Партизанска болница на Калнику
| Назив | |
|---|---|
| Основана | |
| Престала са радом | |
| Земља | |
| Седиште |
Партизанска болница на Калнику била је привремена стационарна санитетска установа у Народноослободилачком рату народа Југославије на територији у саставу НДХ, са задатком да организује пријем болесних партизана и рањеника из борби које су се одвијале на ширем подручју планине Калника, од лета 1943. до фебруара 1944. године.[1]
Предуслови[уреди | уреди извор]
У периоду највећег развоја Народноослободилачког покрета на Калнику су од лета 1943. до фебруара 1944. године боравиле јаке партизанских снага: 12. и 28. славонска дивизија, са Штабом 2. оперативне зоне, који је са Жумберака премештен на Калник.[1]
Убрзо је у Подравини формирана и бригаде „Браће Радић“ (4.септембра 1943), 32. дивизије 10. загребачког корпуса (у селу Расиња), која је учествовала у ослобађању више градова. Тако је створена већа ослобођена територија, која се пруźала од Новог Марофа до Вировитице, названа „Подравске Република”.[1]
Све напред наведене промене на Калнику и шире током Другог свјетског рата, пратило је и оснивање стационарне санитетске службе на Калнику која је требала створити услове за пријем болесних партизана и рањеника из борби које су се одвијале на подручју „Подравске Републике”.[1]
Оснивање и развој[уреди | уреди извор]
- Болница на локалитету Ступе
Прву тајну паризанку болницу на планини Калник основао је „5. батаљон КПО“ у шуми Борик (на локалитетету Ступе) у импровизованим објектима од приручног материјала. I тако је ова тајна и мала импровизована партизанска болница почела са радом у лето 1943. и лечиле оболеле и рањене све до трагичног догађаја од 29. септембра 1943. године, када су две сатније усташа и домобрана, предвођене једним сељаком и сељанком из Камешнице, опколиле и уништиле болницу у Ступама. Том приликом мучки су убили стражаре, 12 рањеника и две медицинске сестре.[2]
- Болница на локалитету Габриновец
Крајем августа 1943., након што је са Калника поново протеран непријатељ, доведена је група од 20 партизана – радника на тајну локацију: мали шумски пропланак у близини извора, код шумарске куће, на локалитет званом Габриновец, недалеко од пута Слање – Камешница. Рад на сечи стабала, одвлачењу трупаца и градњи болничке инфраструкту одвијао се интензивно и убрзо су била изграђена два болничка павиљона за рањенике (димензија 12 x 6 м), амбуланта – превијалиште, кухиња, нужник, бункери за храну и бензински агрегат за струју и стражу.
Болнички објекти, у основи су били изграђени од дрвених јелових облица, које су потом премазане блатом и обложене маховином. Објекти су прекривени даскама и терпапиром, а један павиљон и црепом. Крајем октобра 1943. прозори на објектима болнице, који су првобитно били покривени ћебадима, застакљени су.
У почетку, болесници и рањеници су лежали на импровизираним дрвеним лежајевима, да би по ослобођењу Вараждинских Топлица (27. септембра 1943) и Лудбрега (3. октобра 1943) из ових градова довезени СЈ прави метални кревети са сламарицама и мадрацима.
Боничко осуђе, којег није било у довољном броју, било је лимено.
Уз оближњи извор воде уређена је болничка кухиња, и бункер за складиштење веће количине брашна, шећера, соли и воћа. Болница је редовно снабдеван белим хлебом и донацијама у храни из оближњих села. У оближњој шумској кући храњене су 4 краве које су дневно давале по око 30 литара млека.
Рад у болници[уреди | уреди извор]
- Превентивномедицинска заштита
У болници није вођена само брига о медицинском третману већ и стална брига о чистоћи. Болесници су сваки дан прали у павиљонима, а повремено је долазио берберин ради шишања и бријања. Дезинфекција одеће вршила се у партизанском бурету.
Како је медицинско особље сумњало у квалитету воде и бактериолошку исправност извора, особље болнице и пацијенти пили су искључиво чај или вино.
Сахрана преминулих болесника обављана је на импровизованом гробљу удаљеном 200 метара северно од болничких објеката, у долини једног потока. На овом малом гробљу сахрањено је 7-10 пацијената.
| „ | Сигурно се зна да су ту били сахрањени Ђука Кемец, Драгица Канцијан и Фрањо Ивић чији су посмртни остаци након рата премештени у партизанске спомен-костурнице. | ” |
- Медицинск опрема
Медицински инструментаријум је био недовољан и састојао се од: неколико скалпела, пинцета, тестере и маказа, добоша за газу, тензиметра, стетоскопа, неколико рекорд-шприцева, 2 тацне.
Завоји су се прали и сушили у кругу болнице, јер их никада није било у довољној количини. У болници су редовно прали и постељину.
- Збрињавање рањеника и болесника
Први пацијенти у Габриновац су пристигли из откривене и уништене болнице Ступе у септембру 1943., а највише их је било након борби за ослобођење Вараждинских Топлица и Лудбрега.
У болници су успешно спровођене и сложеније интервенције, попут ампутације руке уз помоћ обичне тестере, а једини аналгетик и антисептик била је домаћа ракија.
У болници су лакши рањеници задржани до оздрављења, а тежи су превожени у веће и опремљеније болнице на Папук или Мославину.
- Капацитет и кадрови
Како током каснијих ратних дејстава од болничке документације није ништа остало, према неким прорачунима сматра се да је код пуног капацитета у болници могло бити 90 пацијената, 10 чланова санитетског тима, неколико помоћних радника и 22 стражара, укупно око 130 људи.
У болници су од лекара боравили др Алојзиј Ронко, др Хелена Хеленбацх и др Јелка Весењак. На дужностима средњег медицинског кадра били су Милка Комарек, медицинска сестра и Антун Лапух медицински техничар, док су остали били приучени болничари за рад у болници.
Престанак рада[уреди | уреди извор]
До њеног затварања Партизанска болница Габриновец радила је готово пет месеци, на изразито несигурном и ратом захваћеном подручју НДХ. Све време рањеници и болесници у ној су имали, за ратне услове, адекватну негу и могућност за брзи опоравак.
Болница је престала са радом фебруара 1944. након што су снажне непријатељске снаге поново заузеле већи део ослобођене територије Подравске Републике. Тада су се људство болнице заједно са затеченим болесницима и рањеницима заједно са партизанским снагама повукле у брдовита подручја Калника и Билогоре.
Болница као музеј[уреди | уреди извор]
Поводом Дана бораца, 4.7.1979. отворени су
Неколико деценија после Другог светског рата обновљени су објекти болнице бр. 1 Калничког партизанског подручја и поводом Дана бораца (4. јула 1979). у њима је уређен музејска поставка.
Како је од 1990. на почетку распада СФР Југославије, значајно опалоинтересовање за НОБ и споменичком баштином НОБ-е, музејски објекти су напуштени, прво девастирани а потом и уништени. Уништен је и раније подигнут споменик „Партизанка на стражи“. У таквим условима:
| „ | Инвентар болнице је потпуно опљачкан или уништен, а кроз разбијене прозоре је продро бршљан. Усред уништеног кровишта, вода је продирала у бараке и потпуно уништила стропове и под. | ” |
На иницијативу Удруге антифашистичких бораца и антифашиста општине и Града Лудбрега, 2008. године започета је акције чишћења простора око болнице, због све већег интересовања јавности за НОБ и историју у Хрваткој Подравини. У обнову девастираних објеката укључили су се и чланови лудбрешког удружења и антифашистичких удружења из Чаковца, Вараждина, Новог Марофа, лудбрешка предузећа, Вараждинска жупанија, Град Лудбрег и бројни појединци. Прикупљеним средствима, донираним материјалом и бесплатним радом, обновљена је партизанска болница, а планира се и обнова музејско-едукативне поставке намијењене организованим групама, пролазницима, теренској настави, дружење и комеморацију. У непосредној околини болнице уређено је и мало партизанско гробље и извор воде.
Извори[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- НОБ —Историја Опћине Калник (језик: хрватски)