Сламарица
Сламарица или сламњача један је од првих делова постеље који је везан за појаву кревета. Основна функција им је да као подлога, слична данашњем душеку, омогуће удобније спавање.[1] Према народном предању сламарицам је служила, не само за спавање, већ и за чување новца.
Историјат[уреди | уреди извор]
Не зна се тачно када је сламарице почела да се користи. Њу је прво почело да користи сеоско, мање имућно становништво и војска.
У неким историјским списима забележено је да су сламарице у српским селима почеле да се користе средином двадесетог века и биле су у употреби до 1963—1964. године. Сламарице су се прво користиле у дрвеним креветима до педесетих година, а затим до 1955. године и у гвозденим креветима. Од 1955. године богатија домаћинства уводе кревете са душецима пуњеним вуном и другим материјалима и софе — тапациране кревете, које као удобнији кревети за спавање истискују сламарице.
Оне се и данас могу видети у слојевитим покривачима на креветима у неким сеоским кућама.
Израда[уреди | уреди извор]
Сламарице су рађене од клчину — од конопље. Ткане су у четири нита на хоризонталном разбоју, ширине 8 пасама. Најчешће су биле састављене од четири поле. У средишњем делу на једном од спојева остављен је отвор у сламарици ширине око 40 сантиметар за пуњење и повремену замену сламе.
Пуниле су се сламом (отуда и назив) или „шушкама“ — комушином од кукуруза.
Најчешће су биле једноставне, у природној боји конопље или са једноставним, дебелим пругама добијеним уткивањем смеђе конопље, природно бојене у комини.
У брдским селима јужне и источне Србије у Пиротској котлини (Пасјач, Сиња Глава) има случајева да су се сламарице правиле и спајањем конопљаних чаршафа.[2] Тако импровизоване сламарице биле су на горњем делу украшене „на коцке“ или „прушке“ (прућке) а доњи део је био једнобојан, израђен у природној или тамносмеђој боји. Предиво ових сламарица је бојено природним и анилинским бојама. У Осмакову, код Пирота сламарице су бојили у кори од ораха, јер је процес бојења краће трајао, а становници овог села нису желели да платно буду сувише тамно.[3]
У већини домаћинстава слама се мењала на Чисти понедељак (чисти понеделник — први дан Ускршњег поста, када женска чељад спрема и чисти кућу а деца и одрасли се купају, шишају и брију, јер тога дана по веровању нема бува. Истог дана су се сламарице и прале.
Због нередовног одржавања (замене сламе и прања) сламарице су често биле и извор заразе јер су чиниле погодну средину за разможавање зглавкара (креветна стеница, бува, вашки), узрочника бројних трансмисивних заразних болести.
Извори[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- З. Марковић, Женска домаћа радиност – Гласник Етнографског музеја у Београду, 38, Београд 1975,