Културактивизам

Културактивизам је врста друштвеног активизма који се спроводи кроз културне праксе. Повезује два појма: активизам и културу. Активизам се дефинише као планирано понашање појединца или група, усмерено ка постизању друштвених или политичких циљева кроз систем акција подизања свести, стварања коалиција, вођења кампања, производње пропагандног материјала, стварања публицитета и свих других иницијатива које доприносе друштвеним променама. Један од важнијих услова за спровођење активизма је самоорганизовање појединаца и група у формалне или мање формалне групе. Активизам у култури (културактивизам) је заснован на широј, антрополошкој дефиницији појма култура, која поред уметности обухвата и друге форме друштвених израза и понашања – језик и жаргон, животне стилове људи и заједница, начине опхођења, вредносне системе, идеје, веровања, ритуале, обичаје. Стога пројекти у култури поред уметника укључују и друге актере (теоретичаре, истраживаче, политичке активисте, професионалце који делују у другим областима попут урбанизма или здравља, локалне заједнице, посебне групе грађана) и могу бити изведени у бројним неуметничким формама и медијима (протести, предавања, трибине и разговори, мапе, веб платформе, архиви, програми сарадње, уличне акције, емисије, итд.).

Историја

У модерним западним друштвима, активизам је подстакнут различитим облицима друштвене неједнакости (расне, родне, економске, сексуалне) и имао је за циљ остваривање људских и грађанских права и слобода. Активистички покрети 18, 19. и 20. века у Европи и САД-у имали су везе са остваривањем веће економске независности људи, ширењем образовног система и освајањем слободе говора. У колонизованим земљама, активизам је подстакнут репресивним процесима колонијализације и изражен је различитим народноослободилачким покретима. Остваривање права на сопствени језик и културу један је од битнијих политичких циљева антиколонијалистичке борбе. Постколонијалне студије су део студија културе које се баве изучавањем утицаја хегемоних култура на колонизоване културе, те културним аспектом борби потчињених држава. Било да је реч о Северној или Јужној Африци, САД-у, Латинској Америци, Ирској итд., музика, књижевност, медији масовних комуникација попут штампе и часописа увек су имали важну улогу у давању подстрека тим акцијама. Сећања на успехе и поразе у овим борбама важан су чинилац културног идентитета побуњених заједница. Француска револуција постала је носећи национални мит (мит-покретач) Француске. Ипак, одређени друштвени покрети – иако засновани на јасним политичким концептима и циљевима, користили су културне праксе као примарно оружје деловања; такви покрети најпре се подводе под културакивизам. Сматра се да је најмаркантнији период културактивизма у западним друштвима обележен развојем контракултура. Настале средином XX века, контракултуре су утемељене на политичким идејама остваривања демократије и грађанских права, једнакости и слобода угрожених расних, родних и сексуалних група, и свој активизам изражавале су језиком културних и уметничких пракси. Њихова најбитнија начела су солидарност, антиауторитаризам, пацифизам. Хипи покрет као део западне контракултуре, који је заступао вредности мира, слободе, љубави, хармоније с природом, имао је изузетан продор и у смислу масовности, и у смислу географске распрострањености (почев од САД, где се развио као реакција против рата у Вијетнаму, преко Европе, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда до Јапана, Мексика и Бразила), као примарно средство комуникације користио је музику, поезију, перформанс, филм. Најпознатији догађај хипи културе свакако је музички фестивал Вудсток, одржан у Њујорку 1969. године, који је окупио око пола милиона посетилаца. Крајем XX и почетком XXI века јачали су еколошки покрет, покрет за право родних и сексуалних мањина, покрети за права животиња (веганство, покрет против природног крзна). Данас сви ти покрети имају глобалну димензију и користе интернет као транснационално средство комуникације. На многе културактивистичке пројекте утицали су лево оријентисани мислиоци XIX и XX века – Карл Маркс, Сигмунд Фројд, Антонио Грамши, Херберт Маркузе, Ерик Фром, Теодор Адорно, Хана Арент, Луј Алтисер, Жил Делез, Мишел Фуко, Ноам Чомски, Јирген Хабермас, Пјер Бурдије, Феликс Гатари, Ги Дебор, Стјуарт Хол, Едвард Саид, Дона Харавеј, Гризелда Полок и други.

Примена данас

Циљеви културактивистичких акција „варирају од пружања отпора неолибералној доминацији, милитаризму, приватизацији јавног простора, секстичких, расистичких, анти-еколошких политика, до критике великих планова ММФ-а, Светске трговинске организације, медијских манипулација, конзумеристичког друштва.“ Уочи ратова на Блиском Истоку, многи, па тако и култур-активисти у Европи реагују на велики прилив избеглица и противе се политикама ксенофобије и неприхватања. Значајан пример културактивизма пружа иницијатива Но оне ис иллегал, која се борила против депортације избеглица. „Тешко је рећи да ли су све те иницијативе донеле драстичне и неповратне промене у свету.“

Типови и врсте

У зависности од циљева и проблема којима се бави, може се говорити о политичком, еколошком, економском, медијском културактивизму. Акције културактивизма могу да буду масовне или да окупљају мале групе учесника; ад-хок – краткотрајне и системски организоване, дугорочне; да имају локалну или глобалну димензију. Одвијају се у онлајн и офлајн простору, мада по правилу све имају онлајн димензију, макар у форми записа. Једно могуће тумачење активистичких медијских пракси које се одвијају на интернету нуди Леа Ливро , разврставајући их у пет категорија: културно комешање (цултуре јамминг), алтернативно рачунарство (алтернативе цомпутинг) и хактивизам, партиципативно новинарство (партиципаторy јоурналисм), посредована мобилизација (медиатед мобилизатион) и заједничко знање (цоммонс кноwледге). За последњи облик медијског активизма посебно је битна појава цопyлефт покрета и Wарез групе (торенти). Појединци и организације које се баве овом врстом актизма су Гуеррилла Гирлс, Тхе Yес Мен, Биллбоард Либератион Фронт, Цриметхинц, Меррy Пранкстерс, Оператион Миндфуцк, Биллбоард Утилисинг Граффитистс Агаинст Унхеалтхy Промотионс, 0100101110101101.орг, M.I.А., Постер Боy и други. Због свести о проблемима и мањкавостима онлајн активизма (учауреност и неефикасност), многе групе прибегавају организовању и интервенцијама у физичком простору. Облици таквог активизма су разни: протести, јавна окупљања и акције (Пуссy Риот, ФЕМЕН), арт комуне, оццупy-акције, сквотови (Кристијанија, Метелкова), колаборативе и кооперативе (Дублин фоод Цо-оп), рад с локалном заједницом (Граффитy Грандма), акције солидарности и прикупљања помоћи (Но оне ис иллигал), улична уметност (Блуе), итд.

Отворена питања и критике

Најоштрије критике односе се на такозвани лимунада-активизам (или Анђелина Џоли-активизам), као и на кооптацију или комодификацију активистичких културних пракси и контракултуре. Ноам Чомски поводом књиге "Мануфацтуринг цонсент"| наводи да су културни радници (професори, писци и други интелектуалци) највећа претња друштвеној борби јер пристају на вођење репресивних политика. Посебно је критиковао активизам који се креће у границама дозвољеног. Ричард Вулф говори о проблему друштвене борбе која се ослања на вредности друштвене моћи, чији је циљ остваривање виших позиција и привилегија у оквиру класно подељеног капиталистичког друштва уместо друштвене бробе која се ослања на вредности солидарности, чији је циљ остваривање једнаких права и укидање класних разлика. У књизи Продаја побуњеника, аутори студије Џозеф Хит и Ендрју Потер наводе: “Брендиране зихерице су се увелико продавале у скупим лондонским радњама када су се Секс Пистолси распали.” Њихову тезу о комодификацији контракултуре потврђују чланци који се баве најновијим маркетиншким геслом Активизам продаје! (Ацтивисм селлс!). О проблему кооптације и комодификације бунта писао је Маркузе још средином XX века, дефинишући термин репресивна толеранција који означава способност капиталистичког система да усвоји и тржишно искористи све облике отпора.