Пређи на садржај

Историјат хирургије катаракте

С Википедије, слободне енциклопедије
Хирургија катаракте у 18. веку (Дицтионнаире Универсел де Мéдецине (1746-1748))

Историјат хирургије катаракте према сачуваним и несачуваним историјским подацима протеже се скоро кроз 20 векова, почев од првих радова Целсуаса (25. год. п.н.е - 50. н.е.), који описују постојање хирургије катаракте у доба Филоксена (Пхилоxен 300 год. п. н. е.), па све данашњих дана.[1]

Прва сазнања о катаракти

[уреди | уреди извор]

Од несвесног потискивања беличаста материја (очног сочиво) коју су током интервенције потискивали из зеничног предела први хирурзи катаракте, до данашњих сазнања о природи катаракте чекало се од првих зачетака хирургије све до 18. века, када су Жан и Брисо (Антоине Маитре Јан и Мицхел Пиерре Бриссеау, 1708) на материјалу аутопсија доказали да је катаракта замућено сочиво ока.

Древни Јапански хирурзи, су око 2000 година п. н. е. користили оштре хируршке инструменте којима су вршили разне интервенције на оку и златне каниле за исисавање размекшане, хиперматурне катаракте.

У Ведама (светим књигама старе Индије од 1500. до 500. године п. н. е.) први пут се помиње операција катаракте. А Хинду медицина је виśе векова касније познавала методе потискивања сочива према стакластом телу, за шта су коришћени одговарајући инструменти.

Прва евидентирана запажања о катаракти датирају од Целсуса и Гален (131. - 210. год.), који су очно сочиво сматрали централном структуром ока, како по положају, тако и по важности за вид.[2][3] Пошавши од ове претпоставке, а након вишегодишњег посматрања, Целсуса и Гален су леукокорију узроковану матурном катарактом, сматрали основним узроком обољења у мозгу и видним живцима, а не у оку, и да из мозга потиче коагулат течности назван суфузија или хипохима, који се таложи у празном простору између зенице и сочива. Како је Целсус за лечење катаракте користио само оштру интервентну иглу, која би понекад довела до руптуре капсуле, његова интервнеција биле су са доста компликација.[4]

У времена Римљана такође постоје описи измештања катаракте, или давања капи ради потискивања непровидног очног сочива.

Хирургија каратакте у средњем веку

[уреди | уреди извор]

Почетак средњег века у офталмологији, као и у другим гранама медицине, донео је стагнацију и назадовање, а историја медицине бележи богатство предрасуда, и нетачних сазнања у погледу природе катаракте као болести. Па је тако код Хипократа, то назадовање била праћено сазнањем да не постоји јасна разлика између катаракте и глаукома, а прихватање хуморалне теорије обољења унело је доста конфузије у ову област.

Сушутра Самхита

Мало светла у ову област унет је у Индији у 8. и 9. веку, када настају древни медицински списи Сушрута Самхита (око 800. год. п. н. е.) једног од пионира хирургије, у којима постоје описи операције, које личе на врсту екстракапсуларне екстракције катаракте (врх игле пробија капсулу, па течни сочивни материјал излази низ иглу напоље).[5][6] Нешто каснији хирурзи су променили став и чинили све да очувају интактну капсулу очног сочива. Хинду хирурзи су користили оштру иглу за пробијање склере, а затим тупу за реклинацију, како би избегли руптуру капсуле.

Осим реклинације, у древно доба су коришћене и друге методе за уклањање „коагулисаног подлива” из зеничног простора.

Представник арапске школе, Рхазес (865-925 год.) је писао о Антилосу (150. год.), који је уклањао катаракту помоћу стаклене цевчице.

Ирачки офталмолог Амар (996 — 1020) у својој Књизи о разним очним обољењима описао је аспирацију катаракте кроз шупљу иглу. Овакву методу су примењивали сиријски офталмолози 12. и 13. века, али је онда запостављена.

Неколико векова касније Константин Африканус (1018.године), арапски офталмолог и монах, први пут је увео термин катаракта, преводећи на латински арапски термин "суфузија" са значењем подлив или водопад.

Хирургије каратакте у новом веку

[уреди | уреди извор]
Метода Жак Давијела

У 18. веку Француски офталмолог Жак Давијел (Јацqуес Давиел, 1696-1762) започео је револуцију хируршких иновација описујући нови метод уклањања катаракте. Он је 1753. године први приказао методу инцизионе екстракције катаракте, овако је описујући

  • офталмолог седи насупрот пацијенту и кератомом прави инцизију на доњем лимбусу (операција је извођена без анестезије, па је због Беловог феномена приступ био могућ само доњем лимбусу);
  • потом проширује рез у обе стране до изнад зенице;
  • затим врши инцизију капсуле иглом и меша садржај сочивне кесе шпатулом;
  • истовремено вршећи експресију нуклеуса лаганим притиском прста на доњи део булбуса;
  • следи киретажа преосталих сочивних маса;
  • и прекривање неушивена оперативна ране тупфером.[7]

Ова метода није наишла на подршку и већина офталмохирурга је наставили да реклинира сочиво и наредних 150 година. На то су између 1760. и 1860. године, утицали хирурзи који су објављивали резултате који су показивали честе компликације при примени Давијелове методе (чест пролапс и губитак стакластог тела са дислокацијом зенице на доле и јаке инфламаторне реакције).[8]

Три значајна проналаска између 1753. и 1862. године, која су одредила даље правце развоја хирургије катаракте

Аутор проналаска Слика Опис
Пиерре-Франçоис-Бéнéзет Памард
(офталмолог из Авињона)		 Овим проналаском он је променио положај пацијента током интервенције, постављајући га из седећег у лежећи положај, како би оперативни захват изводио изнад његове главе, правећи рез на горњем лимбусу.[9]
Карл Густав Химлy
(немачки офталмолога)		 Први је покушао да оствари бољу визуелну контролу операционог поља, па је током интервенције користио фармаколошку мидријазу. Тиме је он постао један од пионир у области офталмологије.[10]
Алберт Моорен Бруннен
(офталмолог из Дизелдрофа)		 Сопственим проналаском он је први започео са применом иридектомије у превенцији пупиларног блока.[11]
Модификација хируршког ножа и других инструмената

Самуел Схарп (1700-1778) био први хирург који је ножем секао корнеу код операције катаракте, у циљу стварања финијег корнеалног реза, Шарп је 1753. године модификовао хируршки нож - дајући му облик мача, а Вон Гриф (Вон Граефе) наставио је се модификацијом овог ножа 1867. године

Једна од варијанти ових инструмената, која међутим није стекла велику популарност, био је Гуеринов нож на опругу за исецање катаракте (који је он изумео у Лиону 1785. године) и који се може видети у Краљевском колеџу хирурга.

Царл вон Граефе, био је први хирург који је предузимао озбиљне захвате очних капака, ал је модификовао и Wатхерсова клешта, тако да се тај инструмент и до данас користи у операцији катаракте, као и дугачке и оштре ножеве са уским сечивом који су омогућавали супериорну инцизију.

Током 1845. године Кристијан (Цхристиаен) описао је деструкцију зонула специјалном, закривљеном, тупом сондом кроз предњу комору.

Вон Гриф (1867) и А. Терсон (1871) су екстракцију сочива вршили уз помоћ инструмента у облику кашике који су подвлачили испод сочива, док су Реулинг (1879) за исту намену користи инструмент у облику омче.

Прва ушивања оперативне ране

Хенри Вилијамс (Хенрy W. Wиллиамс) је 1867. годинеу Бостону први пут почео да ушива оперативну рану. Овај принцип даље су усавршавали 1891. године Мендоза (Суарез де Мендоса, 1891), 1894. године Калт (Еугене Калт) и 1916.године Верхоф (Фредерицк Верхоефф).

Механићка зонулолиза притиском

Пуковник Смит (Хенрy Смитх) 1895. године увео је у оперативни захват механичку зонулолизу притиском “аб еxтерно”, уз помоћ мишићне куке постављене на доњи лимбус и тим елиминисао манипулације инструментима у предњој комори. Због очуваних зонуларних припоја на горњем полу, при превлачењу куке преко рожњаче сочиво би се окренуло и излазило из ока са доњим полом напред.

Елиминација окретања сочива

Даље усавршавање методе имало је за циљ елиминацију окретања сочива такозваним Смит-Индиан маневром (методу је Смит научио од потпуковника Мулронеја 1894. и примењивао је у току службе у Индији). Метода је имала следбенике у раним 1900. годинама, мада је механички притисак често доводио до пролапса и губитка стакластог тела (у око две трећине оперисаних).

Хирургија катаракте у 20. веку

[уреди | уреди извор]

У првој и на почетку друге половине 20. века хирурзи су непрестано радили на усавршавањем методе интракапсуларне екстракције сочива. У том периоду догодила су се следећа открића, и уведене следеће методе:

  • Е. Калт, Г. Станцулеанн и А. Кнапп (1910) почели су са модификцијом увођењем прво пинцете — која клати доњи пол сочива и раскида зонуле, а затим су користили кука која помаже окретању и експресији сочива.
  • Верхоефф (1916) је почео да примењује капсуларну пинцетом, са полукружним, нежним врховима, кроз горњу секторну иридотомију, линеарно екстрахујући сочиво које је држао за горњи пол. Елиминацијом, механичког притиска и окретањем сочива, знатно је умањио шансе за пролапс стакластог тела.
  • Даљем усавршавању капсуларне пинцете и начина екстракције сочива, допринели су радови Ервина Торока (1916), Синклера ( А. Х. Х. Синцлаир, 1924) и Елшнига (Антон Елсцхниг, 1932).
  • Покушавајући да умањи могућност цепања капсуле при екстракцији сочива Стовер (П.Стоеwер, 1902) је користио принцип вакуума за фиксацију инструмента за капсулу.
  • Баракер (Игназио Барраqуер 1917) је користио пнеуматску пинцету, а његов син Јосе конструсао је комплексну електричну вакуум-пумпу са наставком за сукцију капсуле (ерyсопхак). Бел и Димитри (Алан Е. Белл и Тхеодоре Ј. Димитрy) поједноставили су ове системе користећи обичан гумени балон на крају дршке сонде.
  • Следећи напредак у техници, који је постигнут увођењем хемијске зонулолизе у праксу, па је тако: Баракер (Јосе Барраqуер, 1958) демонстрирао ефикасност ензима α-химотрипсин, а затим пољског офталмолога Крававича (Т. Краwаwицз, 1961), који је промовисао употребу криоекстрактора, и изум Р. Брубакер и D. Вортен који су унели побољшања у редукцији величини сонде.
  • У другој половини 20. века након низа иновација и усавршавања, хирурзима тога доба на располагању је била поуздана метода која није захтевла примену притиска на булбус, нити тоталну иридектомију, са знатно смањеним ризиком од пуцања капсуле сочива или губитка стакластог тела. Постоперативно, зенице су биле уске и округле а метода је била на врхунцу популарности седамдесетих година овог века.
Имплантација вештачког сочива

Тек је технолошки напредак у развоју контактних сочива (1940-1970) допринео успешнијој рехабилитацији афакних пацијената. Тек идеја о имплантацији вештачког интраокуларног сочива (ИОС), због потребе за очуваном зонулокапсуларном дијафрагмом као ослонцем, подстакла је даље усавршавање хируршке технике операције катаракте, тежњу ка мањем оперативном резоу и смањењу учесталости компликација.[12]

Хирургија катаракте у 21. веку

[уреди | уреди извор]

Хирургија катаракте у 21. веку поставила је пред својим хирурзима изузетно високе циљеве, јер се од исхода операције више не очекује само бољи контраст, већа количина светла у оку, већ и одлична видна оштрина, могућност читања и сл.

Како би се пацијентима предочила реална могућност за остварење оваквих циљева након операције катаракте, указала се потреба и за постојањем начина или инструмента којима би се преоперативно што прецизније одредила потенцијални постоперативна видна оштрину након некомпликоване операције, што је изискивало и наметнуло усавршавање све софистицираније медицинске опреме.[12]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Флоyд РП. Хисторy оф Цатарацт Сургерy. Ин: Алберт ДМ, Јакобиец ФА, едс. Принциплес анд Працтице оф Опхтхалмологy. Пхиладелпхиа: WБ Саундерс Цо; 1994
  2. ^ Гален: Он Анатомицал Процедурес: тхе Латер Боокс. Мед Хист. 7 (1): 85–87.
  3. ^ Лоис Н. Магнер (1992). А Хисторy оф Медицине. ЦРЦ Пресс. п. 91.
  4. ^ Леффлер ЦТ, Хади ТМ, Удупа А, Сцхwартз СГ, Сцхwартз D (2016). "А медиевал фаллацy: тхе црyсталлине ленс ин тхе центер оф тхе еyе". Цлиницал Опхтхалмологy. 2016 (10): 649–662.
  5. ^ П. V. Схарма, Сусхрута-Самхита (Варанаси: Цаукхамбха Висвабхарати, 2000), вол. 1, п. ив.
  6. ^ Меуленбелд, Г. Јан (1999–2002). А Хисторy оф Индиан Медицал Литературе. Гронинген: Форстен.
  7. ^ Леффлер ЦТ, Wаинсзтеин РД (2016). "Тхе фирст цатарацт сургеонс ин Латин Америца (1611-1830)". Цлиницал Опхтхалмологy. 10: 679–94
  8. ^ Леффлер ЦТ, Сцхwартз СГ, Грзyбоwски А, Браицх ПС (2015). "Тхе фирст цатарацт сургеонс ин Англо-Америца". Сурвеy оф Опхтхалмологy. 60 (1): 86–92.
  9. ^ Лес оеуврес де Пиерре-Франçоис-Бéнéзет Памард, цхиругиен ет оцулисте, 1728-1793; ун цонтемпораин де Давиел бy Памард, Пиерре-Франçоис-Бéнéзет, 1728-1793; Памард, Алфред (Едитор); Пансиер, П. (Пиерре), 1864- (Едитор); Роyал Цоллеге оф Пхyсицианс оф Лондон. н 80046799
  10. ^ Карл Густав Химлy, Еинигес üбер дие Поларитäт дер Фарбен, Опхтхалмологисцхе Библиотхек, вол. 1, но 2,‎ 1803, пп. 1—20
  11. ^ Моорен, Алберт Цлеменс Ин: Неуе Деутсцхе Биограпхие (НДБ). Банд 18, Дунцкер & Хумблот, Берлин 1997, . ИСБН 3-428-00199-0.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  12. ^ а б Фрамптон, Геофф; Харрис, Петра; Цоопер, Кеитх; Лотерy, Андреw; Схепхерд, Јонатхан (2014). "Тхе цлиницал еффецтивенесс анд цост-еффецтивенесс оф сецонд-еyе цатарацт сургерy: а сyстематиц ревиеw анд ецономиц евалуатион". Хеалтх Тецхнологy Ассессмент. Соутхамптон УК: НИХР Јоурналс Либрарy. 18.68.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Кирбy ДБ: Сургерy оф цатарацт, 1ст ед. Пхиладелпхиа, ЈБ Липпинцотт, 1950;11.
  • Кирбy ДБ: Сургерy оф цатарацт, 1ст ед. Пхиладелпхиа, ЈБ Липпинцотт, 1950;22.
  • Хирсцхберг Ј: Тхе Хисторy оф Опхтхалмологy, 1ст ед, вол.1. Бонн, Германy, ЈП Wаyенборгх, 1982; 37.
  • Дуке-Елдер С: Сyстем оф Опхтхалмологy, Дисеасес оф Тхе Ленс анд Витреоус, Глауцома анд Хyпотонy, 1ст ед, вол.11. Ст Лоуис, CV Мосбy, 1969; 251.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorijat_hirurgije_katarakte&oldid=28521470”