10][11] и касније на развој заједнице.[12] Рад на лидерству и управљању помогао је да се створи бихевиорални ниво способности особе, који је Маклеланд назвао „компетенцијама“.[13][14] Он је такође предводио напоре да се покаже колико су компетенције важне у односу на знање и традиционалне особине личности у жељеном смислу исхода високог образовања.[15] Његов рад на моћи проширио се на истраживање природног процеса лечења тела.[16]

У потрази за оперантним тестовима и мерама[уреди | уреди извор]

Дејвид Маклеланд је тврдио да су оперантне методе (тј. тестови у којима особа мора да генерише мисли или радње) били много валиднији предиктори исхода понашања, учинка на послу, задовољства животом и других сличних исхода. Конкретно, он је тврдио да оперантне методе имају већу валидност и осетљивост од мерења испитаника (тј. тестови који траже тачан/нетачан одговор, оцењивање или рангирање). Он се борио против традиционалнијих психолога који су инсистирали на коришћењу самопроцене, мера испитаника и избегавања оперантних мера јер су, у традиционалним погледима, оперантне мере патиле од мање традиционалних мера поузданости. Маклеланд је веровао да су боље оперантне мере могуће уз коришћење поузданих кодова за обраду информација у њима.[17] Он је тврдио да је његова животна потрага била да покаже психолошким истраживачима вредност извлачења стварних мисли људи (тј. свесних и несвесних) заједно са њиховим понашањем. Он је више пута објављивао истраживања и охрабривао своје докторанте и колеге да покажу да оперантне методе, у поређењу са методама испитаника, доследно показују: (а) већу валидност критеријума; (б) повећан увид упркос мањој поузданости тест-ретест; (ц) већу осетљивост у разликовању расположења и сличних разлика; (д) већу јединственост и мању вероватноћу испаштања од мултиколинеарности; (е) већу међукултуралну валидност, јер нису захтевале да особа одговори на припремљене предмете; и (ф) повећану корисност у апликацијама за људски или организациони развој.[5]

Помагање људима да се промене[уреди | уреди извор]

„Разумевање људске мотивације требало би да буде добра ствар. Требало би да нам помогне да сазнамо шта заиста желимо како бисмо избегли јурење за дугама које нису за нас. Требало би да отвори могућности за саморазвој, ако применимо мотивационе принципе у остваривању наших циљева у животу”.[18]

Публикације[уреди | уреди извор]

  • МцЦлелланд, D.C. (1951). Персоналитy. Неw Yорк: Wиллиам Слоане Ассоциатес.
  • МцЦлелланд, D.C., Аткинсон, Ј.W., Цларк, Р.А., анд Лоwелл, Е.L. (1953). Тхе Ацхиевемент Мотиве. Неw Yорк: Апплетон-Центурy-Црофтс.
  • МцЦлелланд, D.C., Балдwин, А.L., Бронфенбреннер, анд Стродбецк, Ф.L. (1958). Талент анд Социетy. Неw Yорк: Ван Ностранд.
  • МцЦлелланд, D.C. (1961). Тхе Ацхиевинг Социетy. Неw Yорк: Ван Ностранд.
  • МцЦлелланд, D.C. (1964). Тхе Роотс оф Цонсциоуснесс. Неw Yорк: Ван Ностранд.
  • МцЦлелланд, D.C. анд Wинтер, D.Г. (1969). Мотиватинг Ецономиц Ацхиевемент. Неw Yорк: Фрее Пресс.
  • МцЦлелланд, D.C., Давис, W.Н., Калин, Р., анд Wаннер, Е. (1972). Тхе Дринкинг Ман: Алцохол анд Хуман Мотиватион. Неw Yорк: Фрее Пресс.
  • МцЦлелланд, D.C. (1975). Поwер: Тхе Иннер Еxпериенце. Неw Yорк: Ирвингтон Публисхерс, Халстеад Пресс.
  • Wинтер, D.Г., МцЦлелланд, D.Г., анд Стеwарт, А.Ј. (1981). А Неw Цасе фор тхе Либерал Артс: Ассессинг Институтионал Гоалс анд Студент Девелопмент. Сан Францисцо: Јоссеy-Басс.
  • МцЦлелланд, D.C. (1984). Мотивес, Персоналитy, анд Социетy: Селецтед Паперс. Неw Yорк: Праегер.
  • МцЦлелланд, D.C. (1987). Хуман мотиватион. Неw Yорк: Университy оф Цамбридге.
  • Смитх, C.П., wитх Аткинсон, Ј.W., МцЦлелланд, D.C., анд Верофф, Ј. (едс.) (1992). Мотиватион анд Персоналитy: Хандбоок оф Тхематиц Цонтент Аналyсис. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Биограпхy - Давид C. МцЦлелланд ретриевед Јуне 24, 2008
  2. ^ Хоy, К. Х., & Мискел, Г. M. (2008). Струцтуре ин Сцхоолс. Ин Е. Барроссе, D. Паттерсон, & Ј. Еццхер (Едс.), Едуцатионал Администратион: Тхеорy, Ресеарцх, анд Працтице (пп. 135-174). Неw Yорк, НY: МцГраw-Хилл.
  3. ^ Хаггблоом, Стевен Ј.; Wарницк, Јасон Е.; Јонес, Винесса К.; Yарброугх, Гарy L.; Русселл, Тенеа M.; Борецкy, Цхрис M.; МцГаххеy, Реаган; Поwелл, Јохн L., III; et al. (2002). „The 100 most eminent psychologists of the 20th century”. Review of General Psychology. 6 (2): 139—152. S2CID 145668721. doi:10.1037/1089-2680.6.2.139. 
  4. ^ „List of books and articles about David C. McClelland - Online Research Library: Questia”. www.questia.com. 
  5. ^ а б McClelland, D.C. (1987). Human motivation. New York: University of Cambridge.
  6. ^ Moran, Barbara B.; Stueart, Robert D.; Morner, Claudi J. (2013). Library and Information Center Management. Santa Barbara, CA: Libraries Unlimited. стр. 279–280. 
  7. ^ Stead, B. (1972). „Berlo's Communication Process Model as Applied to the Behavioral Theories of Maslow, Herzberg, and McGregor”. The Academy of Management Journal (15 изд.). 3: 804. 
  8. ^ . doi:10.2307/41164830.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  9. ^ McClelland, Davis, Kalin and Wanner, 1972
  10. ^ McClelland, David C.; Boyatzis, Richard E. (1982). „Leadership motive pattern and long-term success in management”. Journal of Applied Psychology. 67 (6): 737—743. doi:10.1037/0021-9010.67.6.737. 
  11. ^ McClelland, D.C., & Burnham, D.H. (1976). Power is the great motivator. Harvard Business Review, 54, 159–166.
  12. ^ McClelland, David C.; Rhinesmith, Stephen; Kristensen, Richard (1975). „The Effects of Power Training on Community Action Agencies”. The Journal of Applied Behavioral Science. 11: 92—115. S2CID 144256445. doi:10.1177/002188637501100108. 
  13. ^ . doi:10.1037/h0034092.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  14. ^ . doi:10.1111/1467-9280.00065.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  15. ^ Winter, McClelland and Stewart, 1981
  16. ^ McClelland, David C. (1979). „Inhibited power motivation and high blood pressure in men”. Journal of Abnormal Psychology. 88 (2): 182—190. PMID 447901. doi:10.1037/0021-843x.88.2.182. 
  17. ^ Winter, David G.; McClelland, David C. (1978). „Thematic analysis: An empirically derived measure of the effects of liberal arts education”. Journal of Educational Psychology. 70: 8—16. doi:10.1037/0022-0663.70.1.8. 
  18. ^ McClelland, David C. (1978). „Managing motivation to expand human freedom”. American Psychologist. 33 (3): 201—210. doi:10.1037/0003-066x.33.3.201. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Boyatzis, R.E. (1982). The Competent Manager: A Model for Effective Performance. NY: John Wiley & Sons.
  • Boyatzis, R.E. (1998). Transforming Qualitative Information: Thematic Analysis and Code Development. Thousand Oaks, CA: Sage Publications.
  • Goleman, D. (1998). Working with Emotional Intelligence. Bantam: NY.
  • Miller, W.B. (1981). "Motivation techniques: Does one work best?" Management Review.
  • Spencer, L.M., Jr. and Spencer, S. (1993). Competence at Work: Models for Superior Performance. NY: John Wiley & Sons.
  • Kelner, Stephen P., Jr. (2005). Motivate Your Writing!: Using Motivational Psychology to Energize Your Writing Life. Lebanon, NH: University Press of New England.
  • McClelland, David C. (1978). „Managing motivation to expand human freedom”. American Psychologist. 33 (3): 201—210. doi:10.1037/0003-066x.33.3.201. 
  • Moran, Barbara B.; Stueart, Robert D.; Morner, Claudi J. (2013). Library and Information Center Management. Santa Barbara, CA: Libraries Unlimited. стр. 279–280. 
  • Stead, B. (1972). „Berlo's Communication Process Model as Applied to the Behavioral Theories of Maslow, Herzberg, and McGregor”. The Academy of Management Journal (15 изд.). 3: 804. 
  • Lenk, H (1979). Social Philosophy of Athletics: A Pluralistic and Practice-Oriented Philosophical Analysis of Top Level Amateur Sport. Stipes Pub Llc.
  • McClelland, D. C., Atkinson, J. W., Clark, R. A., & Lowell, E. L. (1958). A scoring manual for the achievement motive; R. W. Heyns, J. Veroff, & J. W. Atkinson, A scoring manual for the affiliation motive; J. Veroff, A scoring manual for the power motive. Respectively, Chapters 12, 13 and 14 in J. W. Atkinson (Ed.), Motives in Fantasy, Action and Society. New York: Van Nostrand.
  • Raven, J. (2001). The McClelland/McBer Competency Models. Chapter 15 in J. Raven & J. Stephenson (Eds.), Competence in the Learning Society. New York: Peter Lang.
  • Breidebach, G. (2012). Bildungsbenachteiligung. Warum die einen nicht können und die anderen nicht wollen. Hamburg: Dr Kovac Verlag.
  • Byrne, D.; U. Texas (1. 11. 1961). „Anxiety and the Experimental Arousal of Affiliation Need”. Journal of Abnormal Psychology. 3. 63 (3): 660—2. PMID 13875333. doi:10.1037/h0047251. 
  • Rofe, Y. (1984). Stress and affiliation: A utility theory. Psychological Review, 91, 235-250.
  • Kassin, S., Fein, S., & Markus, H. (2008). Social Psychology Seventh Edition. Boston: Houghton Mifflin Company.
  • Costa, Paul T.; McCrae, Robert R. (1988). „From catalog to classification: Murray's needs and the five-factor model.”. Journal of Personality and Social Psychology. 55 (2): 258—265. doi:10.1037/0022-3514.55.2.258. 
  • Cho, Jinsook; Lee, Jinkook (1. 1. 2006). „An integrated model of risk and risk-reducing strategies”. Journal of Business Research. 59 (1): 112—120. doi:10.1016/j.jbusres.2005.03.006. 
  • Carland, James W. III; Carland, James W. Jr.; Carland, Jo Ann C.; Pearce, James W. (1 March). „Risk Taking Propensity among Entrepreneurs, Small Business Owners and Managers”. Journal of Business and Entrepreneurship. 7 (1): 15.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  • Duane P. Schultz; Sydney Ellen Schultz (2008). „Chapter 5 – Henry Murray: Personology” (PDF). Theories of Personality (PDF). Cengage Learning. ISBN 978-0-495-50625-6. Архивирано из оригинала (PDF) 2017-02-07. г. Приступљено 2017-02-07. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Dejvid Makleland na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dejvid_Makleland&oldid=27676877”