Културна политика

Културна политика означава „јавну практичну политику у области културе, уметности и медија.” У ширем смислу, под културном политиком подразумева се „моћ именовања, заступања јавног мњења, стварања „званичних верзија”, моћ да се представља и легитимише друштво.” Савремена културна политика подразумева свесно регулисање јавног интереса у области културе и одлучивање о свим питањима везаним за културни развитак једног друштва. Културна политика је обично усмерена на три основна задатка: „1) очување културне баштине и културног идентитета; 2) развој савременог уметничког стваралаштва, 3) подстицање доступности културних добара и учешће грађана у културном животу.” Полазећи од става да је свака држава самостална у дефинисању културне политике, УНЕСЦО начелно наводи да се појам културна политика односи на „укупни збир намерних интервенција или на одсуство интервенција државе или њених органа, и то оних чији је циљ да се одговори на одређене културне потребе помоћу оптималног коришћења физичких и људских ресурса који су друштву расположиви у одређеном тренутку; б) да одређени критеријуми за управљање културним развојем треба да буду утврђени и да култура треба да буде повезана с личним развојем појединаца, као и друштвеним и економским развојем друштва.“

Историја

Пре XX века, различити актери су управљали културним развојем - црква, дворови, богати трговци. Културна политика у XX веку подразумевала је кључно учешће владе у руковођењу културом. Прво министарство културе оформљено је за време Шарла де Гола 1959. у Француској , а Андре Марло био је први министар културе. Културна политика служила је развоју култура националних држава и очувању јавног интереса у култури, но - у процесу све интензивнијег транснационалног повезивања и глобализације, културне политике су еволуирале током последњих неколико деценија. „Идеја диверзитета култура, виђених као статички јукстапозиционираних идентитета који идеално кореспондирају с границама нација-држава, замењена је идејом културног диверзитета, који је дефинисан као развојни процес, с капацитетом да ствара културе, подстичући имплицитни или експлицитни дијалог. Стога се културне политике, када су формулисане као међудржавна реалност, концентришу на међународну културну сарадњу, и постепено почињу да се баве и унутар државним питањима. Сада, због силе која повезује културу и развој у функцији хармоничне интеракције међу заједницама и појединцима, истовремено унутар и између друштава, акценат је стављен на интеркултурни дијалог, који се дефинише и као дијалог међу културама, цивилизацијама и људима. Тренутне културне политике имају за циљ да се очува и промовише културни диверзитет у свим формама, и у културној баштини и савременом стваралаштву.“ Стављање културе у функцију економског развоја представља све значајнију тему, па су се појавили нови кључни термини културне политике: креативност и иновације, креативна економија, креативне индустрије, предузетништво у култури.

Примена данас

Стручњаци у домену културне политике указују на изузетан значај вођења културне политике засноване на подацима добијеним кроз истраживања различитих аспеката функционисања културе нпр. културних потреба, партиципације у култури, одрживог развоја, економике културе (евиденце-басед цултурал полицy). Отуд се културном политиком баве и истраживачи, и практичари (уметници, менаџери у култури, адиминистратори, доносиоци одлука) на локалном, националном и међународном нивоу. Кључне интернационалне организација које се кроз различита истраживања, пројекте и програме, као и стратешка документа баве културном политиком су УНЕСЦО, Савет Европе, Европска комисија, ИФАЦЦА (Интернатионал Федератион оф Артс Цоунцилс анд Цултуре Агенциес), ЕНЦАТЦ (тхе Еуропеан нетwорк он цултурал манагемент анд полицy), Артс Манагемент Нетwорк, док су неки од најбитнијих међународних докумената у домену културне политике: Европска конвенција о култури (Савет Европе, Париз, 1954); Конвенција о заштити и унапређењу разноликости културних израза (УНЕСЦО, Париз, 2005); Нова Европска агенда за културу (Европска комисија, Брисел, 2018). На националном и локалном нивоу, кључна документа су закони и стратегије развоја културе, а министарства културе, градски секретаријати, општинска одељења за културу и друге јединице локалне самоуправе, надлежна су за спровођење културне политике. Уравнотежење деловања: 21 стратешка дилема у културној политици Чарлса Ландрија и Франсоа Матереса један од најбитнијих теоријских докумената на тему стратешког управљања културом и културном политиком. Укључивање свих актера у култури у процесе дефинисања закона и стратегија, те у целокупан процес доношења одлука и управљања културним развојем представља једну од основних смерница развоја савремених културних политика. То се односи на организације јавног, приватног и цивилног сектора, које делују не само у домену културе, него и образовања, туризма, привреде, екологије, социјалне заштите, итд.

Типови и врсте

У зависности од односа државе према управљању културним развојем разликују се три основна модела културне политике: државни, парадржавни и либерални модел. Државни подразумева директну укљученост државе и њених органа у управљање културом (случај већине европских земаља); парадржавни подразумева пренос одговорности на стручно тело (уметнички савет), које држава именује, али којим не управља директно (случај у Великој Британији); либерални модел прокламује неутралност државе у домену културе, при чему се културни развој препушта приватној иницијатива (модел САД-а). У зависности од тога да ли се спроводи директно и транспарентно или индиректно и нетранспарентно, културна политика може бити експлицитна или имплицитна. У сваком случају, нема заједнице у којој се не води неки облик културне политике. У зависности од територија на коју се односе, може се говорити о локалним (општинским, градским), регионалним, државним (националним) и наднационалним културним политикама. Такође се може говорити о гранским културним политикама (културна политика у домену музике, позоришта, визуелних уметности итд.). У последње време појавио се и нови термин и нови тип културне политике – дигитална културна политика.

Примена и примери у Србији

На Компендијуму културних политика може се наћи информација о појединачним дефиницијама културе и културне политике у посебним државама, а према експертском извештају о Србији (поглавље 2.2. Национална дефиниција културе), културна политика у Србији, којом руководи Министарство културе и информисања РС, уређује следеће области: културне системе (систем доношења одлука и мрежа установа и организација у култури), уметност, уметничку продукцију, дисеминацију и учешће грађана у културном ћивоту, пројекте и културно наслеђе. У ширем смислу, култура обухвата и уметничко образовање, истраживање, друштвену инклузију и културни туризам - што су области којима управљају остала министарства српске владе. Деловање у култури уређено је Законом о култури. Нацрт Стратегије развоја културе у Републици Србији за период од 2017. до 2027. постоји, али стратегија и даље није усвојена. Поред Министарства културе и информисања, применом културне политике баве се Покрајински секретаријат за културу, градски секретаријати за културу (Београд, Нови Сад, Ниш) и локалне самоуправе. Национални савет за културу има саветодавну функцију. Још један важан актер у развоју културне политике је Асоцијација Независна културна сцена Србије. Истраживањем и високим образовањем у области културне политике баве се Универзитет уметности у Београду (УНЕСЦО Катедра за менаџмент у култури и културну политику на нивоу Универзитета; Катедра за менаџмент и продукцију позоришта, радија и културе при Факултету драмских уметности; Институт Факултета драмских уметности у Београду), Завод за проучавање културног развитка и неколико организација цивилног друштва (Центар за емпиријске студије културе Југоисточне Европе, Група за креативну економију).

Алати и модели

Културна политика се спроводи системом директних и индиректних мера и инструмената, који могу бити правни, организациони, финансијски и вредносно идејни, а према дејству – подстицајни и репресивни. Рецимо, државно субвенционисање улазница за позориште представља врсту директног финансијског подстицајног инструмената културне политике, којим се доприноси развоју доступности и учешћа грађана у културном животу. Такав инструмент функционише у многим европским државама будући да већина грађана не би могла да покрије тржишну цену улазнице за позориште.