Нешвилске седељке

Нешвилске седељке Део ненасилне директне акције са циљем да се заустави расна сегрегација у ресторанима у Нешвилу, Тенеси, су биле и такозване “Нешвилске седељке” ("Насхвилле сит-инс). Трајале су од децембра 1959 до маја 1960 и биле су запажене због свог раног успеха и давања важности дисциплинованој ненасилној акцији. Многи организатори су наставили даље поставши важне вође Америчког покрета за грађанска права (1955-1968).

Почеци и организовање

Велечасни Кели Милер Смит, свештеник Прве баптистичке цркве на Капитол Хилу, основао је Савет Хришћанског Вођства Нешвила (НЦЛЦ) 1958. године. Ова организација је припадала Конференцији Јужног Хришћанског Вођства, Мартин Лутер Кинг Јуниора, и основана је да би промовисала грађанска права афро-американаца кроз ненасилну грађанску непослушност. Смит је веровао да би американци имали више разумевања према интеграцији ако би афро-американци добили своја права кроз мирне демонстрације него кроз правосудни систем.

НЦЛЦ је одржао своју прву од многих радионица на тему ненасилне тактике против сегрегаиције 26. марта, 1958. Велечасни Џејмс Лосон, који је студирао приниципе ненасилног отпора док је боравио као мисионар у Индији, је водио радионице. Њих су углавном похађали студенти са универзитета Фиск, Тенеси (који је постао Универзитет савезне државе Тенеси), Америчког баштиситичког теолошког Универзитета (који је постао Амерички баптистички колеџ) и Медицинског колеџа Мехари.

Током ових радионица, одлучено је да прва циљна група активности буду ресторани у центру града. У то време, афро-американцима је дозвољавано да купују у централним градским радњама, али није им било дозвољено да једу у ресторанима тих радњи. Група је осећала да су пултови ресторана добра мета јер су били веома видљиви, лако приступачни, и показивали су снажан пример неправди са којима су се црни јужњаци суочавали на дневној бази.

У децембру 1959, група је почела да тестира демонстрације/седељке. Мале групе студената би куповале ствари у централним радњама, и седале би за пултовима у њиховим ресторанима покушавајући да наруче храну. Њихов циљ је био да осете расположење и степен отпора у свакој радњи. Иако им је услуга у ресторанима била одбијена, реакције су варирале. Код Харвеја, на пример, добили су невероватно љубазне одговоре, док су код Кејн-Слоана били третирани са презиром. Ове испитујуће акције су биле веома дискретне и ниједна од градских новина није обавештена о истим.

Широке демонстрације

Пре него што су стеденти Нешвила имали прилику да формализују њихове планове, догађаји на другим местима су довели до потребе за хитном реакцијом. Током прве недеље фебруара, мала седељка у Гринзбороу, у Северној Каролини, је прерасла у значајан протест са преко осамдесет студената који су учествовали до трећег дана. Иако су се сличне демонстрације претходно одиграле у другим градовима, ово је била прва која је привукла значајну пажњу медија и јавности.

Када се Лосонова група састала следећег петка, око 500 нових волонтера се појавило да се придружи акцији. Иако су Лосон и старији организатори покушали да се договоре за одлагање, судентске вође су инсистирале да је дошло време за акцију.

Прва значајна организована седељка се десила 13. фебруара, 1960. године. Око 12:30, 124 студента (углавном афро-американца) је ушло у централну Вулворт Компанију, Крес & Цо, и Меклеланове радње, и затражили да буду услужени за пултовима. Након што је особље одбило да их услужи, они су седели у радњи наредна два сата и затим отишли без инцидената.

Следећа седељка се одиграла пет дана касније, 18. фебруара, када је више од двеста студената ушло у Вулворт, С. Х. Крес, МеКлелан и Грантс. Пултови су били одмах затворени. Студенти су остали следећих пола сата и затим отишли, опет без инцидента.

Трећа седељка се одиграла 20. фебруара када је, отприлике, 350 студената ушло у претходне четири радње, као и апотеку Волгринс у централном делу града. Овог пута студенти су остали скоро три сата, све док им полиција није наредила да оду.

I друге бројне седељке су се дешавале наредна два месеца, што је резултовало хапшењем 145 лица, углавном студената са колеџа.

Правна одбрана

Суђење учесницима седељки је привукло широку пажњу у Нешвилу, као и у суседним областима. Првог дана суђења, 29. фебруара, гомила од око 2000 људи се скупила на улицима, окружујући градско веће, да би показали своју подршку оптуженима.

Група од 12 адвоката, вођена З. Александром Лубијем, представљала је студенте. Упркос јакој подршци црначке заједнице, ухапшени студенти су били осуђени због ремећења јавног реда и мира.

Дво-расни комитет

Трећег марта, у покушају да ублажи расне тензије проузроковане седељкама, Градоначелник Бен Вест је објавио формирање Дворасног комитета, да би се нашло решење за градске расне несугласице. Чланови комитета су били и председници два историијски афро-америчка колеџа и универзитета, али представници самог студентског покрета нису били укључени.

Комитет се састао неколико пута током следећег месеца, и поднео је своје препоруке у извештају 5. априла. Комитет је препоручио да се делимично интегришу пултови у ресторанима града. Свака радња би имала један део који би био искључиво за белце, а други за белце и црнце заједно. Ово решење је било одбијено од стране вођа студената, који су сматрали да је решење морално неприхватљиво и базирано на политици сегрегације.

Мање од недељу дана након што је Дво-расни комитет изнео свој извештај, седељке су настављене, и бојкот централних градских радњи је такође покренут.

Бомба на дом Лубија

У 5.30, 19. априла, бомба је бачена на предњи прозор куће З. Александра Лубија, у северном Нешвилу, и то изгледа из освете због његове подршке демонстрантима. Експлозија је у потпуности уништила Лубијев дом, иако су Луби и његова жена, који су спавали у соби у задњем делу куће, преживели, без повреда. Више од 140 прозора на суседним кућама је поломљено од јачине експлозије.

Уместо да обесхрабри протестанте, овај догађај је, ипак, послужио као покртачко средство. У року од неколико часова, вести о бацању бомбе су се прошириле кроз заједницу. Око поднева, 4000 људи је марширало у тишини до Градске већнице да се суоче са градоначелником. Градоначелник Вест се састао са њима на степеницама већа. Велечасни C.Т. Вивијан је прочитао припремљену изјаву, оптужујући градоначелника за игнорисање моралних питања повезаних са сегрегацијом, и игноришући насиље и неправду. Диана Неш је затим питала Градоначелника да ли верује да би пултови у ресторанима у граду требало да буду интергисани. Вест је одоговорио “Да”, и затим додао, “То је на менаџерима ресторана, наравно”.

Покривање овог догађаја је заначајно варирало међу две главне новине из Нешвила. Тхе Теннессеан је нагласак давао чињеници да се Градоначелник сложио за интергацију у ресторанима, док је Насхвилле Баннер наглашавао изјаву Градоначелника да је до градских трговаца да одлуче да ли ће или неће да се интегришу. Ово је јасно показивало супротне ставове новина о овој ствари.

Следећег дана Мартин Лутер Кинг Јуниор, је дошао у Нешвил да говори на Универзитету Фиск. Током говора, он је похвалио покрет као “најорганизованији и најдисциплинованији на Југу”.

Десегрегација

Након недеље тајних преговора између трговаца и вођа протеста, 10. маја 1960. године, шест радњи у центру града је, по први пут, отворило своја пултове црним муштеријама. Као део овог договора, ниједна реч о десегрегацији није објављена у локалним медијима, у напору да се спрече насилни инциденти. План је био успешан, и пултови у ресторанима су интегрисани без инцидената. Тако је Нешвил постао први већи град у Јужним Сједињеним државама који је покренуо десегрегацију својих јавних места.