Гајо Буњевац

Гајо Буњевац, трговац, печалбар, партизански командант, члан Земаљског антифашистичког већа Хрватске.

Биографија

Детињство, трговина и печалба

Гајо Буњевац рођен је 20. марта 1900. године у селу Међеђак поред Плашког, Лика. После месец дана умрла му је мајка па је остао жив захваљујући племенитим комшикама које су га дојиле заједно са својим нонорођенчадом. После завршетка основне школе у Плашком наставио је изучавање трговачког зананата у истом месту где је касније неко врене радио као трговачки помоћник. Затим је неко време радио у Карловцу као администратор на складишту и око пет година као трговачки помоћник у Сушаку.

Од 1927. до 1934.године био је печалбар у Аргентини, у Боенос Аересу затим у Кордоби, где је неко време радио на мерењу стоке на кланици а касније са једним Пољаком отворио кафану. По наговору брата по оцу, који је у родном месту успео да развије трговачки пасао (мешовита роба и трговина дрветом), вратио се у родни крај.Поред дућана мешовите робе држао је и мању гостионицу. Према муштеријама био је изузетно коректан а нарочито према суромашнијим.Робу је често издавао на вересију под врло повољним условима за купца ( дуг ће вратити када прода зоб,јагњиће, јариће или теле).Тако је стекао изузетну популарност код народа па је је касније у току Народноослободилачке борбе имао изузетан успех у организацији устанка и постао локални народни трибун и прослављени партизански командант.

Други светски рат

Неколико месеци пре напада Краљевине Југославије био је позван у резерву.Без ијадне борбе, након капитулације Краљевине Југославије, избегао је заробљеништво и вратио се у родни крај. Када је формирана монструозна Независна држава Хрватска, одмах је почела хапсити и одводити у логоре угледне Србе. Хапшење је избегао тако што је са млађим братом Радом и још неким угледних Плашчанима успео да се склони у Сушак, који је био под Италијом где су били безбеднији. Гајо и његов брат успоставили су везе са своји некадашњим трговинским партнерима, Хрватима и Италијанима.Неко време је радио као минер на изградњи цесте, што му је касније добродошло за извођење партизанских диверзантских акција.Редовно се обавештао о ситуацији у родном крају. Када је дознао да је народ на Кордуну и у Лици, суседној територији Плашчанке долине, почео да организује оружани отпор усташком терору, са неким земљацима договарали су се да се врате у родни крај и да се придруже устаницима, што је било ризично јер је усташки терор био најжешпћи у јуну, јулу и првој половини аугуста 1941.године.Када је половином аугуста Друга италијанске армија извршила реокупатуцију такозване Друге зоне (Лика и шира околина), обустављен је даљи масобвни погром српског становништва, стекли су се повољни услови да се врати у родни крај са МИћом Пешутом, који је заједно са Гајом имао значајну улогу у организацији отпора у Плашчанској долини.Са њима је одмах успоставио везу студент Душан Косановић Мудрак и повезао их са Главним штабом Народноослободилаћке војске Хрватске који се тада налази у селу Збјег, у суседној кордунашкој општини Слуњ. Разговарало се означају развоја устанка у Плашчанској долини као значајној геостратегијкој територији која се налази на тромеђи између Лике, Кордуна и Горског котара. Интересантно је забележити када је један од чланова Главног штаба упитао команданта Ивана Рукавину на шпанском језику (били су учесници рата у Шпанији):“Шта мислиш,можемо ли имати поверење у овог трговчића“, Гајо их изненадио када је на истом језику одговорио:“Можете сасвим сигурно“. То је обећање је одржао и доказивао у свим приликама до краја рата.

Упућен је у суседно село Тоболић где је већ био формиран партизански одред од Тоблићана и суседних засеока и око петнаест бораца из Плашчанске долине. Одлучено је да се формира Хумски одред (назван па оближњој планини Хум) од Плашчана и да се Гајо постави за команданта одреда а студент Душан Косановић Мудрак за политичког делегата. Са Косановићем и младим револуционером Бранком Латас окупио је угледне људе из Плашчанске долине и наставио са прикупљањем оружја, организацији Хумског одреда,формирању резервних партизанских јединица, организацији власти и других инфраструктура покрета отпора у Плашчанској долини, чак на на територији под контролом Италијана и усташа а касније и четника.

У јануару 1941.године од овог одреда и других партизанских групација формирана је Плашчанска чета као Друга чета Трећег батаљона Другог кордунашког партизанског одреда.Гајо је био постављен за командира првог вода ове ћете.У ноћ 2/3. априла 1942. године трећи вод ове чете под командом Видаковић Ђуре у Личкој Јасеници извршио је четнички пуч, на превару разоружао борце остала два вода, похапсио, под изговором да су усташки шпјуни, команданта Другог кордунашког партизанског одреда Јеврејина Домани Роберта, револуционара и шпанског бора, младог револуционара комесара Трећег батаљона Латас Бранка, командира Друге чете Чутурило Стеву, предратног комунисту и комесара исте чете Адолфа Штајнбергера, такође Јеврејина и шпанског борца.После физичке тортуре стрељали су их и посмртне остатке бацили у бездан Балинку на планинини Пиштеник, дубоку око 350 метара, чије су посмртне остатке 1966 године изнели енгјески спелеолози.Разоружаним су саопштили да им се привремено одузима оружје и да ће им се сутрадан вратити. Гајо је дознао да су се пучисти договорили са Италијанима да ће разоружане похапсити и у већ припремљеном вагону одвести у Италију као заробљенике. Гајо их је надмудрио и потајно обавестио разоружане и преко планине Пиштеник одвео у њихове базе.

Само два дана после овог четничког пуча и ове трагедије, у северном делу Плашчанске долине (Јања гора) нашла се једна партизанске јединица са Кордуна када је Италијанска колона од неколико камоиона пролазила испред Јања горе, напала је и разоружала око 40 италијанских војника са пуном ратном опремом.Гајо и још једна група голоруких разоружаних патизана учествовали су се у овој борби. Са овом групом, која се добро наоружала, испратио је заробљенке све до Плашког који је био опасан бодљикавом жицом.После неколико дана поново је формирана бројно јача и боље наоружана Плашчанска чета а Гајо постављен за командира чете, која је под његовом командом била страх и трепет за Италијане, четнике и усташе у Плашчанској долини и врло успешно повезивала покрет отпора између Кордуна, Лике и Горског котара.Захваљујући Гајиној популарности и енергичном деловање, четнички покрет захватио само један мањи источни део територије Плашчанске долине и под притиском његове чете, били су протерани и са те територије и стационирани у Плашком заједно са Ималијанима и усташама све до ослобођења Плашког (пролеће 1943.године).

Иако је по строгим комунистичким критеријумима Гајо, као боље стојећи трговац, могао бити „класни непријатељ“ , примљен је у Партију јер је превладала његова харизма,популарност у народу, патриотизам, храброст и доказане способност да покрене народ на устанак и да га вешто води до победе.

Италијани су расписали потерницу и уценили Гају са 100.000 лира али им није успело, иако је Гојина чета била лоцирана у селу Кунић скоро на пушкомет од Италијана и четника са истока и усташа и домобрана са запада.Под његовом командом чета је вршила разне диверзантске акције, рушила пругу и непријатељске војне возове и вршила нападе на постаје од Огулина до Врховина. Обезбеђивала је кретање и пратила пролазе учесника покрета отпора и транспорте (коњска вуча) између Кордуна и Горског котара (првоз жита са кордуна и соли из Хрватског приморја), који су прелазили искључиво ноћу преко комуникација под контролом Италијана, усташа и четника.

У јулу 1942. године Гајо је био постављен на дужност команданта Трећег батаљона Другог кордунашког партизанског одреда, који је дејствиовао на врло широком простору Кордуна и имао значајну улогу у Четвртој непријатељској офанзиви у збрињавању и обезбеђењу народа у зони дејства батаљона. У то време у Плашчанској долини четници су претњама и тортурама присилили неке Плашчане да им се придруже у борби против партизана. Када је прошла офанзива, на Гајим позив сви присилилно мобилисани и још неки четницу прешли су у партизанске јединице.

Када су Италијани и четници првих дана априла 1943. године под притиском Плашчанског одреда и Четврте кордунашке бригаде напустили Плашки, формиран је Плашчански партизански одред и Гајо постављен за команданта одреда на којој дужности је остао до октобра исте године. На Другом заседању Земаљског антифашистичког вјећа Хрватске, које је одржано у ослобођеном Плашком ,Гајо је био изабран за члана Вјеће на којој је дужности остао до краја рата у чину партизанског мајора.

Поред командних дужности, Гајо је био члан Окружног суда и Члан Окружног народнослободилачког одбора за округ Карловац.

После краћег службовања по завршетку рата рата у Југословенској армији, ванредно унапређен у чин потпуковника и на лични захтев преведен у резерву, пензионисан и вратио се у родни крај.

Породична трагедија и трагичан крај

У рату је погинуо Гајин син јединац у 17.години, који је са Гајом приступио у партизане када је имао само 14 година. Утеху је, нажалост, налазио у алкохолу. У нервном растројству усмртио је супругу и живот завршио самоубиством на издржавању казне у затвору Лепоглава.

Гајини посмртни остаци положени су у Заједничку гробницу у Спомен парку у Плашком заједно са посмртним остацима жртава четничког пуча и његових сабораца Домени Роберта, Штајнбегер Адолфа (обојица постхумно проглашени за народне хероје), Латас Бранка и Чутурило Стеве и поред њихових спомен биста постављена је и Гајина спомен биста.

Потхумно га је увредио његов земљак примаријус Златар др Богдан, иначе члан Српске краљевске академије иноватора и научника, упоређујучи га са четничким командантом Ђуром Видаковићем да им можемо бити захвални што је било мање српских жртава. Видаковић је на погрешној страни одвео у смрт 70 и стрељао 15 Срба, а под Гајином комадом су гинуле патриоте.

Литература

• Котар Слуњ и Котар Вељун у НОР-у о социјалистичкој изградњи ,књига 2 Зборник радова, Хисторијски архив у Карловцу, Карловац 1988.
• Станисављевић, Ђуро и др. Плашчанска долина и околица у Народноослободилачком рату 1941-1945(зборник) Хисторијски архив у Карловцу, Карловац 1976.