Кажњавање српских жена за колаборацију са Немцима

Кажњавање српских жена за колаборацију са Немцима била је једна од метода репресије прво од стране равногорског и народноослободилачког покрета Југославије, за време Другог светског рата у Југославији, а потом и нове комунистичке власти по завршетку рата (са разликом што је комунистичка власт кажњавала жене и за колаборацију са равногорским покретом).

Према процени др Момчила Митровића, на сваких 100 мушкараца оптужених пред Комисијом за ратне злочине, нашла се и по једна жена.

Предуслови

Вера Пешић једна од најпознатијих српских и немачких шпијунки

Услови који су владали од Немаца окупираној Србији, утицали су на то да су жене остајале без својих партнера или брачних другова, јер су мушкараци били у оружаним одредима, заробљеништву или су смртно страдали. То је довело до тога да су се многе жене, запошљавале у органима окупационе власт или су се упуштале са Немцима у ванбрачне љубавне везе и постајале слободније у полном животу.

После запослења код немачких окупационих служби многе жене које раније нису биле политички опредељене почеле, почеле су да са Немцима проводе слободно време и све више промовишу интересе окупатора. Међу њима је било и врбованих жена у службу окупатора које су радила као обавештајни агенти у великом броју случајева. Међу овим женама остаће запамћена Вера Пешић (1919—1944) која је касније проглађена за најпознатију српску шпијунку, која је још у међуратном периоду била у љубавној вези са СС мајором Карлом Краусом, а сматра се да је била и љубавница генерала Бадера, војног заповедника Србије. Њен задатак био је да уђе у мрежу шпијуна британске, француске и немачке обавештајне службе које су плеле своје мреже у Београду. Радила је у Шестом одељењу полиције које је радило на сузбијању комуниста, али и праћењу рада страних мисија код четника. Њена задужења посебно су се односила на лесковачки и нишки округ које је добро познавала. Године 1942. разоткрила је сарадњу четника са Британцима што је довело до тога да локални четнички вођа у Пожаревцу Милан Калабић после мучења буде стрељан.

У многим случајевима жене су биле принуђене да деле заједнички стамбени простор са Немацима што је представљао пут зближавања српских жена и немачког окупатора.

Многе угледне жене из грађанских породица дружиле су се са руководиоцима окупационе службе, чак су и приређивале забаве којима су они присуствовали, а понекада били и главни гости.

Облици кажњавања

Српска глумица Жанка Стокић, због наступа пред Немцима проглашена је за сарадника окупатора

Све време рата јавност је пратила и оштро осуђивала везе жена са Немцима као окупатором, очекујући њихово кажњавање по завршетку рата. I када се коначно Другио светски рат окончао, следиче су оптужбе против српских жена за колаборацију са Немцима, пред војним судовима, које су садржавале квалификације као што су:

• денунцијација,
• потказивање,
• малтретирање рањеника,
• иживљавање на лешевима,
• мучења,
• злостављања заробљеника,
• издаја народа,
• слање у логор,
• батињања.

Кажњавање жена пред судовима националне части било је чешће него пред војним судовима, а многе оптуженице су се односила на интимни живот. име се број оптужених жена за колаборацију знатно проширен и тиме што су се пред судом нашле и жене које су одржавале интимне односе са припадницима колаборационистичких или равногорских снага.

Пример из судске праксе:
Суд за суђење злочина и преступа против српске националне части у Чачку осудио је у целом округу 39 лица од којих је било 17 жена. Од овог броја, седам жена је осуђено због квалификација које су се, између осталог, односиле и на пријатељске односе са припадницима окупаторске војске и власти.
Међу оптуженима од суда части у Чачку нашла се и бивша ученица гимназије која је осуђена на годину дана лаког принудног рада и две године губитка грађанске части јер је за време окупације одржавала присне пријатељске односе са припадницима окупаторске војске. Кривица се састојала у томе што је виђена у два маха на плажи у Чачку у купаћем костиму са једним немачким официром са којим је у врбаку крај Мораве остала неколико часова, као и због тога што је одржавала пријатељске односе са такозваним домаћим издајницима.

Групна суђења женама

Женама оптуженим за неморално држање под окупацијом често је после рата било организовано групно суђење.

Суђење злочина и преступа против српске националне части у Ужицу.
Док је равногорски проглас за интимне везе са окупатором оптуживао 33 ужичке омладинке, у процесу који су водиле комунистичке власти осуђено је девет жена махом из угледних грађанских породица, док су две биле ослобођене оптужби.88 Све осуђене проглашене су 25. јуна 1945. између осталог кривима по заједничкој тачки оптужбе да су „за време окупације одржавале присне и пријатељске односе са припадницима окупаторске војске и власти тиме што су врло често биле у друштву немачких официра и војника, немачких официра полиције Гестапоа, као и у друштву домаћих издајника четничких и Недићевих официра и што су са овим злотворима одржавале присне односе“. За пет осуђених ово је била једина ставка оптужбе, једна од жена била је осуђена и за економску сарадњу, једна за денунцијације, а две за пропаганду против народноослободилачког покрета и у корист окупатора. Отежавајућа околност за пет осуђених жена била је чињеница да су им се мужеви током окупације налазили у заробљеништву. Поред три жене које су осуђене у одсуству, најтежа пресуда била је казна од 10 година губитка националне части и 3 године тешког принудног рада. Међутим, жени осуђеној на ту казну већ у августу је казна смањена на 2 године принудног рада. Приликом обнове поступка у октобру 1945. она је осуђена на 3 године губитка националне части и 4 месеца принудног рада. Првобитна пресуда била је оспорена након што је исказ главног сведока доведен у питање, пошто је по свему судећи била реч о освети одбијеног мушкарца.89 Да је овај процес имао и карактеристике обрачуна са политичким противницима, говори и чињеница да се међу оптуженима нашла Нада Мирковић Лаутнер,супруга команданта 10. добровољачког одреда Милоша Војиновића Лаутнера и ћерка трговца и председника општине Андрије Мирковића, кога су априла 1945. стрељале нове власти. Осуђене су и две ћерке политичара Чедомира Захарића, док је трећа ослобођена оптужби.

Кажњавање жена за „хоризонталну колаборацију“ у Србији

Хоризонтална колаборација са немачким војницима се одвијала најчешће у јавним кућама (попут ове негде у Грчкој, Србији или Бугарској)

Премда је тешко извршити квантификацију, „хоризонтална колаборација“, у Србији, условљена тежим режимом окупације, није имала размере сличних појава у поробљеним земљама Западне Европе, али није била ни занемарљива. Није био занемарљив ни утицај који је такво понашање остављало на јавно мњење које је будно пратило владање жена. Патријархална морална правила су са посебном строгошћу регулисала понашање, љубавни и сексуални живот жена. Окупација и пропаст државе, као и пораз мушкараца у рату утицали су на слабљење патријархалног поретка који је улогу жене у рату видео као свету дужност. Од жена је очекивано да буду мајке и брину о домаћинству, а уместо тога оне су одсутне и поражене мушкарце замениле окупатором.

Сексуалним везама са окупатором жене су угрозиле национално и мушко власништво над женском сексуалношћу. Жене које нису испуниле очекивања нису биле дорасле идеалу који су традиција и друштво поставили у поштовању сексуалности и третиране су као претња за опстанак нације.

Кажњавање жена од стране равногорског и народноослободилачког покрета

Равногорски покрета, је кажњавању жена најћешће прибегавали зог „хоризонталне колаборације“, односоно интимне везе са немачким окупатором, док је народноослободилачки покрет покретао кажњавање жена не само због „хоризонталне колаборацији“ већ и због идеолошких разлога, јер је те жена означавао противницама.

Док је равногорски покрет у случајевима таквих жена прибегавао жигосању и присилном шишању, које је као казна због сарадње са окупатором или ступања са њим у интимне односе постојало је у Србији током Првог светског рата, народноослободилачки покрет је ћене колаборационисткиње са Намецима током рата само евидентирао, да би их после ослобођења санкционисао судским путем.

Од стране оба покрета међу оптуженим нису се нашле само окривљене за „хоризонталну колаборацију“ већ и жене које су сматране идеолошким противницама. У кажњавању које су примењивала оба покрета, сексуалне оптужбе сузаправо прикривале идеолошко размимоилажење које је пребацивано на поље сексуалности. Скривање идеологије иза оптужби за сексуалне прекршаје представљало је покушај да се жене деградирају у оквирима рода и да им се на тај начин ускрати право на равноправност и еманципацију.

Види још

• Кажњавање жена шишањем
• Хоризонтална колаборација у Другом светском рату

Литература

• РицхардВинен, Тхе Унфрее Френцх. Лифе ундер тхе Оццупатион, Пенгуин боокс, 2007, 176.
• Елизабет Абот, Историја љубавница, Београд 2006, 350.
• Сурвивинг Хитлер анд Муссолини. Даилy Лифе ин Оццупиед Еуропе, Едитед бy Роберт Гилдеа, Оливиер Wиевиорка анд Анетт Wарринг, Берг, Оxфорд, Неw Yорк, (2006). стр. 120.
• БИА, I-36
• Милорад Бертолино, Сећање на Шабац и Лозницу, Шабац (1981). стр. 95.
• Г. Давидовић, M. Тимотијевић, Затамњена прошлост..., III. пп. 240–241.
• АС, Г-25, ф 9, зл. бр. 1755

Спољашње везе

• Жена која је слудела четири службе („Вечерње новости”, 28. септембар 2019)