Харолд Ласвел
Харолд Двајт Ласвел (енгл. Harold Dwight Lasvel; 13. фебруар 1902 – 18. децембар 1978) био је водећи амерички политиколог и теоретичар комуникације.
Ласвел је студирао докторске студије на Универзитету у Чикагу (енгл. University of Chicago) гдје је радио као професор права на Јејл Универзитету. (енгл. Yale University).
Такође, био је директор Института за ратне комуникације, те је служио као предсједник оба, Америчког удружења политичких наука и Свјетске академије наука и умјетности.
Ласвел је један од најутицајнијих научника свог времена. Студирао је политичке појаве и елите, улогу личности у политици и политика понашања.
Награда Харолда D. Ласвела се додјељује сваке године за најбољу дисертацију у области јавних политика.
Живот, образовање и каријера
[уреди | уреди извор]Ласвел је дипломирао филозофију и економију 1922. године и докторирао 1926. године на Универзитету у Чикагу, а студирао је на Универзитетима у Лондону, Женеви, Паризу и Берлину током 1920. године. За вријеме Другог свјетског рата, Ласвел је обављао дужност начелника експерименталне дивизије за проучавање рата, као дио тима комуникације у Конгресној библиотеци. Анализирао је пропаганду у нацистичким филмовима, идентификовао механизме увјеравања користи за осигуравање пристанка и подршку њемачког становништва за Хитлера у његовим ратним злочинима.
Након Другог свјетског рата, Ласвел одлази на Јејл Универзитет, гдје је служио све до 1970-их година у различитим капацитетима, као професор права и професор политичких наука, те гостујући предавач на кампусима широм свијета и савјетник бројних владиних агенција САД-а.
Рад
[уреди | уреди извор]Први покушај моделског представљања комуникационог процеса припада Харолду D. Ласвелу.
Полазећи од класичних начела говорништва изложених у Аристотеловој реторици (IV вијек п.н.е.), Ласвел је, у само једној реченици, изложио тзв. вербални модел или формулу комуникационог процеса познату као 5W: Ко (wхо) саопштава шта (wхат), посредством кога (wхицх) канала, коме (wхом) и са каквим (wитх wхат) учинком.
I овако концизно изложен модел отвара читаву лепезу даљих праваца истраживања комуникационог процеса. Харолд Ласвел каже да најбољи начин да се опише чин комуникације је одговорити на сљедећа питања: Ко, шта, у којим каналима, коме и са којим ефектом?[1]
Према Ласвелу постоје три функције за комуникацију:
- Надзор околине
- Корелација компоненти друштва
- Културне трансмисије између генерација
Ласвелов модел има како предности, тако и недостатке.
Предност Ласвеловог модела: Лако и једноставно, одговара за готово све врсте комуникације и концепт ефекта. Недостатак Ласвеловог модела: Не спомиње буку и повратне информације и линеарни модел
Дјела
[уреди | уреди извор]- Пропаганда Техника у Првом свјетском рату
- Психопатологије и политика
- Свјетска политика и личне несигурности
- Политика: Ко добија шта, када, како (1936)
- "Гарисон држава" (1941)
- Снага и личности (1948)
- Политичка комуникација: Јавни језик политичких елита у Индији и САД-у (1969)
Његови радови на политичкој психологији укључују дјела Психопатологија и политика (1930), гдје тражи средства за усмјеравање жеље за доминацијом, Свијетска политика и личне несигурности (1935); и Снага и личности (1948), који сублимирају њихове личне фрустрације на власти. Неки од његових других великих дјела укључују Пропаганда Техника у Првом свјетском рату (1927),Свјетска Револуционарна Пропаганда (1939) и Будућност политичких наука (1963).
Пропаганда, појам и одређење
[уреди | уреди извор]Харолд Ласвел, један од доајена пропагандних истраживања, сам је позивима на научно, квантитативно, вредносно-неутрално истраживање ефеката комуникације иницирао ‘студије ефеката’, које су потпуно потиснуле ‘пропагандну анализу’.
Друштвени разлози имали су и теоријске импликације: накнадно се испоставило да су студије пропаганде имале ‘озбиљне теоријске грешке’, ‘концептуалне нејасноће’ и да треба оспорити “раширену и помало хистеричну идеју да је пропаганда свемоћна. „Пропаганда може бити идентификована и као промишљен напор да се врши утицај на исход спорних ситуација у изазивању наклоности. У том смислу, пропаганда се разликује од других промишљених трансмисија информација или од сличних церемонијалних или чисто изражајних активности“.
Доминантни теоријски интерес усмјерен је на истраживање пропаганде. Ова директна теоријска реакција на масовну манипулацију током Првог светског рата попримила је размјере праве индустрије. Пропагандом се сматрала свака порука дизајнирана са циљем да промијени нечија мишљења. Међуратно откриће ‘пропаганде’, симболично изражено успостављањем и обимном продукцијом Института за анализу пропаганде, трајало је до почетка Другог светског рата и активног укључивања многих теоретичара у велику државно-пропагандну акцију борбе против фашизма.[2] Харолд D. Ласвел је дефинисао пропаганду као “технику утицаја на људску акцију манипулацијом презентација. Те презентације могу бити у говорној, писаној, те у форми слике или музике. ”
Развој феномена политичке пропаганде
[уреди | уреди извор]Развој феномена политичке пропаганде након Другог свјетског рата се креће у два смјера: први је онај у којем се политичко комуницирање изједначава са државном пропагандом, а долази до изражаја у ауторитарним режимима; други смјер присутан је у либералним демократијама. Често се истиче како је једна од основних разлика између та два смјера изражена у опреци између монополне државне пропаганде (која је корисна за оне који настоје плански утицати на ставове, али не и за оне који су објекат тога настојања) и увјеравања као кориштења симбола од стране конкурентских политичких чиниоца како би се покренула акција која и не мора бити штетна за објекте увјеравања.
Прилози
[уреди | уреди извор]Ласвел је направио значајне доприносе у области комуникација:
- Модел пет питања комуникације довео је до нагласка у комуникацији студије о одређивању ефектима. Ласвелов савременик, Паул Ф. Лазарсфелд, учинио још више кристализацијом овога фокуса на комуникацијским ефектима;
- Он је пионир у садржају метода анализе, методологије квалитативних и квантитативних мјерења комуникације порука (пропагандних порука и новине едиторијале, на примјер);
- Помоћу своје студије политичке и ратне пропаганде представља важну рану врсту комуникације студија. Ријеч пропаганда касније добива негативну конотацију и у данашње вријеме није од користи, иако има још више политичке пропаганде.
- Ласвел је примијенио Фројдов ид-его-суперего преко анализе садржаја у науци проблема политичке природе. У суштини, он се користио фројдовским теоријама на друштвеном нивоу;
- Помогао је створити науку политика, интердисциплинарни покрет за интеграцију знања друштвених наука са јавним акцијама.
Контроверзе
[уреди | уреди извор]- Иако је можда учинио критички рад, то је првенствено административни рад истраживања у служби владе и других спонзора својих истраживања.
- Посматрао је комуникацију као чин, а не као интерактивни процес. Његов модел је опсједнут ефектима као да свако комуникацијско дјело треба да има дискретни ефекат.
- Посматрао је више појединце као лабаве атоме, а не као чланове групе или колектив, занемарујући притом динамику пријема порука од стране појединаца. Отворио је пут за моћне ефекте идеја.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Бранимир Стојковић, Мирољуб Радојковић (2009). Информационо комуникациони системи. Београд: Цлио. стр. 27. ИСБН 86-7102-346-7 Проверите вредност параметра
|исбн=: цхецксум (помоћ). - ^ Миливојевић, Сњежана. „Јавност и идеолошки ефекти медија”. http://pescanik.net/javnost-i-ideoloski-efekti-medija/. Спољашња веза у
|work=(помоћ); Недостаје или је празан параметар|url=(помоћ);
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Остале | |
