Опадајући приноси

У економији, опадајући приноси представљају смањење маргиналног (инкременталног) оутпута (излаза) производног процеса, јер се количина једног фактора производње постепено повећава, а количине свих осталих фактора производње остају константне.

Закон о опадајућим приносима наводи да у свим производним процесима, повећање количине само једног фактора производње, при чему су остали фактори константни, "цетерис парибус", након одређеног времена доводи до нижег маргиналног приноса по јединици. Закон о опадајућим приносима не подразумева да додавање једног фактора смањује укупну производњу, што би био негативан принос, иако је то у ствари уобичајено.

Уобичајени пример је додавање нових људи на радно место, као што је склапање аутомобила у фабрици. У неком тренутку, додавање радника доводи до бројних проблема. На пример, радници морају да се мимоилазе и при том сметају једни другима или су често принуђени да чекају приступ неком делу. У свим овим процесима, производња додатне јединице оутпута (излаза) ће у неком тренутку коштати све више по јединици времена због тога што се инпути (улази) користе мање ефикасно. Још један познат пример додавања људских ресурса који доводи до смањења ефикасности је Бруксов закон.

Закон опадајућих приноса је основни принцип економије, а такође има централну улогу у теорији производње.

Историја

Концепт опадајућих приноса проучавали су и неки од првих познатих економиста као што су Јохан Хајнрих фон Тинен, Жак Тирго (Јацкуес Тургот), Адам Смит, Џејмс Стјуарт (Јамес Стеуарт), Томас Роберт Малтус и Дејвид Рикардо. Међутим, класични економисти као што су Малтус и Рикардо приписују сукцесивно опадање оутпута смањењу квалитета инпута. Неокласични економисти претпостављају да је свака "јединица" рада идентична. Опадајући приноси су резултат тога што је читав процес производње поремећен додавањем јединица рада на фиксни износ капитала. Закон о опадању приноса представља значајан фактор у пољопривреди.

Опадање маргиналних приноса

Важна карактеристика опадања маргиналних приноса је да, како се повећавају укупне инвестиције, укупан повраћај инвестиције изражен као проценат укупне инвестиције (просечан производ или повраћај) се смањује. Претпоставимо, на пример, да 1 килограм засађеног семена доноси једну тону усева, да 2 кг доносе 1,5 тону, а 3 кг семена 1,75 тона. Према формули, ${i}$-ти кг семена донеће ${\frac {1}{2^{i-1}}}$ додатних тона усева. Принос од инвестирања биће 1 т/кг за први килограм. За други килограм, принос ће бити 1,5/2 = 0,75 т/кг, а за трећи 1,75/3 = 0,58 т/кг.

Опадање маргиналних приноса може се представити формулом:

${\text{D}}={\frac {1}{X}}\sum _{i=1}^{X}{\frac {1}{2^{i-1}}}$

где је ${\text{X}}$ = количина семена у килограмима, а ${\frac {1}{2^{i-1}}}$ = додатни принос усева, за ${i}$-ти килограм семена.

Заменом ${\text{X}}$ = 3 и проширењем добија се:

${\text{D}}={\frac {1}{3}}\sum _{i=1}^{3}{\frac {1}{2^{i-1}}}$

$={\frac {1}{3}}\cdot \left({\frac {1}{2^{1-1}}}+{\frac {1}{2^{2-1}}}+{\frac {1}{2^{3-1}}}\right)$

$={\frac {1}{3}}\cdot \left({\frac {1}{2^{0}}}+{\frac {1}{2^{1}}}+{\frac {1}{2^{2}}}\right)$

$={\frac {1}{3}}\cdot \left({\frac {1}{1}}+{\frac {1}{2}}+{\frac {1}{4}}\right)={\frac {1.75}{3}}$

$=0.58{\overline {3}}{\text{ t/kg}}$

Други пример је фабрика која има фиксни капитал, алате и машине и варијабилно снабдевање радом. Како фирма повећава број радника, укупна производња расте, али по стално опадајућој стопи. То је зато након одређеног времена у фабрици постоји превелики број људи и радници су принуђени да дуго чекају како би користили машине. Дугорочно решење овог проблема је повећање капитала, односно куповина више машина и изградња више фабрика.

Приноси и трошкови

Постоји обрнута зависност између приноса инпута и трошкова производње. Претпоставимо да килограм семена кошта један долар, при чему се ова цена не мења. Иако постоје други трошкови, претпоставимо да они не зависе од количине оутпута и стога су фиксни трошкови. Један килограм семена доноси једну тону усева, стога производња прве тоне усева кошта један долар, односно, за прву тону оутпута маргинални трошак је 1 долар по тони. Уколико нема других промена и ако други килограм засађеног семена даје само половину оутпута првог, маргинални трошак износи 1 долар по половини тоне оутпута, односно 2 долара по тони. Слично томе, ако трећи килограм семена доноси само четвртину тоне, онда маргинални трошак износи 1 долар по четвртини тоне, односно 4 долара по тони. Стога, опадање маргиналних приноса подразумева повећање маргиналних трошкова и повећање просечних трошкова.

Трошкови се такође могу мерити у смислу опортунитетних трошкова. У овом случају закон се односи и на друштва - опортунитетни трошкови производње једне јединице добра се повећавају како друштво покушава да произведе више тог добра. Овим се објашњава граница производних могућности.

Извори

• Цасе, Карл Е.; Фаир, Раy C. (1999). Принциплес оф Ецономицс (5тх изд.). Прентице-Халл. ИСБН 978-0-13-961905-2.