Марта Чејз
| Марта Чејз | |
|---|---|
 Марта Чејз | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. новембар 1927. |
| Место рођења | Кливленд, Охајо,  САД |
| Датум смрти | 8. август 2003. (75 год.) |
| Место смрти | Лорејн, Охајо,  САД |
| Држављанство | Америчко |
| Образовање | Универзитет Јужне Калифорније, Вустер Колеџ |
| Научни рад | |
| Поље | Микробиологија, Молекуларна биологија, Биохемија |
| Познат по | Изотипско прекопчавање, ИЛ-4, ИЛ-5, АИД, ПД-1,Имунотерапија ракаХерши-Чејз експерименту |
Марта Каулс Чејз (енгл. Martha Cowles Chase; 30. новембар 1927 — 8. август 2003), позната и као Марта C. Епштајн била је амерички генетичар и микробиолог. Најпознатија је по сарадњи са Алфредом Хершијем на експерименту којим је 1952. године потврђено да је носилац наследне информације молекул ДНК, а не протеин, како се пре тога сматрало.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођена је 1927. године у Кливленду, у америчкој држави Охајо. Имала је сестру Рут Чејз (касније Рут Хазиел). Дипломирала је на универзитету у Вустеру 1950. године, након чега је радила као асистент истраживач, генетичара Алфреда Хершија у лабораторији у Колд Спринг Харбору .1953. године, напустила је лабораторију у Колд Спринг Харбору и почела да ради са Гасом Дорманом у Оук Риџ националној лабораторији у Тенесију, а затим и на Универзитету у Рочестеру.1959. године се вратила на студије, а 1964. одбранила докторат из области микробиологије на Универзитету Јужне Калифорније. [1]
Док је боравила у Калифорнији, упознала је научника Ричарда Епштајна и удала се за њега, касније променивши име у Марта C. Епштајн. Брак је кратко трајао, убрзо су се развели и нису имали деце. Низ неповољних догађаја, током 60-их година окончао је њену каријеру у науци. Преселила се у Охајо, где је живела са породицом. Последњих неколико деценија живота патила је од деменције, услед које је изгубила краткотрајно памћење. Преминула је од упале плућа 2003. године са 75 година.[2]
Каријера[уреди | уреди извор]
Као асистенткиња Алфреда Хершија, преселила се 1950. године са њим у Колд Спринг Харбор. Две године касније, заједно су спровели чувени Херши-Чејз експеримент који је познат и као "блендер експеримент". Овај експеримент се заснивао на обележавању различитих компоненти бактериофага Т2, радиоактивним изотопима. Протеинска капсула вируса обележена је радиоактивним изотопом сумпора (35С), док је молекул ДНК у њему, обележен радиоактивним изотопом фосфора (32П). Након тога су вирусом инфициране бактерије Е. цоли, а затим је извршена њихова преципитација и мерење радиоактивности талога. Резултати су показали да је 32П присутан у талогу у ком су се налазиле бактерије, док је у остатку медијума био присутан 35С. Експериментом је доказано да је ДНК довољна за репликацију вируса и синтезу протеинске капсуле и да је она носилац наследне информације.[3][4]
Радови[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Реацтиватион Оф Пхаге-П2 Дамагед Бy Ултравиолет Лигхт :: Университy оф Соутхерн Цалифорниа Диссертатионс анд Тхесес”. дигиталлибрарy.усц.еду. Приступљено 12. 4. 2019.
- ^ „Мартха Цхасе диес”. Тхе Сциентист Магазине® (на језику: енглески). Приступљено 12. 4. 2019.
- ^ Лавиетес, Стуарт (13. 8. 2003). „Мартха Цхасе, 75, а Ресеарцхер Wхо Аидед ин ДНА Еxперимент”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). ИССН 0362-4331. Приступљено 12. 4. 2019.
- ^ Херсхеy–Цхасе еxперимент (на језику: енглески), 9. 2. 2019, Приступљено 12. 4. 2019
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Марта Епштајн Чејз, Колд Спринг Харбор лабораторија
- Алфред Херши, Марта Чејз, 1953, Колд Спринг Харбор лабораторија
- Теза: Реактивација фага П2 оштећеног утравиолетним зрачењем
