Интернет сервиси

Интернет сервиси се заснивају на архитектури клијента и сервера, сервер је компјутер који је стално спојен на интернет те пружа неку мрежну услугу односно сервис, док је клијент кориснички компјутер,односно програм који користи неку од услуга (Wеб клијент).

Појава интернета

Међусобно повезани компјутери.

Настајање технологије компјутера пролазило је више развојних периода: период од 1946. до 1952. године, период транзистора, интегралних кола и период микропроцесора. У сваком од тих развојних периода компјутер је био оспособљен за преузимање све већег броја програмских апликација. Након ове четири фазе развоја компјутерске технологије употреба компјутера се често и неправилно поистовјећивала с интернетом. Број произведених компјутера, је већи из године у годину. Највећи произвођачи персоналних компјутера,као сто су на примјер: Делл Цомпутер, Хеwлетт Пацкард, Ацер, Цомпаq Цомпутер, Леново и сл., производе заједно преко педесет милиона рачунара годишње, а свака појединачна компанија вриједи више десетина милијарди еура.

Компјутерски интернет може да се разумије као технички и информатички интегритет који најбоље осликава друштвену стварност компјутеризованог свијета. Иако постоје двије верзије настанка интернета, званична и незванична, које су у основи веома сличне,многи се аутори слажу да је временски почетак бржег развоја интернет технологије 1969. година. Група научника са УЦЛА универзитета повезала је два компјутера са каблом,а исте године почео је процес умрежавања компјутерских центара америчког владиног пројеката АРПА (Адванцед Ресеарцх пројецтс Агенцy). Реализација пројекта у потпуности је завршена 1973 године када је настала прва рачунарска мрежа под називом Арпанет, широј јавности презентована годину дана касније на Међународној конференцији о компјутерској комуникацији. Првобитно научно-војни пројекат, потом академско цивилни, тада је по први пут представљен јавности као пројекат који се може кориситити у свим сегментима друштва.

Након успјешног повезивања компјутера, пројекат Арпа ставио је пред себе циљ да повеже и две одвојене компјутерске мреже па је успешно повезивање Арпанета са комерцијалном мрежом ТYМНЕТ подстакло процесе умрежавања широм свијета. Пројекат стварања мреже која би објединила све мреже захтевао је стварање једноставног стандарда за повезивање. Створен је стандард за мрежну комуникацију Трансмиссион Цонтрол Протоцол (ТЦП). Овај протокол је омогућио пренос података у облику пакетних аранжмана, и то без загушења појединих дијелова мреже,1983. године допуњава таковани Интернет Процотол (ИП), који је омогућио да сваки компјутер буде адресиран на мрежи. Олакшан проток информација новом технологијом преноса отворен је повезивањем ова два стандарда у ТЦП/ИП протокол. Арпа је све мреже повезане на овај начин назвала Арпа Интернет, касније само Интернет.

Постојећи интернет сервиси

Изворни подстицај на развијање Арпанет-а било је, стварање услова за успостављање интерактивне (дијалошке, конверзацијске) информацијске везе међу члановима пара удаљених комуникацијских партнера, што се, техничким ријечником, назива успостављањем везе “из тачке у тачку” (енгл. Поинт-то-Поинт). Друга је ствар, и готово неважна чињеница, то што су формални комуникатори управо компјутери и сродна опрема, а тек “иза” њих “стоје” стварни комуникатори – људи.

Према данашњем степену развоја Интернета могуће је разлучити три најважнија генеричка и више изведених општих сервиса.

Хронолошким редом њиховог настајања, најважнији генерички стандардни интернетски сервиси су:

1. Даљински пренос датотека;
2. Електронска пошта;
3. Свијетска мрежа.

Постоји и подела на пет општих интернет сервиса и то:

1. Базични сервиси:
   1. Електронска пошта (Е-маил) – Не подразумјева само обичну размјену текста,него путем овог сервиса мозете са људима широм свијета размјенивати слике, музичке записе, документе кој сте сами направили и друге фајлове на рачунару. Потребна Вам је само е-маил адреса.
   2. Теленет (Телецоммуницатион Нетwорк) - омогућава приступ удаљеном компјутеру и интерактивни рад на њему, као да је корисник присутан на удаљеној локацији.
   3. ФТП (Филе трансфер протоцол) - омогућава пренос датотека између два удаљена рачунара.
2. Јавни информациони сервиси:
   1. Анонимни ФТП (Анонyмоус ФТП) - представља јавно складиштење података која су на располагању преко ФТП сервиса свим корисницима Интернета.
   2. Гофер (Гопхер) - Сервис сличан вебу стим да не може одједном приказати текст и слику.
   3. WWW (Wорлд Wиде Wеб) - Мултимедијална електронска огласна табла,омогућује корисницима притуп великом броју докумената, омогућује им гледање текста, слике, слушање звука...
3. Дискусиони сервиси:
   1. Маилинг лист - Омогућава размјењивање порука о некој теми.
   2. Дискусионе групе - Поруке се не шаљу,него се користе читачи вијести.
4. Конференцијски сервиси:
   1. Талк
   2. ИРЦ (Интернет Ралаy Цхат) - Омогућава великом броју користика комуникацију и размјену порука. Куцањем порука на тастатури и читању са екрана успоставља се комуникација.
   3. Видео конференција
   4. Интернет фон (интернет пхоне) - Омогућава телефонирање преко интернета.
5. Сервиси за претраживање интернета (Арцхие, Веронца, Сеарцх енгине)

Даљински пренос датотека

Идеја даљинског преноса датотека уз одговорајући протокол (скуп правила која регулишу пренос) језгро је читаве идеје Интернета. Мрежа је и развијена управо зато да би се компјутерске датотеке различитих врста и типова, смештене у једном компјутеру могле пренети на неки други компјутер, и потом на њему обрађивати. Чак је и замисао о електронској пошти настала нешто касније. Протокол за пренос датотека означује се акронимом (кратицом) ФТП (енг. Филе Трансфер Протоцол). Мјеста с којих се могу преузимати датотеке у Интернету називају се ФТП-мјестима, а процјењује се да се на њима одржава преко 100 милиона различитих датотека. ФТП-мјеста не треба бркати с wеб мјестима. Софтвер на ФТП локацијама је груписан,у зависности од власништва,на три велике групе:

• Публиц домаин софтвер - софтвер у јавном власништву, то јесте може се преузети са сервера без икакве додатне новчане наплате, и даље дистрибуирати.
• Фрееwаре софтвер - такођер бесплатан софтвер, али се не смије даље мијењати и дистрибуирати без дозволе аутора.
• Схареwаре софтвер - софтвер за употребу који је заштићен ауторским правом,а који можемо преузети са сервера и користити одређени временски период. По истеку периода потребно је платити аутору и дистрибутеру накнаду и тако регистровати употребу програма или га избрисати са рачунара. Услови претплате долазе уз сваки Схареwаре програм.

У програме за даљински пренос података уграђују се у тзв. wебпрегледнике (енг. Wеб Броwсер). ФТП-мјеста се фигурирају као документи с повезницама путем којих корисник може добити увид у директорије и датотеке на поједином ФТП-мјесту,те једноставним “кликом” извршити одабир тражене датотеке и њено преузимање (енг. Доwнлоад) на свој компјутер.

Користи и опасности код примјене сервиса даљинског преноса датотека

Даљински пренос датотека може се користити за најразличитије сврхе. Најчешће су сљедеће примјене:

• пренос бинарних датотека између удаљених компјутера,
• пренос текстуалних (АСЦИИ) датотека између удаљених компјутера,
• преузимање програма с удаљених компјутера,
• пренос мултимедијских датотека (слике, видео записа и звука).

Највећи је проблем пронаћи ФТП-мјесто на којему се можда налази тражена датотека. При томе ће од користи бити различити директорији ФТП-мјеста и њихових садржаја.

Опасност при кориштењу сервиса даљинског преноса датотека произлазе и из тога што се уз очекивани садржај с неког удаљеног рачунала могу преузети и компјутерски вируси, односно “подметнути” програми који “нападају” и “инфицирају” компјутер на које се преноси датотека с неког другог компјутера. Проблем компјутерских вируса је озбиљан, али се чини да је и донекле предимензиониран. Данас већ, постоје прилично поуздане мјере антивирусне заштите.

Електронска пошта

Електронска пошта (енг. Елецтрониц Маил, Е-Маил) је мрежни сервис који комбинује експедитивност телефонске и трајност писане комуникације. Конципирао га је 1971. године, дакле још у “раном дјетињству” АРПАНЕТ-а, амерички инжењер Раy Томлисон. Најпривлачнија су обиљежја сервиса електронске поште; његова једноставност при употреби и примјењивост у свакодневним комуникацијским потребама пословних и других корисника. Електронска пошта није само обична размјена текста,него путем овог сервиса можете са људима широм свијета размјењивати слике,музичке записе,документе које сте направили и друге фајлове на компјутеру. Потребна вам је е-маил адреса. .

Адреса у електронској пошти

Комуникација путем електронске поште у Интерету може се успоставити између било која два субјекта (претплатника) пријављена код неког даваоца интернетских услуга (ИСП-а), који им је додијелио одговарајућу адресу. Адресе су стандардизоване и једнообразне, без обзира на то који их давалац услуге придјељује корисницима, а састоје се из два основна дијела:

име-корисника@интернетска-адреса

или, специфичније:

име@организација.подручје

Име корисника и назив организације одређује корисник произвољно, а ознаку подручја додјељује му давалац услуга:

• цом – комерцијалне и профитне организације
• орг – мјешовите и непрофитне организације
• нет – интернетска инфраструктура и даватељи интернетских услуга
• еду – факултети и свеучилишта
• гов – федералне владине агенције.

Поједини даваоци услуга нуде и могућност отварања више различитих адреса за истог корисника, те више адреса које имају једнаке називе организације и домене, али различита имена корисника.

Најпознатији програми за електронску пошту

Данас су најчешће кориштени програми за електронску пошту Мицрософт Оутлоок и Оутлоок Еxпресс, а понегдје су у употреби и Нетсцапе Мессенгер, Еудора и Пегасус. Постоји још и читав низ мање популарних програма сличне намјене.

Програми Оутлоок и Оутлоок Еxпресс су у великој мјери слични, барем када је у питању рад с електронском поштом. Главна је разлика у томе што Оутлоок пружа и подршку за обављање многих других административних и сличних послова. Слично вриједи и за Нетсцапе Мессенгер, Еудору и Пегасус.

Wорлд Wиде Wеб

На самом почетку расправе о Wорлд Wиде Wебу (који се понекад референцира и као WWW, Тхе Wеб или W3) треба отклонити једну заблуду укорјењену у широј, а недовољно упућеној јавности: Wорлд Wиде Wеб није исто што и Интернет, WWW је само јако распрострањен и врло популаран софтверски систем, односно интернетски сервис.

Хипертекст и хипермедија као основа Wорлд Wиде Wеба

Идеја хипертекста, касније разрађена и подигнута на вишу разину као идеја хипермедијских докумената, развијена је прије неколико година, али прави “процват” доживаљава посљедњих, отприлике,пет година. Хипертекстуални документи су скупови информација изражени у текстуалном облику чији су дијелови логички повезани с дијеловима неких других таквих докумената похрањених у меморији истог или неког другог умреженог компјутера. Аналогно томе, под појмом хипермедијског документа подразумијева се скуп сродних информација, исказаних у текстуалном, графичком, видео и/или звучном облику, које се односе на неки (сложени) објект, а које се такођер могу по вољи повезивати с дијеловима сличних таквих докумената у меморијама различитих компјутера. Везе међу документима називају се повезницама (енг. Линк), а у сваком су документу видљиво означене (нпр: подцртавањем текста, уоквиривањем назива дијела документа итд.).

Хипертекстуални и хипермедијски документи имају два значајна и занимљива обиљежја:

1. Не претпостављају никакав специфичан редослијед или хијерахију обухваћених информација, односно омогућују произвољно повезивање било којих дијелова докумената.
2. Омогућују да неке информације буду у вишеструким односима према неким другим информацијама, тј. да једна информација упућује на више других информација, односно да више различитих информација упућује на исту информацију.

Хипермедијски документи се називају Wеб страницама. Када је садржај неког хипермедијског документа приказан на заслону компјутера, “кликом” миша на повезницу уграђену у тај документ “скаче” се у неки други, одабрани, сличан документ, који се “позива” и “отвара” те чији се садржај приказује на заслону, односно емитује путем прикљученог звучника. Важно је знати да се у WWW простору повезнице једног хипермедијског документа према неком другом документу могу успостављати без знања и допуштења власника тог другог документа, јер нико нема потпуну контролу над могућим (и постојећим) везама међу документима. Сам чин “постављања” хипермедијског документа на одређено Wеб мјесто уједно значи његово – у начелу – неограничено “отварање” према свим осталим документима, односно субјектима у Wеб простору.

Сналажење у Wеб простору

У Wеб простору Wеб мјеста (компјутера у чијим су меморијима похрањене Wеб странице) опремљена су становитим послужитељским програмима помоћу којих се садржај Wеб страница нуди на употребу. С друге стране, основни алат за сналажење клијената (дакле, тражиоцем информација, односно услуга) у Wеб простору је Wеб прегледник (енгл. Wеб Броwсер), као својеврсни сервисни програм похрањен у клијентском компјутеру. Фигуративно говорећи, послужитељски програми Wеб мјеста чине једну, а клијентски Wеб прегледници другу страну WWW једначине.

Активирањем прегледника корисник отвара почетну (“кућну”) страницу (енг. Хоме Паге, Старт Паге) на којој су, у правилу, наведене повезнице према неким другим Wеб страницама. Јасно су уочљиве, јер су приказане у боји, подцртане или чак о облику неке сличице (иконе). Када корисник “кликне” мишем на одабрану повезницу, прегледник шаље у Интернет захтјев одабраном Wеб послужитељу да пошаље своју (селектовану) Wеб страницу. Ако је изабрани Wеб послужилац активан, послаће (вратити) своју Wеб страницу клијентовом прегледнику, а овај ће је приказати на заслону корисниковог рачунала.

У противном, на заслону ће се појавити порука да тражени Wеб послужитељ није доступан. Описано чини темељ тзв. навигације Wеб простором. Број расположивих повезница може се и повећати “кликом” на одређено “дугме” на почетној страници прегледника.

Систем повезница карактеристичан за хипертекстуалне и хипермедијске документе у Wеб простору је изврсно средство за бржу навигацију тим простором. Но, увијек постоји опасност да се корисник при неконтролисаној навигацији једноставно “изгуби”, тј. да више не зна гдје је и куда би га даљња “шетња” могла одвести. Тада ће му бити од користи неки помоћни алати у облику даљњих “дугмади” (Бацк, Форwард, Хоме, Боокмаркс или Фаворитес, Хисторy итд.). Објашњења њихових функција могу се лако наћи у прозору “Хелп” што га корисник може отворити на своме заслону.

Међутим, постоје и ситуације у којима корисник тачно зна Wеб адресу мјеста на коју се жели повезати и чији садржај жели приказати на својем заслону, односно пренијети на свој компјутер. У том ће се случају послужити тзв. УРЛ-ом. УРЛ (акр. енг. Униформ Ресоурце Лоцатор) је, синоним за потпуну интернетску адресу неког Wеб мјеста. Састоји се из најмање два дијела:

1. спецификације протокола за пренос Wеб странице и
2. назива домене (интернетске адресе компјутера) у којој се налази Wеб страница.

Томе се могу додати неке друге опције, попут назива директорија, датотеке, дијела датотеке и сл.

У оквирима WWW сервиса као протокол за пренос Wеб странице, односно хипермедијског документа служи ХТТП (акр. енг. ХyперТеxт Трансфер Протоцол). Спецификација тог протокола одваја се од ознаке сервиса (www) и/или назива домене уписивањем низа знакова ://, као, на примјер: https://web.archive.org/web/20160223042446/http://www.srpskeposte.com/

Тражена се адреса уписује у одговарајуће поље на почетној страници прегледника. Чак се и допушта испуштање спецификације протокола (хттп://), јер се подразумијева када се иза ње уписује ознака www. Чак штовише, ради ли се о домени с екстензијом .цом, која је иначе најчешћа у Wеб простору, и ту се екстензију може испустити, а прегледник ће је имплицирати. Тако ће прегледник “препознати” да уписани низ знакова, примјерице, фирма, након којега се уноси (“притисне” типка) Ентер, значи пуну адресу http://www.firma.com.

Након свега овога, прегледник ће успоставити везу (повезницу) с адресираним Wеб послужиоцем и, ако је он расположив, пренијети садржај његове Wеб странице (или више њих) на корисников заслон, односно у меморију клијентског компјутера.

Тражење и проналажење информација у Интернету

Више-мање бесциљно активирање и праћење повезница с једног хипермедијског документа према другоме – и тако “унедоглед” – у интернетском се жаргону назива “сурфањем” (енг. Сурф, Сурфинг). Ради бољег проналаска потребних информација неки даваоци интернетских услуга и развили моћне софтверске системе за похрањивање информација о информацијама расположивима на различитим Wеб мјестима, њихово класификовање и организовање, те претраживање, проналажење и, коначно, достављање онима који их требају, дакле корисницима.

Традиционално, ако се у размјерно кратком досадашњем раздобљу велике популарности Интернета уопште може говорити о некој традицији, ти су се софтверски системи развијали у два смјера, тако да се данас могу сврстати у двије главне скупине основних претраживачких алата:

• Прву скупину чине именици или директорији информација о Wеб мјестима, односно страницама на

којима се могу пронаћи тражене информације, односно добити неке информацијске услуге, а који су изграђени по принципима библиотечне каталогизације библиографских извора и њихова проналажења у већем књижевном, односно документацијском фонду.

• Другу скупину чине претраживачи информација (енг. Сеарцх Енгине), као нешто “активнији” софтверски системи који подржавају неке софистицираније и “агресивније” методе долажења до потребних информација или информацијских услуга.

Ваља споменути како је већ данас јасно уочљив тренд “приближавања” или конвергенције, те прожимања једне и друге врсте претраживачких система, тако да међу њима више нема оштрих граница, а нема ни превише смисла насилно их “трпати” у стриктно раздвојене “генеричке ладице”. Према прилично мјеродавним (и грубим) процјенама, данас се у Интернету може наћи чак и неколико стотина претраживачких система и алата, али један од најстаријих је Yахоо!, којега као основни алат за претраживање интернетских садржаја користи више од половине интернетских клијената. Употреба система за претраживање информација крајње је једноставна. Корисник након приступања Wеб мјесту на којему се налази неки претраживачки алат напросто уписује у јасно видљиво и означено поље на заслону свога компјутера кључну ријеч према којој треба извршити тражење, те потом мора само још “кликнути” на “дугме” Сеарцх и притиснути типку Ентер. На заслону ће се потом приказати тражени садржаји (наравно, ако их има и ако их претраживачки програм може пронаћи).

Литература

• Тапавички Дуроњић,Т. Компјутерска култура и модерни медији; Филозофкси факултет; Београд. 2008. ISBN 978-99938-34-77-9.
• Маринковиц Т,Тодоровић D. Рачунарски приручник;Тимпродуцтион; Бања Лука. 2007. ISBN 978-99938-610-4-1.
• Паниан,Ж. Богаство интернета. Стријелац; Загреб. 2000. ISBN 978-953-210-012-9.