Капела Светог Ивана Трогиранина

Капела Светог Ивана Трогиранина
Капела Светог Ивана Трогиранина
Основни подаци
Оснивање	започета 4. јануара 1468.
Реоснован	2002.
Место	Трогир, Далмација; Хрватска

Капела Светог Ивана Трогиранина позната и као капела Орсини један је од најљепших ренесансних споменика у Европи, коју красе мајсторска дела Николе Фирентинца, Андрије Алешија и Ивана Дукновића. Изграђена је уз северни зид трогирске катедрале Светог Ловре на месту где се до тада налазила једна приватна кућа.

Положај[уреди | уреди извор]

Капела Светог Ивана Трогиранина се налази у саставу катедрале Светог Ловре у Улици Трг Ивана Павла II, у историјском језгру у Далматинском граду Трогиру, у Републици Хрватској.^[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Свети Иван Трогиранин у чију част је изграђена ова капела пре него што је постао трогирски бискуп (у 11. и 12. веку), био је редовник пустињак, бенедиктинац камалдољанин из Осора, у самостану са острва Цреса. Тамо је остварио познанство с тадашњим сплитским надбискупом Ловром, са којим је у пратњи посланика папе Александра II, у 11. веку пролазио јужнохрватским крајевима, поред осталог и Трогиром. Тада су га Трогирани замолили да им за бискупа постави Ивана, светог и ученог свећеника, јер је њихова бискупска столица била испражњена. Посланик је услишао њихове молбе, а Ивана је за трогирског бискупа поставио сплитског надбискупа Ловру, такођер некадашњег редовника у осорском бенедиктинском самостану светог Петра.^[2]

Поставши бискуп Трогира неговао је богату пасторалну активност, залагао се за гргуровску реформу Цркве и промовисао хрватски идентитет далматинских градова. Основао је и самостан бенедиктинки који још и данас постоји недалеко од катедрале. У времену у којем је живеои Иван Трогиранин догодио се и успон хрватских владара и губитак домаће династије. Иван Трогиранин је позивао на мир, залагао се за праведност и људске животе, а међу завађенима је посредовао у њиховом помирењу.^[2]

Службу трогирског бискупа обављао је према неким изворима више од 40 година, од 1064. до 1111. Преминуо је у Трогиру, веројатно пре 1111.године. Приписивала су му се многа чудеса па га је народ у Трогиру и околини изузетно поштовао, до данашњег дана. ^[2]

Трогирани му нису заборавили то што је 1105. године заштитио Трогир од хрватско-угарског краља Коломана који је одлучио разорити град. Како је пуно доброте оставио Иван Трогиранин за себом Трогиру црква га је прогласила светим.^[3]

Изградња капеле у част Светог Ивана Трогиранина почела је 4. јануара 1468. године, када су Андрија Алеши и Никола Фирентинац потписали с трогирским капитолом уговор о изградњи капеле Светог Ивана Трогиранина. Према нацртима (у стилу Јупитеровог храма у Диоклецијановој палати) за изградњу капеле предвиђен је простор уз северни зид катедрале Светог Ловре у Трогиру на месту где се до тада налазила једна приватна кућа.

Градња капеле текла је споро и настављена је пуне три деценије. Међутим, неке скулптуре су постављене касније, у 16. веку. Програм изградње није у потпуности спроведен, јер се стално мењаа, а првобитно планирани олтар за капелу није направљен. У доба барока долази до промена, након чега се почиње користити шарени мермер. Ипак се првобитни ренесансни пројекат показао складним и убедљивим, тако да све накнадне промене нису многи штетиле првобитној идеји.

Скулптуре за нише су клесани између 1482. до 1559. године, док су кипови Благовести на улазном луку капеле настали у најранијој фази изградње.

Тело Светог Ивана пренесено је у капелу 1681. године. Мраморни анђели на олтару израђени су 1773. године. До 1883. године капела је служила и као маузолеј трогирских бискупа.

Изглед[уреди | уреди извор]

Ова сакристија и капела, која је према запису Радовану Иванчевићу, најскладнија архитектонско- скулпторална цјелина интеријера што ју је умјетност ране ренесансе остварила у Еуропи рађена је према просторној концепцији Јупитеровог храма у Диоклецијановој палати.

Испод бачвастог свода у двадесет шест удубљења уклесане су главе серафина што је према Андрији Мутњаковићу јединствена композиција непозната до тада у ренесансној уметности.

Зидови капеле подељени су у четири зоне:

Подножје у облику клупе.
Фриз са бакљоношама — постављен изнад подножне клупе. Бакљоноше излазе из одшкринутих врата Хада с бакљом која симболизује гашење живота. Мотив је преузет с римских саркофага и има јасно симболичко значење које упућују на функцију капеле а то је смрт, односно почивалиште бискупа Ивана Трогиранина умрлог 1111. године. Претпоставља се да је Алеши израдио око осам од укупно деветнаест скулптура, док је остале израдио Никола Фирентинац.
Средишњу зону са нишама за скулптуре — обликовану у облуку дубоких овалних ниша са мотивом шкољке на врху. Између ниша су постављени тордирани стубови са стилизованим коринтским капителима. У деветнаест ниша смештени су кипови апостола и Христа окруженог анђелима.
атику са кружним прозорским отворима — која је у горњемделу са округлим прозорским отворима који не носе коринтски капител тордираних стубова, већ разиграни пути који рукама придржавају венац.

Вајарски радови у капели одају неколико различитих ауторских рукописа. Иако је утврђивање ауторства појединих дела изазвало многобројне стручне полемике. Прихваћено је мишљење да су скулптуре у нишама радили следећи аутори:

Свети Јероним - Андрија Алеши
Тома Апостол - Иван Дукновић
Свети Иван Еванђелист - Иван Дукновић
Неутврђени светац - Никола Фирентинац
Свети Павао - Никола Фирентинац
Света Марија - Никола Фирентинац
Исус Христ - Никола Фирентинац
Свети Иван Крститељ - Андрија Алеши
Иван Крститељ - Никола Фирентинац
Иван Еванђелист - Никола Фирентинац
Свети Филип - Никола Фирентинац
Неутврђени светац - Андрија Алеши

Скулптура Девице Марије приписује се Алешију а скулптура Анђела атрибуиран је као рад Николе Фирентинца. Рељеф Крунисање Богородице, који се налази изнад свечевог саркофага израдио је Никола Фирентинац. Фирентинац је такође израдио за капелу и попрсје Бога Оца у средишњој зони свода. Током 18. века ово попрсје замењено је барокном копијом.

У капели су се такођер налазиле и четири скулптуре апостола Алессандра Витторије које су након барокних измена пренештене уз атику звоника.