Подводна фотографија
Подводна фотографија је један од облика фотографије као медија. То је процес стварања фотографија налазећи се испод површине воде, најчешће приликом роњења, пливања или спуштањем камере у воду даљинским. Подводна фотографија зависи од опреме, услова снимања, осветљења, временског трајања самог снимања, понашања и кретања у води.
Историја подводне фотографије[уреди | уреди извор]
Почетком четрдесетих година 19. века, када фотографија тек осваја свет, инжењер Кристијан Аугуст Сиебе дизајнирао је прво ронилачко одело са специјалним вентилом за дисање. Историја подводне фотографије бележи да је 1856. године Енглез Вилијем Томпсон снимо прве фотографије на шест метара дубине. Исте године, немачки инжењер и конструктор подморнице Вилхелм Бауер покушао је да, за потребе војске, направи неколико снимака у заливу у Русији, фотографишући кроз окна своје подморнице. Фотографско удружење из Марсеља је 1882. године расписало међународни конкурс за награду од 500 златних франака за фотографију која ће приказивати сцену подводног живота. Конкурс није успео јер се није пријавио довољан број учесника. Прве успеле подводне фотографије снимио је француски биолог и доктор наука Луј Бутан 1893. године, заједно са Жосефом Давидом у Средоземном мору, недалеко од француско-шпанске границе (Банyлус-Сур-Мер). Бутан је користио фотоапарат малог формата (9 x 12 цм), који је сместио у херметички затворен сандук (претеча подводног кућишта) с еластичним балоном, који је служио за изједначавање притиска морске воде изван сандука са оним који је у њему. Крајем деведесетих, тачније 1899. године, Луј Бутан је почео да користи већи фотоапарат (18 x 24 цм) и с првим подводним магнезијумским блицем успео је да сними фотографије на дубини од чак 50 метара. Тих година покушао је да направи и прву подводну панорамску фотографију, али без успеха.[1]
Усавршавање опреме[уреди | уреди извор]
Џон Ернест Виљемсон снимио је први подводни филм 1907. године. Прве подводне колор-фотографије с приказима риба настале су у Мексичком заливу 1927. године, а снимили су их фотограф часописа Натионал Геограпхиц Чарлс Мартин и ихтиолог др Вилијем Лонглија. Познато је да је Мартин за снимање користио фотоапарат у водоотпорном кућишту, а за осветљење неколико килограма експлозивног магнезијумског праха који је пружао одлично осветљење и на дубини од неколико метара. Овај фотограф, није само снимао флору и фауну океана, већ је сарађивао и са археолозима, фотографишући подводне археолошке локалитете и ископине из преколумбовског периода. Тридесетих и четрдесетих година Аустријанац Ханс Хас урадио је на хиљаде подводних фотографија. Након Другог светског рата, поред фотографисања, Хас се посветио снимању филмова и емисија. Време настанка Хасеових филмова уједно је и период када се развија савремена подводна фотографија. Поред нових типова фотоапарата, дизајнирано је ронилачко одело које је било флексибилно и издржљиво на притисак. Тих година у употребу улази и боца за роњење. Педесетих година Чарлс Мартин започео је сарадњу с Жак-Ивом Кустоом. Године 1956. Мартин је пратио Кустоа на његовом броду ”Калипсо” од Тулона (Француска) до Суецког канала. Резултат овог пута било је око 1200 колор-фотографија. Наредне године Жан де Вутерс је у сарадњи с Кустоом осмислио специјални фотоапарат (Цалyпсо-пхот) с брзином окидача 1/1000 секунди. Никон је, такође, започео производњу оваквог фотоапарата – Никонос. Први се појавио 1963. и назван је по Вутерсовом и Кустоовом изуму Никонос-Цалyпсо. Велики допринос савременој подводној фотографији дао је и француски инжењер Димитри Ребиков проналаском електронског блица, неколико врста подводних кућишта за фотоапарате малог формата и многим другим технолошким изумима. У наредним деценијама двадесетог века техника је наставила да се усавршава и подводна фотографија је прелазила границе. Међу најзначајнијим фотографима овог жанра данас се налазе: Емори Кристоф, који је међу првима 1985. године, а уз помоћ робот камере, снимио олупине Титаника; Флип Никлин (Флип Ницклин); Бил Куртсингер (Билл Цуртсингер); Дејвид Дубилет (Давид Доубилет); Ралф Кифнер (Ралф Киефнер) и други. Овакав вид фотографије привукао је и фотографе који се баве модном и акт-фотографијом. Педесетих и шездесетих година италијански фотограф Серђо де Сацо урадио је серије црно-белих акт-фотографија. [2]
Осветљење[уреди | уреди извор]
Главна препрека са којим се суочавају подводни фотографи јесте губитак боје и контрасти у већим дубинама услед неповољног осветљења. Дуже таласне дужине сунчевог зрачења (као што су црвена или наранџаста боја) се брзо апсорбују у води и на тај начин голом оку све изгледа плаво-зелено. Губитак боје се не повећава само вертикално, већ и хоризонтално, те предмети даље од камере могу изгледати безбојно и нејасно. Ова појава се јавља у наизглед чистој води, као што је вода око тропских коралних гребена. Други ефекат које ствара окружење је опсег видљивости. Вода је ретко довољно јасна, а растворене и лебдеће материје могу смањити видљивост и апсорпцијом и расипањем светлости.
Подводни фотографи решили су овај проблем комбинацијом две технике. Прва је да камеру приближе предмету фотографије највише могуће, смањујући на тај начин хоризонтални губитак боје. Многи професионални подводни фотографи не прихватају близину већу од једног метра. Друга техника је употреба блица који треба да врати боју изгубљену дубином.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Историја подводне фотографије.[1][мртва веза], Рефото.рс.
- ^ Ундерwатер пхотограпхy.[2], Натионал Геограпхиц.
