Пређи на садржај

Кажњавање жена шишањем

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Кажњавање жена шишањем, или присилно бријање главе женама била је једна од популистичких мера злостављања у светским ратовима на тлу Европе због „хоризонталне колаборације” са окупатором,[а] или ступања са њим у интимне односе.[2] Постојала је у многим земљама Европе и Србији током Првог и Другог светског рата, али и у националним револуцијама нпр. Грчкој и Шпанији.

Чином губитка косе жене су губиле значајну одлику женствености, па је у том смислу казна требало да има за циљ десексуализацију, симболичку женску кастрацију и истовремено демонстрацију мушке доминације.[3]

Предуслови

[уреди | уреди извор]

Готово да није било ратних сукоба на простору Европе у првој половини 20. века који није резултовао „хоризонталном колаборацијом” са окупатором или ступања са њим у интимне односе. Потреба запошљавања и појачаног ангажовања жена у погледу запошљавања, снабдевања и старања о породици захтевала је значајну активност жена које су услед одсуства мужева (због одвођења у заробљеништво и логоре) или губитка брачног друга (у бомбаровању, репресалијама и одмаздама), самостално доносиле одлуке и водиле бригу о себи и породици.

Окупација је повећала независност жена које су постале економски и емотивно јако рањиве, и у тим условима натеране да постану самопоузданије и преузму традиционалне мушке улоге.

Новонастала општа немаштина и морално посрнуће у многим сферама живота које је рат донео утицали су и на огроман пораст проституције. А жене које су саме себе издржавале и нису имале помоћ средине и родбине, често нису имале другог избора него да се окрену проституцији, понекад и у страху од реакције окупационих снага на одбијање њихових понуда за ступање у интимне односе.[4]

Прекршаји реда, од снабдевања преко црне берзе до примене лажи и камуфлаже у набавци намирница, разне врсте довијања и превара како би се опстало, учиниле су да се становништво навикавало на кршење правила и норми. Један прекршај водио је у други, а постепено прилагођавање и прихватање таквог стања водили су опадању морала и сексуалних норми.

Хоризонтална колаборација је код појединих жена била и производ тешке површности и лакомислености. али и облик бекства из тмурне ратне свакодневице.[5]

Неким женама, другојачијих моралних схватања, окупација је донела и осећај да су нестале раније норме понашања и владања, што их је додатно мотивисало да ступалају у интимне везе са окупаторским војницима, чак и наочиглед супруга и осталих укућана.[6]

Почетак рада за окупаторе означавао је и ступање у блискије контакте са њима и могућност успостављања интимних веза, што се врло често дешавало, посебно у случајевима млађих жена. У љубавним везама са непријатеqским војницима постојала је и извесна хијерархија, па су жене које су заузимале истакнутије положаје ступале у везе са представницима окупационих власти вишег ранга.[7] Такве жене окупатор јр током рата злоупотребљавао за потребе обавештајне службе. (углавном преко њихових сексуалних услуга) у циљу прибављању информација...али и на предубеђењу о женској „брбљивости“ и несклоности ка чувању тајни.[8]

Тако је рат, немаштина и присуство страних војника на простору Европе утица на кидање обруча грађанских обзира и морала, што је било и очекивано у јавности већ на самом почетку окупације, једним делом и због сећања на понашање појединих жена у ранијим окупираним земљама кроз историју ратовања.

Историја

[уреди | уреди извор]

Бријање главе женама појављивило се у пракси многих европских земаља, у првој половини 20. века.

  • Први случајеви забележени су у Белгији крајем Првог светског рата, када је то била нека врста жигосања због сарадње са окупационим снагама.
  • У периоду између два светска рата у Рајнској области и Немачкој бријање главе женама било је расистички мотивисано и уперено против жена које су биле противнице нациста (најчешче Јеврејке или ћене које су биле у интимним везама са Јеврејима).[9]
  • У Шпанији и Грчкој у периоду грађанског рата бријањем главе кажњаване су жене које су подржавале снаге левице.
  • Кажњавање жена шишањем због хоризонталне колаборације са Немцима, почео је да примењује већ у првим данима побуне у Србији у јесени 1941. године, монархистички покрет отпора (ЈВуО).
  • Крајем Другог светског рата бријању глава као мера кажњавања због блиских веза са окупатором примењиване су у Француској, Белгији, Данској, Холандији, Норвешкој.[10][11]

Значај

[уреди | уреди извор]

"Хоризонтална колаборација у Другом светском рату“ у Француској и другим земљама постала је једна од најнеподношљивијих врста колаборације, не због својих непосредних ефеката, који су били занемарљиви, у односу на њену бројност, већ зато што је представљала апсолутни пораз, једне нације.[12]

Бријање главе вршено је искључиво од стране мушкарца, и сматрано је симболичком методом поновног успостављања патриотске мушкости, афирмацијом мушке доминације и „скидања љаге“ са нације, која јој је нанета морална штета, путем сексуалног општења са непријатељем.

Бријање главе је у том смислу, поједини кругови су сматрали обликом прочишћења, а то да су мушкарци држали маказе имало је симболичке сексистичке ознаке.

Губитком косе жене су губиле значајну одлику женствености, а казна је имала за циљ десексуализацију, симболичку женску кастрацију и истовремено представљала демонстрацију мушке доминације.

Бријање глава женама имало је симболичко значење и услед чињенице да је могло представљати и одговор на еманципацију жена у међуратном периоду када је била прихваћена мода женске фризуре са краћом косом.[13]

Иза кажњавање жена шишањем, често се налазила и скривање идеологија. Наиме иза оптужби за сексуалне прекршаје представљало је покушај да се жене деградирају у оквирима рода и да им се на тај начин ускрати право на равноправност и еманципацију.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Појам „хоризонтална колаборација“ настао је у француској историографији, мада французи користе и блажи термин „сентиментална колаборација“ („цоллаборатион сентиментале“).[1]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ .РицхардВинен, Тхе Унфрее Френцх. Лифе ундер тхе Оццупатион, Пенгуин боокс, 2007, 176.
  2. ^ Елизабет Абот, Историја љубавница, Београд 2006, 350.
  3. ^ Сурвивинг Хитлер анд Муссолини. Даилy Лифе ин Оццупиед Еуропе, Едитед бy Роберт Гилдеа, Оливиер Wиевиорка анд Анетт Wарринг, Берг, Оxфорд, Неw Yорк, (2006). стр. 120.
  4. ^ БИА, I-36
  5. ^ Милорад Бертолино, Сећање на Шабац и Лозницу, Шабац (1981). стр. 95.
  6. ^ Г. Давидовић, M. Тимотијевић, Затамњена прошлост..., III. пп. 240–241.
  7. ^ АС, Г-25, ф 9, зл. бр. 1755
  8. ^ Хедер Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизани, Београд (2009). стр. 48.
  9. ^ Гизела Бок, Жена у историји Европе. Од средњег века до данас, Београд 2005, 336.
  10. ^ Лулу Анне Хансен, `Yоутх Офф тхе Раилс`: Теенаге Гирлс анд Герман Солдиерс – А Цасе Студy ин Оццупиед Денмарк, 1940–1945, Бруталитy анд Десире. Wар анд Сеxуалитy ин Еуропе`с Тwентиетх Центурy, Едитед бy Дагмар Херзог, Палграве Мацмиллан, Неw Yорк, 2009, 139.
  11. ^ Јустејн Гордер, Мистерије пасијанса, Београд 2002, стр. 21–22.
  12. ^ Фабрице Виргили, Схорн Wомен. Гендер анд Пунисхмент ин Либератион Франце, Берг, Оxфорд, Неw Yорк, 2002, 239.
  13. ^ Гизела Бок, Жена у историји Европе. Од средњег века до данас, Београд 2005, 336.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kažnjavanje_žena_šišanjem&oldid=26756255”