Ништави уговори
Ништав или забрањен (апсолутно ништав) уговор је онај уговор који садржи ставке које су противне принудним прописима, обичајима, јавном поретку и моралу[1], тј. ништав уговор је празно слово на папиру. Он не производи никако правно дејство.[2] За њих је карактеристично што привидно испуњавају све услове важећег уговора али их конкретна законска одредба чини ништавим. На ништаве уговоре може се позивати свако заинтересовано лице, а то су пре свега уговорене стране као и сва лица која су у стању да покажу интерес за тај акт. У теорији се може направити разлика између две врсте уговора:[1]
- непостојећи
- апсолутно ништави уговори у ужем смислу
Непостојећи уговори[уреди | уреди извор]
Код ових уговора недостаје неки од битних услова или елемената који су градивни део уговора па ови уговори ни не могу настати.[1]За разлику од ништавих уговора, код ове врсте уговора се не може говорити о престанку важности јер ови уговори нису ни настали.
Апсолутно ништави уговори у ужем смислу[уреди | уреди извор]
Ови уговори имају све битне елементе за настанак и њихова ништавост произилази из неког спољашњег разлога, који чини неки битан, градивни елемент уговора, недопуштеним.[1] О оваквим уговорима води рачуна суд и други надлежни органи и било које лице може да укаже суду на њихову ништавост.
Обим и последице ништавости[уреди | уреди извор]
Уговор може бити ништав делимично или у потпуности. Уколико су само неке одредбе уговора ништаве, уговор се не проглашава ништавим уколико може да опстане без ништаве одредбе, осим у случају када је та ништава одредба услов самог уговора.У случају да је ништавост установљена да би се из уговора избациле ништаве одредбе и уговор био важећи без њих, уговор остаје на снази. Ништави уговори повлаче са собом бројне правне последице у зависности од тога до ког степена су уговорене обавезе извршене-делимично или у потпуности или уопште нису извршене.Неке од тих последица могу бити: повратак у претходно стање (реституција) тј повраћај онога што је неоправдано одузето или накнада учињене штете.Накнаду учињене штете може да захтева само оштећена, савесна страна тј. она која није знала, нити је могла да зна за ништавост.[3][4]
Право на подношење тужбе има она страна која није знала за разлог апсолутне ништавости и оно није подложно застарелости али ниједна страна не може да тражи да се уговор принудно испуни уколико је он ништав а све оно што је учињено пре него што се установило да је уговор ништав, учињено је без основа и може се тражити повраћај јер је до правно неоснованог стицања добри једне стране дошло услед оштећења друге стране.У неким случајевима уколико извршење уговора представља кривично дело може доћи до одузимања имовине у корист државе.
Конверзија ништавих уговора[уреди | уреди извор]
Ништавост појединих одредби уговора може повући са собом и ништавост целог уговора, али исто тако те одредбе се могу сматрати ништавим, а да битни делови уговора буду важећи тј. да имају правну снагу.[5] Због тога се утврђује да ли би уговор био потписан и без ставки које су ништаве. Међутим, ако је један ништав уговор услов за пуноважност неког другог уговора, онда ће тај други уговор важити уколико се утврди да су уговарачи знали за ништавост првог уговора тј.оног на коме се заснива њихов уговор и уколико је он у сагласности са циљем који су уговарачи имали приликом закључења уговора.[6]
У том случају наступа конверзија односно претварање ништавог уговора у други важећи уговор који обе странке прихватају. Конверзија најчешће настаје када су уговарачи невешти у склапању уговора или су необавештени о условима потребним за настанак уговора и његову правну снагу, па сачине уговор који према свом законском тексту у ствари није ни настао. Конверзија се углавном јавља код непостојећих а не код ништавих уговора јер оно што је противно прописима или моралу не може бити важеће без обзира на конкретну врсту уговора.