Пређи на садржај

Kažnjavanje žena šišanjem

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Kažnjavanje žena šišanjem, ili prisilno brijanje glave ženama bila je jedna od populističkih mera zlostavljanja u svetskim ratovima na tlu Evrope zbog „horizontalne kolaboracije” sa okupatorom,[а] ili stupanja sa njim u intimne odnose.[2] Postojala je u mnogim zemljama Evrope i Srbiji tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ali i u nacionalnim revolucijama npr. Grčkoj i Španiji.

Činom gubitka kose žene su gubile značajnu odliku ženstvenosti, pa je u tom smislu kazna trebalo da ima za cilj deseksualizaciju, simboličku žensku kastraciju i istovremeno demonstraciju muške dominacije.[3]

Preduslovi[уреди | уреди извор]

Gotovo da nije bilo ratnih sukoba na prostoru Evrope u prvoj polovini 20. veka koji nije rezultovao „horizontalnom kolaboracijom” sa okupatorom ili stupanja sa njim u intimne odnose. Potreba zapošljavanja i pojačanog angažovanja žena u pogledu zapošljavanja, snabdevanja i staranja o porodici zahtevala je značajnu aktivnost žena koje su usled odsustva muževa (zbog odvođenja u zarobljeništvo i logore) ili gubitka bračnog druga (u bombarovanju, represalijama i odmazdama), samostalno donosile odluke i vodile brigu o sebi i porodici.

Okupacija je povećala nezavisnost žena koje su postale ekonomski i emotivno jako ranjive, i u tim uslovima naterane da postanu samopouzdanije i preuzmu tradicionalne muške uloge.

Novonastala opšta nemaština i moralno posrnuće u mnogim sferama života koje je rat doneo uticali su i na ogroman porast prostitucije. A žene koje su same sebe izdržavale i nisu imale pomoć sredine i rodbine, često nisu imale drugog izbora nego da se okrenu prostituciji, ponekad i u strahu od reakcije okupacionih snaga na odbijanje njihovih ponuda za stupanje u intimne odnose.[4]

Prekršaji reda, od snabdevanja preko crne berze do primene laži i kamuflaže u nabavci namirnica, razne vrste dovijanja i prevara kako bi se opstalo, učinile su da se stanovništvo navikavalo na kršenje pravila i normi. Jedan prekršaj vodio je u drugi, a postepeno prilagođavanje i prihvatanje takvog stanja vodili su opadanju morala i seksualnih normi.

Horizontalna kolaboracija je kod pojedinih žena bila i proizvod teške površnosti i lakomislenosti. ali i oblik bekstva iz tmurne ratne svakodnevice.[5]

Nekim ženama, drugojačijih moralnih shvatanja, okupacija je donela i osećaj da su nestale ranije norme ponašanja i vladanja, što ih je dodatno motivisalo da stupalaju u intimne veze sa okupatorskim vojnicima, čak i naočigled supruga i ostalih ukućana.[6]

Početak rada za okupatore označavao je i stupanje u bliskije kontakte sa njima i mogućnost uspostavljanja intimnih veza, što se vrlo često dešavalo, posebno u slučajevima mlađih žena. U ljubavnim vezama sa neprijateqskim vojnicima postojala je i izvesna hijerarhija, pa su žene koje su zauzimale istaknutije položaje stupale u veze sa predstavnicima okupacionih vlasti višeg ranga.[7] Takve žene okupator jr tokom rata zloupotrebljavao za potrebe obaveštajne službe. (uglavnom preko njihovih seksualnih usluga) u cilju pribavljanju informacija...ali i na predubeđenju o ženskoj „brbljivosti“ i nesklonosti ka čuvanju tajni.[8]

Tako je rat, nemaština i prisustvo stranih vojnika na prostoru Evrope utica na kidanje obruča građanskih obzira i morala, što je bilo i očekivano u javnosti već na samom početku okupacije, jednim delom i zbog sećanja na ponašanje pojedinih žena u ranijim okupiranim zemljama kroz istoriju ratovanja.

Istorija[уреди | уреди извор]

Brijanje glave ženama pojavljivilo se u praksi mnogih evropskih zemalja, u prvoj polovini 20. veka.

  • Prvi slučajevi zabeleženi su u Belgiji krajem Prvog svetskog rata, kada je to bila neka vrsta žigosanja zbog saradnje sa okupacionim snagama.
  • U periodu između dva svetska rata u Rajnskoj oblasti i Nemačkoj brijanje glave ženama bilo je rasistički motivisano i upereno protiv žena koje su bile protivnice nacista (najčešče Jevrejke ili ćene koje su bile u intimnim vezama sa Jevrejima).[9]
  • U Španiji i Grčkoj u periodu građanskog rata brijanjem glave kažnjavane su žene koje su podržavale snage levice.
  • Kažnjavanje žena šišanjem zbog horizontalne kolaboracije sa Nemcima, počeo je da primenjuje već u prvim danima pobune u Srbiji u jeseni 1941. godine, monarhistički pokret otpora (JVuO).
  • Krajem Drugog svetskog rata brijanju glava kao mera kažnjavanja zbog bliskih veza sa okupatorom primenjivane su u Francuskoj, Belgiji, Danskoj, Holandiji, Norveškoj.[10][11]

Značaj[уреди | уреди извор]

"Horizontalna kolaboracija u Drugom svetskom ratu“ u Francuskoj i drugim zemljama postala je jedna od najnepodnošljivijih vrsta kolaboracije, ne zbog svojih neposrednih efekata, koji su bili zanemarljivi, u odnosu na njenu brojnost, već zato što je predstavljala apsolutni poraz, jedne nacije.[12]

Brijanje glave vršeno je isključivo od strane muškarca, i smatrano je simboličkom metodom ponovnog uspostavljanja patriotske muškosti, afirmacijom muške dominacije i „skidanja ljage“ sa nacije, koja joj je naneta moralna šteta, putem seksualnog opštenja sa neprijateljem.

Brijanje glave je u tom smislu, pojedini krugovi su smatrali oblikom pročišćenja, a to da su muškarci držali makaze imalo je simboličke seksističke oznake.

Gubitkom kose žene su gubile značajnu odliku ženstvenosti, a kazna je imala za cilj deseksualizaciju, simboličku žensku kastraciju i istovremeno predstavljala demonstraciju muške dominacije.

Brijanje glava ženama imalo je simboličko značenje i usled činjenice da je moglo predstavljati i odgovor na emancipaciju žena u međuratnom periodu kada je bila prihvaćena moda ženske frizure sa kraćom kosom.[13]

Iza kažnjavanje žena šišanjem, često se nalazila i skrivanje ideologija. Naime iza optužbi za seksualne prekršaje predstavljalo je pokušaj da se žene degradiraju u okvirima roda i da im se na taj način uskrati pravo na ravnopravnost i emancipaciju.

Napomene[уреди | уреди извор]

  1. ^ Pojam „horizontalna kolaboracija“ nastao je u francuskoj istoriografiji, mada francuzi koriste i blaži termin „sentimentalna kolaboracija“ („collaboration sentimentale“).[1]

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ .RichardVinen, The Unfree French. Life under the Occupation, Penguin books, 2007, 176.
  2. ^ Elizabet Abot, Istorija ljubavnica, Beograd 2006, 350.
  3. ^ Surviving Hitler and Mussolini. Daily Life in Occupied Europe, Edited by Robert Gildea, Olivier Wieviorka and Anett Warring, Berg, Oxford, New York, (2006). str. 120.
  4. ^ BIA, I-36
  5. ^ Milorad Bertolino, Sećanje na Šabac i Loznicu, Šabac (1981). str. 95.
  6. ^ G. Davidović, M. Timotijević, Zatamnjena prošlost..., III. pp. 240–241.
  7. ^ AS, G-25, f 9, zl. br. 1755
  8. ^ Heder Vilijams, Padobranci, patrioti i partizani, Beograd (2009). str. 48.
  9. ^ Gizela Bok, Žena u istoriji Evrope. Od srednjeg veka do danas, Beograd 2005, 336.
  10. ^ Lulu Anne Hansen, `Youth Off the Rails`: Teenage Girls and German Soldiers – A Case Study in Occupied Denmark, 1940–1945, Brutality and Desire. War and Sexuality in Europe`s Twentieth Century, Edited by Dagmar Herzog, Palgrave Macmillan, New York, 2009, 139.
  11. ^ Justejn Gorder, Misterije pasijansa, Beograd 2002, str. 21–22.
  12. ^ Fabrice Virgili, Shorn Women. Gender and Punishment in Liberation France, Berg, Oxford, New York, 2002, 239.
  13. ^ Gizela Bok, Žena u istoriji Evrope. Od srednjeg veka do danas, Beograd 2005, 336.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kažnjavanje_žena_šišanjem&oldid=26756255”