Рачунар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Рачунар
Acer Aspire 8920 Gemstone.jpg Columbia Supercomputer - NASA Advanced Supercomputing Facility.jpg Intertec Superbrain.jpg
2010-01-26-technikkrempel-by-RalfR-05.jpg Thinking Machines Connection Machine CM-5 Frostburg 2.jpg G5 supplying Wikipedia via Gigabit at the Lange Nacht der Wissenschaften 2006 in Dresden.JPG
DM IBM S360.jpg Acorn BBC Master Series Microcomputer.jpg Dell PowerEdge Servers.jpg
Рачунари и рачунарски уређаји из различитих епоха

Рачунар или компјутер (енгл. computer, од лат. computare: сабирати, рачунати) сложени је уређај који служи за извршавање математичких операција или контролних операција које се могу изразити у нумеричком или логичком облику. Рачунари су састављени од компонената које обављају једноставније, јасно одређене функције. Комплексна интеракција тих компонената резултира способношћу рачунара да обрађује информације.

Конвенционално, компјутер се састоји од бар процесорског елемента, типично централне процесорске јединице (CPU), и неке форме меморије. Процесорски елемент изводи аритметичке и логичке операције, а секвенцирајућа и контролна јединица могу да промене редослед операција у респонсу на сачувану информацију. Периферни уређаји омогућавају повраћај информације из спољашњих извора, те они извршавају записивање и читање.

Механички аналогни рачунари су почели да се појављују у првом веку и касније су коришћени у средњем веку за астрономске прорачуне. Током Другог светског рата, механички аналогни рачунари су коришћени за специјализоване војне намене. Током тог времена развијени су први електронски дигитални рачунари. Оригинално они су били величине велике собе, конзумирајћи количину енергије једнаку количини неопходној за напајање неколико стотина модерних персоналних рачунара (PC).[1]

Способности модерних рачунара базираних на интегрисаним колима су милионима или милијардама пута веће од раних машина, и они заузимају малу фракцију простора неопходног за смештају раних рачунара.[2] Једноставни рачунари су довољно мали да се сместе у мобилне уређаје, и мобилни рачунари се могу напајати малим батеријама. Лични рачунари у њиховим различитим формама су иконе информационог доба и они су оно што већина људи сматра „рачунарима“. Међутим, уграђени рачунари присутни у многим уређајима од MP3 плејера до борбених авиона и од играчака до индустријских робота су најбројнији.

Етимологија[уреди]

Прва позната употреба речи „компјутер“ долази из 1613. године из књиге зване „The Yong Mans Gleanings“ енглеског писца Ричарда Брајтвајта: „I have read the truest computer of Times, and the best Arithmetician that ever breathed, and he reduceth thy dayes into a short number.“ Она се односи на особу која врши прорачуне, или израчунавања. Реч је задржала то значење до средине 20. века. Од краја 19. века реч је почела да поприма њено познатије значење, машина која врши прорачуне.[3]

Основни принципи[уреди]

Рад рачунара може бити заснован на кретању механичких дијелова, електрона, фотона, квантних честица или неке друге физичке појаве. Иако се рачунари могу изградити на многим постојећим технологијама, готово сви данашњи модели садрже у себи електроничке компоненте.

Код већине данашњих рачунара задати проблеми се у бити решавају претварањем свих релевантних информација у математичке релације кориштењем бинарног система (нула и један). (Међутим, рачунари не могу решити све математичке проблеме.)

Након што рачунар изврши израчунавање задатог проблема, резултат се приказује на кориснику (човеку) приступачан начин; преко сигналних лампи, LED дисплеја, монитора, штампача и др.

Почетници у раду са рачунарима, нарочито деца, често не могу схватити чињеницу да су рачунари само уређаји и да не могу „мислити“ односно „разумети“, чак ни оно што прикажу као резултат свог „рада“. Слике, боје, ријечи и др. које видимо на екрану рачунарског монитора су само програмирани прикази које људски мозак препознаје и даје им значење и смисао. Рачунар просто манипулира токовима електрона којима, на својој основној разини функционисања - транзистору, додељује логичке вредности нула или један, односно, стању „нема напона“ или „има напона“. До сада нам није познат начин којим би се успјешно имитирало људско размишљање или самосвјесност.

Велики централни рачунари (мејнфрејмови)[уреди]

Мејнфрејм рачунар IBM 704 из педесетих година 20. века

Готово истовремено су уведени удаљени (тзв. „глупи“) терминали који су имали монитор и тастатуру за унос података у једном кућишту али се обрада података и даље обављала у главном (и једином) рачунару (енгл. Mainframe).

Касније су се појавили и „интелигентни“ терминали који су део операција могли да обављају сами. Википедија, данас, је у електронском смислу организована на сличан начин - главни рачунар је у САД а интелигенти терминали (PC рачунари) код корисника. Интернет има улогу „мреже“.

Битне одреднице за конструктивна рјешења[уреди]

Бинарни или децимални?[уреди]

Важан корак напријед у развоју дигиталног рачунарства било је увођење бинарног система за унутрашње нумеричке процесе. Овим је престала потреба за комплексним извршним механизмима које су рачунари засновани на другим нумеричким системима, нпр. децималном или хексадецималном, захтијевали. Усвајање бинарног система резултирало је поједностављењем конструктивних рјешења код имплементације аритметичких функција и логичких операција, значи, и поједностављењем склопова и компонената самог рачунара.

Могућност програмирања[уреди]

Могућност да се рачунар програмира, тј. опреми низом извршних инструкција без потребе за физичко-конструктивним изменама, основна је функционална карактеристика већине рачунара. Ова особина је значајно унапређена њиховим развојем до степена на којем су били способни контролирати редослед извршавања инструкција на основу података добијених током самог вршења одређеног програма. Ово конструктивно унапређење је још више поједностављено увођењем (в. претходну целину) бинарне аритметике којом се могу представити различите логичке операције.

Похрана података[уреди]

Током рачунских операција често је потребно похранити међу-вредности („два пишем а један памтим“) које ће се употребити у даљем рачунању. Перформансе неког рачунара су најчешће ограничене брзином којом се вредности читају/записују из/у меморију и њеним капацитетом. Првобитно је замишљено да се меморија користи само за поменуте међу-вредности, међутим, убрзо су се и сами програми почели похрањивати на овај начин и то се увелико примењује код данашњих компјутера.

Принцип рада[уреди]

Иако се технологија израде рачунара значајно изменила од времена првих електроничких модела саграђених 1940-их, још увек је већина данашњих решења заснована на фон Нојмановој архитектури. Рачунар као склоп састављен од три главна дела:

  1. Микропроцесор заједно са аритметичко-логичком јединицом
  2. меморија,
  3. I/O (енг. Input and output system) улазни и излазни склопови.

Ови дијелови су међусобно повезани мноштвом жица - „bus“; магистрала/сабирница. Сви су обично погоњени временским уређајем (тајмер, сат, генератор такта), мада и други „догађаји“ могу погонити контролне склопове.

Меморија[уреди]

Овде подразумевамо да је меморија низ обројчених/нумерисаних ћелија, од којих свака садржи делић информације. Информација може бити инструкција којом се рачунару задаје неки задатак. Ћелија може садржавати и податак који је потребан рачунару да би извршио неку инструкцију. У сваком случају, било која од ћелија може садржавати делић информације који у датом тренутку може представљати податак а већ у следећем - инструкцију. Значи, садржај меморијских ћелија се непрестано мења.

Величина сваке ћелије и њихов број, разликује се од рачунара до рачунара а и технологије израде током њиховог развоја су биле битно различите. Тако смо имали електромеханичке меморије - релеје, цеви испуњене живом у којима су се стварали звучни пулсеви, матрице сталних/трајних магнета, појединачних транзистора, све до интегралних кола са више милиона дискретних и активних елемената.

Микропроцесор, микрочип[уреди]

Артиметичко-логичка јединица врши основне аритметичке операције (сабирање, одузимање и др.), логичке операције (I, ILI, NE) и упоређивање, нпр. да ли се садржај два бајта подудара. У овој јединици се заправо „одрађује главни посао“.

Контролна јединица води рачуна о томе који бајтови у меморији садрже инструкцију коју рачунар тренутно обрађује, одређује које операције ће ALU извршавати, налази информације у меморији које су потребне за те операције и преноси резултате на одговарајућа меморијска места. Када је то обављено, контролна јединица иде на наредну инструкцију (обично смештену на следећем меморијском месту) уколико инструкција не говори рачунару да је следећа инструкција смештена негде друго.

Када се позива на меморију, дата инструкција може на различите начине одредити одговарајућу меморијску адресу. Уз то, неке матичне плоче подржавају два или више процесора. Такве обично налазимо код сервера/послужитеља.

Улаз и излаз[уреди]

Путем улаза и излаза (I/O), рачунар добија информације из вањског света и шаље резултате натраг. Постоји широк спектар I/O уређаја; од обичних тастатура, преко мишева, монитора, дискетних погона, CD/DVD (оптичких) погона, штампача, све до скенера и камера.

Заједничка особина свих улазних јединица је да претварају информације одређене врсте у податке који даље могу бити обрађени у дигиталном систему рачунара. Насупрот томе, излазне јединице претварају податке у информације које корисник рачунара може разумети. У овом случају, дигитални систем рачунара представља систем за обраду података.

Инструкције[уреди]

Рачунарске инструкције нису богате као што је људски језик. Рачунар познаје само ограничен број јасно дефинираних и једноставних инструкција. Ево неколико примера: „копирати садржај ћелије 7 у ћелију 19“, „ако је садржај ћелије 999 већи од 1, слиједећа инструкција се налази у ћелији 100“, „садржај ћелије 6 одузети садржају ћелије 33 а резултат уписати у ћелију 50“.

Инструкције су у рачунару представљене бинарним системом бројева. Операција „копирај“ је, нпр. код Интелових микропроцесора у бинарном систему представљена овако: 10110000. Одређени низ инструкција које одређени компјутер може разумети назива се машински језик. У стварности, људи не стварају инструкције директно у машинском језику већ користе програмске језике које се преводе у машински језик путем посебних рачунарских програма „преводилаца“ и компајлера. Неки програмски језици су веома блиски машинском језику, као што је Асемблер а други, као Пролог, су засновани на апстрактним принципима који имају мало сличности са стварним операцијама унутар рачунара.

Архитектура[уреди]

Код данашњих рачунара, аритметичко-логичка и контролна јединица смјештени су на једном интегралном колу којег називамо централна процесорска јединица (CPU - central processing unit). Меморија рачунара смјештена је на неколико малих интегралних кола поред централног процесора. Несразмерно велики дио укупне масе рачунара заправо је садржан у систему напајања електричном енергијом - напојна јединица и I/O уређајима.

Неки од већих рачунара разликују се од горе описаног модела углавном по већем броју процесора и контролних јединица који раде симултано. Додајмо овоме да и неки рачунари, чија је искључива намјена научно истраживање и рачунање, имају сасвим другачију архитектуру и због другачијег, нестандардизираног начина програмирања, нису нашли ширу комерцијалну примјену.

Дакле, у бити, принцип функционисања рачунара је прилично једноставан; код сваког такта, рачунар повлачи инструкције и податке из своје меморије, извршава инструкције, похрањује резултате и понавља циклус. Понављање се врши све до наиласка на инструкцију "стоп".

Програми[уреди]

Рачунарски програми је заправо низ инструкција које рачунар треба извршити, некад укључујући и табеле података. Много рачунарских програма садржи милионе инструкција и много њих се непрекидно понавља. Типични модерни персонални рачунар (PC - personal computer) може извршити неколико милијарди инструкција у секунди. Рецимо и то да изванредне способности рачунара нису последица извршавања сложених инструкција већ милиона једноставних које програмери уобличавају у сврсисходне функције. Добар програмер, например, изради низ инструкција којим се извршава неки једноставан задатак као што је исцртавање једне тачке на екрану и тај низ затим учини доступним другим програмерима.

Садашњи рачунари су у стању извршавати неколико програма истовремено. У стварности, одређено кратко време процесор извршава инструкције једног програма а затим се пребацује на други програм и извршава дио његових инструкција. То одређено кратко вриеме често називамо временски исечак. Овај начин рада ствара илузију извршавања неколико програма истовремено а у стварности се ради о томе да програми деле процесорско „радно време“. Оперативни систем је програм који најчешће има улогу контролирања оваквог дељења процесорског времена.

Оперативни систем[уреди]

Да би рачунар радио, барем један програм мора бити непрестано у функцији. Под нормалним условима, тај програм је оперативни систем (OS - operating system). Оперативни систем одлучује који ће програм у датом тренутку бит извршаван, колико и којих ресурса ће му бити додељено (меморија, I/O) и сл. OS такође обезбеђује такозвани апстрактни омотач око хардвера и програмима дозвољава приступ преко сервиса као што су кодови (управљачки програми - „драјвери“ од енгл. driver) који омогућавају програмерима писање програма без потребе за познавањем интимних детаља о свим прикљученим уређајима.

Рачунарске мреже и Интернет[уреди]

Визуализација порције рута на Интернету

Рачунари су коришћени за координирање информације између вишеструких локација од 1950-их година. Амерички војни SAGE систем је био први пример таквог система на великој скали, што је довело до развоја бројних комерцијалних система специјалне намене као што је Sabre.[4]

Током 1970-их година, рачунарски инжењери у истраживачким институцијама широм САД су почели да повезују рачунаре користећи телекомуникациону технологију. Иницијативу је финансирала ARPA (данас DARPA), а рачунарска мрежа која је произашла се звала ARPANET.[5] Технологије које омогућиле постојање Арпанета су се прошириле и еволуирале.

Временом се мрежа проширила изван академских и војних институција и постала је позната као Интернет. Појава умрежавања је била праћена редефинисањем природе и граница рачунара. Рачунарски оперативни системи и апликације су модификовани како би обухватили способност дефинисања и приступа ресурсима других рачунара на мрежи, као што су периферни уређаји, записане информације, и слично, као облик проширења ресурса појединачних рачунара. Иницијално су инсталације биле доступне само људима који су радилу у високо техничким окружењима, док током 1990-тих ширење апликација попут имејла и World Wide Web, у комбинацији са развојом јефтине, брзе мрежне техонологије попут Етернета и ADSL није омогућило свеприсутност рачунара. Заправо, број умрежених рачунара и даље доживљава феноменални раст. Веома велика порција персоналних рачунара се регуларно повезује за Интернет ради комуникације и пријема информације. „Бежично“ умрежавање, које често користи мреже мобилних телефона, је омогућило да рачунарско умређавање постане свеприсутно и у мобилном рачунарском окружењу.

Парадигми рачунарске архитектуре[уреди]

Постоје бројни типови рачунарскских архитектура:

Од свих тих апстрактних машина, квантни рачунар вероватно највише обећава да ће револуционизирати рачунарство.[6]

Лигичке капије су честа апстракција која се може применити код већине дигиталних и аналогних парадигама.

Способност записивања и извршавања листе инструкције званих програми чини рачунаре екстремно свестраним, и чини их различитим од калкулатора. Тјурингова теза је математички израз те свестраности: сваки рачунар са минималном способношћу (који је Тјуринг-комплетан), у принципу, има способност извршавања истих задатака које било који други рачунар може да изврши. Стога, сваки тип рачунара (нетбук, суперрачунар, целуларни аутоматон, етц.) има способност извршавања истих рачунарских задатака, ако се дозволи довољно времена и капацитета меморије.

Занимљивости[уреди]

ЦЕР 10 у згради СКНЕ (Савезни комитет за нуклеарну енергију) 1963. године. У време укључења у рад (1960) био је пети у Европи а по динамичким особинама други на свету.[7]
Галаксија, први југословенски кућни рачунар.
Рад ученика на рачунару ТИМ-011 у средњој школи 1990. године. Рачунар ТИМ-011 развијен је 1987. године у „Институту Михајло Пупин" и био је један од првих домаћих „PC-XT" компатибилних рачунара.
Школски и кућни рачунар Лира 512 Еи Ниш (Интел 8088 осмобитни процесор, Бејзик, MS DOS) са флопи диском 3.5" (720Kb) из 1988. године.[8] Првобитна генерација школских „YU" рачунара била је заснована на систему Бејзик. Наредне године избачена је на тржиште напреднија и скупља варијанта Лира PC-AT (Интел 80286 16-битни процесор) намењена за привреду и професионалце.
Интел 80386 32-битни процесор. У Еи Нишу су 1990. године дизајнирали и засновали на овом процесору рачунар Лира 386.[9] Наредне 1991. године планиран је развој рачунара на 32-битном процесору Интел 80486 (из 1989.), први процесор са преко милион транзистора, међутим те исте године долази до распада и рата у СФРЈ након чега је отказан развој овог рачунара. Варијанте процесора 80486 довеле су до настанка процесора пете генерације Интел Пентиум (80586) који је представљен 1993. године.
  • Први електронски дигитални програмиран рачунар у свету је био британски Колос Мк 1 из јануара 1944. године.[10] Користио је велики број вакумских цеви док му је основна намена била дешифровње немачких порука одашиљаних са крипто машине Енигма. О постојању овог рачунара јавност је први пут сазнала 1972. године када скинута ознака државне тајне са поверљивих пројекта из периода Другог светског рата.
  • Након рата, 1946. године развија се први амерички електронски дигитални програмиран рачунар ЕНИАК. Деценију касније, средином 1950-их, стручњаци у Институту „Винча” предвођени Тихомиром Алексићем, Рајком Томовићем, Ахмедом Манџићем и Вукашином Масникосом почињу са радом на развоју рачунарске технологије у Југославији.[7]
  • ЦЕР (цифарски електронски рачунар) модел 10 први је дигитални рачунар направљен у СФРЈ. Његова производња је трајала од 1956. до 1960. године, једним делом у Институту „Винча”, а делом у Институту "Михајло Пупин". То је био први рачунар са електронским цевима, транзисторима и електронским релејима, који су до тада у Европи производили само Уједињено Краљевство, Западна Немачка, Француска и СССР. На челу пројекта за израду првог југословенског рачунара налазио се професор др Тихомир Алексић. Користила га је Савезна влада за обраду статистичких података.
  • Први микропроцесор произвела је фирма Интел 1971. године и то је био четворобитни процесор са ознаком 4004. Годину дана касније (1972) иста компанија је произвела нови, осмобитни процесор 8008.
  • Први персонални рачунар МИТС Алтаир 8800 у САД појавио се 1975. године. Пројектовали су га Ед Робертс и Бил Јетес, а био је намењен хобистима. Продавао се углавном преко часописа у деловима, за састављање, мада је постојала могућност куповине и састављеног рачунара. Сматра се да Алтаир покрену револуцију микрорачунара као први комерцијално успешан кућни рачунар.
  • Стив Џобс и Стив Вознијак такође су се из хобија бавили рачунарима. Они су у Џобсовој гаражи развили рачунар који су назвали Ејпл I који се продавао састављен или у деловима, са упутством за састављање. Године 1977. представљен је нови модел, Ејпл II, који је укључивао тастатуру, напајање и могао да генерише графику у боји; године 1978. уведена је и јединица за дискете уместо магнетних касета. До 1983. године продато је милион ових рачунара, а наредне године још милион. Компанија коју су основали, Ејпл компјутерс, имала је најбржи раст у америчкој историји.
  • Након успеха рачунара Ејпл II, и компанија „IBM” се упустила у посао с рачунарима заснованим на микропроцесору и развила сопствени микрорачунар под именом „IBM PC”. Рачунар је представљен 1981. године и убрзо је постао стандард око кога су бројне друге компаније дизајнирале своје рачунаре. Године 1983. „IBM" представља нови рачунар „IBM PC XT" (Extended Technology) с меморијом од 128 до 256 kB и диском од 10 MB. Наредне 1984. године „IBM" представља рачунар „AT" (Advanced Technology), базиран на Интелевом процесору 80286, коме је касније додат и копроцесор 80287. На основу IBM AT у Југославији биће представљен рачунар Лира PC-AT 1989. године.
  • Први микорачунар Лола 8 у Југославији развијен је у Институту ″Иво Лола Рибар″ 1982. године. Оргинално је дизајниран као индустријски контролер, а нако успеха Галаксије развија се модел 8А који је користио стандарду тастатуру и могао се наћи и по школама. Почетком 1980-их популарни рачунари су британски „ZX 80" и „ZX 81" (из 1981. године) (Клајв Синклер) и амерички Комодор 64 (из 1982. године). Ови рачунари су имали процесор, меморију и тастатуру. Као излазну јединицу користили су ТВ, за чувње програма касетофон, а програмски језик био је Бејзик
  • Први југословенски кућни рачунари „Галаксија" конструисао је Воја Антонић 1983. године.[11] Галаксија је постојала у две верзије. Комерцијалну верзију је производио и продавао школама „Завод за учила и наставна средства" у сарадњи са малом радионицом Електроник инжињерингом, док је „уради сам" верзија описана у специјалном издању часописа „Галаксија" под насловом „Рачунари у вашој кући". Први домаћи самосклапајући рачунар је кроз часопис „Галаксија" доживео огромну популарност и стигао у домове преко 8.000 људи.[11] Заснован је на осмобитном процесору Зилог Z80A, имао је 6 kb меморије, 4kb ROM-a а на екрану монитора или црно-белог телевизора могао је да испише 32x16 слова и 64x48 тачака. Парирао је рачунару „Синклер ZX81" из 1981. Један примерак „Галаксије″ налази се данас изложен у Музеју рачунара у Силицијумској долини, у Калифорнији.[12]
  • „Галаксија" је отворила тржиште кућних рачунара у Југославији. Крајем 1980их у земљи постоје неколио произвођача рачунара и компонента. Почињу се правити „PC" конфигурације са јачим процесорима. Тако 1989. године у анкети часописа „Свет компјутера" награду „Компјутерски гранд прикс 89" и титулу најбољег домаћег рачунара осваја Лира PC-AT из Еи Ниш, друго место осваја Бимар 400 из Биростроја Марибор, док треће место су делили ИРИС МУВ - Сарајево и ВУК Синише Христова са сарадницима из Ниша.[13][14] Држава је у то време увела обавезан предмет „рачунарство и информатика" у гимназијама и стручним средњим школама у којима су новоформирани информатички кабинети били опремљени рачунарима домаће производње. Оснивају се први стручни часописи, док се на радију и телевизији емитују прве специјализоване емисије о рачунарима.
  • У доба Југославије постојала су ограничења на увоз страних електронских уређаја како би се заштитила домаћа електронска индустрија која је запошљавала велики број људи. Иако су домаћи уређаји незнатно каскали за западним производима домаћа привреда је донекле хватала корак са светским технолошким решењима прилагођавајући потребе према могућностима југословенских потрошача. Захваљујући домаћој електронској индустрији током 1980-их у скоро сваком дому налазио се радио грамофон и телевизор, а ера рачунара, видео-рикордера (завршена 2016.), радио касетофона и музичких линија је тек почињала.
  • Управо је микрорачунар био носилац дигиталне револуције, односно треће индустријске револуције чије је главно обележје прелаз са аналогне на дигиталну технологију. Овим напретком настало је информатичко доба. Главни носиоци нових технолошких решења и комерцијалног успеха током овог раздобља су америчке компаније.
  • Године 1992. Мајкрософт уводи оперативни систем Виндовс 3.1 и продаје преко 10 милиона примерка.
  • Године 1993. заснивају се рачунари на процесору Пентиум, а 1997. године развија се Пентиум II. Овај процесор је касније модификован још у верзије Пентиум III и Пентиум IV, након чега су почели да се производе рачунари засновани на процесорима који унутар истог кућишта обједињују 2, 4 или 8 процесорских језгара.
  • У августу 1995. године Мајкрософт уводи систем Виндоус 95 чиме покреће нову рачунарску револуције у складу са слоганом њиховог оснивача Била Гејтса: „рачунар на сваком столу у сваком дому". Те године у свету је продато 60 милиона рачунара, а 10 године касније 200 милиона. И скоро сваки је имао инсталиран Мајкрософтов оперативни систем. Тржиште рачунара достигло је врхунац 2011, са 360 милиона примерка. Од те године тржиште је у паду, јер су многи корисници рачунара заменили паметним телефонима и таблетима, односно Стив Џобсов iPhon-ом и iPad-ом. Током дигиталне револуцује значајан допринос у развоју напајања код преносивих рачунара, таблета и паметних телефона имао је српски стручњак Дејан Илић, који се налазио на челу истраживачког тиму немачке компаније „Варта".[15]
  • Тренутно најбржи суперрачунар на свету је кинески „Sunway TaihuLight" са 93 петафлопса (један петафлопс значи да рачунар може да изведе билијарду или хиљаду билиона операција у секунди).[16] Изградња овог суперрачунара као и све потребне инфраструктуре износила је 273 милиона америчих долара. На Балкану од 2015. године најбржи суперрачунар је „Авитохол" у „Институту за информатику и комуникационе технологије" у Софији са укупном процесорском снагом од 264 терафлопса (1 терафлопс = билион (10¹² - дуга скала) операција у секунди).[17] У Србији од 2014. године најбржи суперрачунар је „Парадокс IV" који се налази у „Институту за физику" у Земуну и има процесорску снагу од 110 терафлопса.[18][19] Компанија „IBM" је 2017. године завршила израду суперрачунара „Самит" који ће бити премеште током 2018. године у Оак националну лабараторију у Тенесију где ће заменити застарели Титан суперрачунар од 20 петафлопса који је почео са радом 2012.[20] „Самит" биће напајан електричном енергијом као и систем за његово хлађење јачине 15 MW - мегавата. Ова количине струје довољна је да снабде више од 12.000 домаћинства. Очекује се да достигне брзину од 150 - 300 петафлопса. У нову технолошку трку за развој суперрачунара значајним средствима укључила се ЕУ која знатно заостаје у односу на Кину и САД.[21]
  • У исто време, Кина, САД, Јапан и ЕУ свака понаособ, увелико раде на изради егзоскејл суперрачунара, први рачунар брзине 1000 петафлопса (1 егзофлопс = хиљаду билијарди или милион билиона (или милијарду милијарда) операција у секунди.[22] Егзоскејл суперрачунар теоретски биће брз као људски мозак, а сматра се да за рад овог рачунара биће потребна количина електрична енергија коју може да произведе мања нуклеарна централа.

Референце[уреди]

  1. ^ In 1946, ENIAC required an estimated 174 kW. By comparison, a modern laptop computer may use around 30 W; nearly six thousand times less. „Approximate Desktop & Notebook Power Usage”. University of Pennsylvania. Приступљено 20. 6. 2009. 
  2. ^ Early computers such as Colossus and ENIAC were able to process between 5 and 100 operations per second. A modern “commodity” microprocessor (as of 2007) can process billions of operations per second, and many of these operations are more complicated and useful than early computer operations. „Intel Core2 Duo Mobile Processor: Features”. Intel Corporation. Архивирано из оригинала на датум 19. 6. 2009. Приступљено 20. 6. 2009. 
  3. ^ „computer, n.”. Oxford English Dictionary (2 изд.). Oxford University Press. 1989. 
  4. ^ Hughes (2000). стр. 161.
  5. ^ „A Brief History of the Internet”. Internet Society. Приступљено 20. 9. 2008. 
  6. ^ Dumas (2005). стр. 340.
  7. 7,0 7,1 Положио испит на тајном задатку, Станко Стојиљковић, Политика, 19. септембар 2006.
  8. ^ „Лира” - Нешто старо са шлагом, Воја Гашић, Рачунари, 1989.
  9. ^ Стојичевић, Душан (Март 1990). „Нова Лира 386”. Свет компјутера. стр. 5.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  10. ^ „The Modern History of Computing”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  11. 11,0 11,1 Бусулаџић, Ајдин (14. 8. 2017). „Галаксија: Југословенски компјутер из 80-их који је могао да побиједи запад!”. Ослобођење. Приступљено 1. 3. 2018. 
  12. ^ Galaksija - Computer History Museum
  13. ^ Кузмановић, Миодраг (март 2016). „Намибија, Лира и истраживање Марса”. Временска машина – Свет компјутера. Приступљено 1. 3. 2018. 
  14. ^ Стојичевић, Душан (1989). „Нова Лира брзине ветра”. Свет компјутера. Приступљено 1. 3. 2018. 
  15. ^ Професионалци: Дејан Илић, научник, РТС Приказује - Званични канал
  16. ^ Суперкомпјутери из Кине постали најбржи на свету, Александар Тодоровић, Политика, 5. децембар 2017.
  17. ^ Avitohol - Bulgarian multifunctional high perfomance computing cluster
  18. ^ Суперрачунар у Земуну, Свет компјутера, 2014.
  19. ^ Посета Институту за физику: Интервју са Петром Јовановићем, Никола Тодоровић, часопис Либре, 18. март 2016.
  20. ^ Титан најбржи компјутер на свету, Р.С., Политика, 05. новембар 2012.
  21. ^ ЕУ улаже у суперрачунаре, Александр Тодоровић, Политика, 22. јануар 2018.
  22. ^ Борба Кине и САД за нове технологије, Александар Тодоровић, Политика, 23. фебруар 2018.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]