Привредно право
У ранијим раздобљима развитка правне науке у саставу грађанског права било је и привредно право, које се некад назива и привредно право. Услед динамичног развоја, оно се из њега издвојило и сада представља веома перспективно, самосталну правну грану. Робоновчани токови чине га и даље веома динамичним правом, подложним променама и усавршавањима.[1]
С обзиром да је произашло из грађанског права, и даље је задржало неке његове особености, поготово оне које произилазе из облигационих норми. Трговачко право утврђује основе настанка организација која се баве трговином, као и понашање субјеката у привредним пословима. Ово право одређује основе трговине као делатности, кроз активности образовања трговаца и њиховог настанка као субјеката трговине, утврђивања услова рада привредних субјеката и сл.
Субјекти привредног права су правна лица, којих има много врста и облика, а најпознатија су: деоничарско друштво и друштво с ограниченом одговорношћу.
Извори права привредног права су, пре свега, закони и подзаконски акти који уређују ову област. Одмах иза прописа, као извор, јављају се уговори, у којима се странке договарају о условима под којима ступају у привредне односе у међусобном комуницирању. Велику снагу у уређењу ових односа има обичајно право, које битно утиче на привредно право, доприносећи тако да се ова врста обичаја брже мења од других врста обичаја.[2]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „цоммерциал лаw”. LII / Легал Информатион Институте (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-12.
- ^ Модернисатион, Натионал Идентитy анд Легал Инструменталисм (Вол. I: Привате Лаw): Студиес ин Цомпаративе Легал Хисторy, Брилл, 2019 (п. 118)
