Наваривање
Наваривање је процес наношења слојева метала на радне површине неких делова ради повећања њихове отпорности на хабање, ударни притисак и друга оптерећења. Наваривање се углавном користи за репаратуру хабајућих цилиндричних машинских елемената, мада се може користити и при изради нових делова. Скоро сви битни поступци заваривања могу се применити и за наваривање.[1][2]
[уреди | уреди извор]
Применом овог поступка постиже се однос мешања до 1%. Лако се управља гориоником тако да се навар може нанети на мале површине. Горионик поседује суд у коме се налази додатни материјал у облику праха. Дебљина навареног слоја износи од 0,05 до 3 mm, а брзина полагања навара 0,5 kg/h.
[уреди | уреди извор]
Овај се процес корити за кабасте и тешке делове где се наваривање врши на терену, односно на месту где су ти делови инсталирани. Цена опрема за наваривање је ниска. Однос мешања креће се од 10 до 30%, а дебљина навара изнад 3 mm. Често је у овом поступку потребно предгревање основног материјала чиме се смањује тврдоћа али се избегавају напрслине у навару. Додатни материјал је обложена електрода (најчешће базична). Навар се зависно од избора електроде може брусити.
[уреди | уреди извор]
Посебно ефикасан вид електролучког наваривања пуњеном жицом је врло ефикасан вид репаратуре. Користе се апарати за REL или MAG-MIG заваривање са додавачем жице и поликабелом. Гола жица намотана је на котур, а заштитна облога налази се у језгру жице. Жица је по хемијском саставу легура гвожђа са високим садржајем елемената који праве карбиде који дају навару отпорност на хабање. Након наношења навара јавља се троска у виду танког слоја који се лако одваја. Брзина полагања навара је велика што утиче на продуктивност. Недостатак је велика струја и самим тим и зрачење које утиче на заваривача при дуготрајном раду.
[уреди | уреди извор]
Овај тип наваривања нуди неколико погодности у односу на остале методе: процес може бити ручни, полуаутоматски и аутоматски. Лук је гладак и ослобођен троске. Додатни материјал може бити жица или шипка. Међутим TIG наваривање има и недостке: однос мешања креће се 2 до 40% али обично 10%. Аргон и хелијум су скупи, а брзина наваривања је мала. Због тога се TIG наваривање користи само за делове малих габарита.
[уреди | уреди извор]
У пракси се доста користи због високе продуктивности и високог квалитета изведених навара. EPP наваривање се најчешће примењује за наваривање великих цииндричних делова. Наваривање се изводи непрекидним процесом уз обтно кретање дела који се наварује као главног кретања и транслаторног кретања наваривачке главе дуж осе ваљка као помоћног кретања.
[уреди | уреди извор]
Овај поступак је најбољи ако се узме у обзир однос мешања и дубина уваривања који су најмањи у односу на све познате поступке наваривања. Додатни материјал се доводи слично као код гасно-пламеног поступка наваривања или се наноси пре наваривања, па се затим стапа млазом плазме. Наваривање се изводи једносмерном струјом праве поларности. Једним пролазом се може нанети навар дебљине 0,25 mm и ширине 6 mm. Могуће је постићи брзину наваривања већу од 50 cm/min. Недостаци овог поступка су: висока цена опреме, потребна вештина наваривача и тешкоће при раду на терену.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „АСМ Хандбоок Волуме 06: Wелдинг, Бразинг, анд Солдеринг” (ПДФ). www.линцолнелецтриц.цом. Архивирано из оригинала (ПДФ) 09. 03. 2016. г. Приступљено 9. 2. 2016.
- ^ „Инвестигатион оф тхе редуцтион оф моулдбоард плоугхсхаре wеар тхроугх хот стампинг анд хардфацинг процессес” (ПДФ). www.тубитак.гов.тр. Архивирано из оригинала (ПДФ) 03. 03. 2016. г. Приступљено 9. 2. 2016.