Право на новчану накнаду за телесно оштећење

С Википедије, слободне енциклопедије
Право на новчану за телесно оштећење једно је од људских права и право из инвалидског и пензионог осигурања

Право на новчану накнаду за телесно оштећење у Републици Србији имају осигураници код којих је, због повреде на раду или професионалног обољења, дошло до губитка или битнијег оштећења појединих органа или делова тела.[1]

Начин остваривања права[уреди | уреди извор]

Право на новчану накнаду за телесно оштећење може остварити лице када код осигураника настане:

  • губитак, битније оштећење виталног дела теал,
  • знатнија онеспособљеност појединих органа или делова тела,
  • отежана нормалну активност организма
  • потреба за већим напорима у остваривању животних потреба.

Осигураник стиче право на новчану накнаду за телесно оштећење уколико је телесно оштећење проузроковано повредом на раду или професиналном болешћу и које износи најмање 30%.

Телесна оштећења су разврстана према тежини и могу се утврдити у проценту и крећу се у распону од најмање 30%, до највише 100%.

Телесна оштећења су утврђена Правилником о утврђивању телесних оштећења ("Службени гласник РС", бр. 105/03 и 120/08).

Висина накнаде[уреди | уреди извор]

Висина новчане накнаде за телесно оштећење одређује се, у зависности од:

  • утврђеног процента телесног оштећења од 30% до 100% (о чему одлучује надлежна инвалидска комисија),
  • основа утврђеног прописима и усклађује се на исти начин као и пензије.

Новчана накнада за телесно оштећење исплаћује се од дана настанка телесног оштећења, али највише за шест месеци уназад од дана подношења захтева, ако је телесно оштећење постојало и раније.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Право на новчану накнаду за телесно оштећење ("Службени гласник РС", бр. 105/03 и 120/08).