Протеини који везују пеницилин
Протеини који везују пеницилин — ПВП (енгл. Пенициллин-биндинг протеинс — ПБП) се дефинишу као протеини који имају способност ковалентног везивања пеницилин и других β-лактамских антибиотика. Номенклатура ПВП протеина се врши према опадајућој молекулској маси, која је између 40 и 140 кДа. Број различитих ПВП протеина варира међу бактеријским врстама и креће се од 2 до 8, док сама бактеријска ћелија има између 1000 и 10000 ПВП протеина, што чини око 1% укупног броја мембранских протеина.[1]
Класификација[уреди | уреди извор]
Протеини који везују пеницилин су најшире класификовани по молекулској маси на оне са малом и оне са великом молекулском масом. ПВП протеина са малом молекулском масом (40-50 кДа) су бројни у мембрани и мање су сензитивни на пеницилине од тешких протеина. Ова група није неопходна за раст микроорганизама. ПВП протеини са великом молекулском масом (60-140 кДа) су сензитивнији на пеницилине и мање су заступљени у цитоплазматичној мембрани од лаких, али су неопходни за раст и развој микроорганизма.[1][2]
Функција[уреди | уреди извор]
ПВП протеини учествују у последњим фазама синтезе пептидогликана који је основна компонента ћелијског зида бактерија. Синтеза компонената ћелијског зида је есенцијална за раст и деобу бактеријске ћелије и стога инхибиција пептидогликана има бактерицидни или бактериостатски ефекат. Везивање антибиотика за ПВП протеине изазива морфолошке промене у виду издуживања ћелије пре лизе. Ова појава се назива филаментозни раст и није је могуће уочити при утицају свих β-лактамимских антибиотика на бактеријску ћелију. Такође због изражене селективности деловања на само одређене ПВП протеине неки β-лактами доводе до другачијих морфолошких промена. Највише су изучени ПВП протеини бактерије Е. Цоли, која поседује 7 различитих протеина ове врсте (ПВП-1а, ПВП-1б, ПВП-2, ПВП-3, ПВП-4, ПВП-5 и ПВП-6). Од њих ПВП-1а, ПВП-1б, ПВП-2 и ПВП-3 спадају у групу са великом молекулском масом и есенцијални су за функционисање бактерије. Ови протеини се везују за β-лактаме иреверзибилно, док протеини ПВП-4, ПВП-5 и ПВП-6 имају малу молекулску масу, те нису есенцијални и комплекси које граде са β-лактамима су краткотрајни.[1]
| Врста Протеина | MM | Физиолошка функција протеина | Антибиотик за кога протеин има највећи афинитет |
|---|---|---|---|
| ПВП-1а | 91 кДа | Контрола издуживања ћелије | Већина цефалоспорина |
| ПВП-1б | 87 кДа | Контрола издуживања ћелије | Већина цефалоспорина |
| ПВП-2 | 66 кДа | Одржавања облика ћелије | Мецилинам и клавулонска киселина |
| ПВП-3 | 60 кДа | Форимирање септума | Цефалексин и мезлоцилин |
| ПВП-4 | 49кДа | - | Бензилпеницилин и ампицилин |
| ПВП-5 | 42кДа | Контрола степена умрежавања у пептидогликану | Цефокситин |
| ПВП-6 | 40кДа | Контрола степена умрежавања у пептидогликану | Цефокситин |
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Тописировић, Љубиша; Јовчић, Бранко. Антибиотици: молекуларни механизми деловања и резистенције. Универзитет у Београду Биолошки факултет. стр. 48—53. ИСБН 978-86-7078-098-9.
- ^ Басу Ј, Цхаттопадхyаy Р, Кунду M, Цхакрабарти П (1992). „Пурифицатион анд партиал цхарацтеризатион оф а пенициллин-биндинг протеин фром Мyцобацтериум смегматис.”.
