Пређи на садржај

Рачунарска машина и интелигенција

С Википедије, слободне енциклопедије

„Рачунарска машинерија и интелигенција” је темељни рад који је написао Алан Тјуринг на тему вештачке интелигенције. Рад, објављен 1950. у Мајнду, био је први који је широј јавности представио његов концепт онога што је сада познато као Тјурингов тест.

Тјурингов рад разматра питање „Могу ли машине да мисле?” Тјуринг каже да, пошто речи „мислити” и „машина” не могу бити јасно дефинисане, требало би да „питање заменимо другим, које је уско повезано са њим и изражено релативно недвосмисленим речима”.[1] Да би то урадио, он мора прво да пронађе једноставну и недвосмислену идеју да замени реч „мисли“, друго мора да објасни о којим „машинама“ тачно размишља, и на крају, наоружан овим алатима, формулише ново питање, везано за прво, за које верује да може да одговори потврдно.

Тјурингов тест[уреди | уреди извор]

„Стандардна интерпретација” Тјуринговог теста, у којој је испитивач задужен да покуша да утврди који је играч компјутер, а који човек.
Главни чланак: Тјурингов тест

Уместо да покушавамо да утврдимо да ли машина размишља, Тјуринг предлаже да се питамо да ли машина може да победи у игри, названој „игра имитације“. Оригинална игра имитације, коју је Тјуринг описао, је једноставна партијска игра која укључује три играча. Играч А је мушкарац, играч Б је жена, а играч C (који игра улогу испитивача) може бити било ког пола. У игри имитације, играч C не може да види ни играча А ни играча Б (и познаје их само као X и Y), и може да комуницира са њима само путем писаних белешки или било којег другог облика који не одаје никакве детаље о њиховом роду. Постављањем питања играчу А и играчу Б, играч C покушава да одреди ко је од њих двоје мушкарац, а ко жена. Улога играча А је да превари иследника да донесе погрешну одлуку, док играч Б покушава да помогне испитивачу да донесе праву одлуку.[2]

Тјуринг предлаже варијацију ове игре која укључује рачунар: „Шта ће се догодити када машина преузме део А у овој игри?” Да ли ће иследник тако често одлучивати погрешно као што то чини када се игра између мушкарца и жене? Ова питања замењују наше оригинално, 'Могу ли машине да мисле?'[3] Тако модификована игра постаје игра која укључује три учесника у изолованим просторијама: компјутер (који се тестира), човека и (људског) судију. људски судија може да разговара и са човеком и са рачунаром тако што куца на терминалу. I рачунар и човек покушавају да убеде судију да су људи. Ако судија не може доследно да каже шта је шта, онда компјутер побеђује у игри.[4]

Истраживачи у Уједињеном Краљевству су истраживали „машинску интелигенцију“ десетак година пре оснивања области истраживања вештачке интелигенције (VI) 1956. године.[5] Била је то уобичајена тема међу члановима Рејшио клуба, неформалне групе британских истраживача кибернетике и електронике у којој је био и Алан Тјуринг. Тјуринг је, посебно, водио појам машинске интелигенције од најмање 1941. године, а један од најранијих познатих помена „рачунарске интелигенције“ је направио 1947. године.[6]

Како Стивен Харнад примећује,[7] питање је постало „Могу ли машине да ураде оно што ми (као ентитети који мисле) можемо?“ Другим речима, Тјуринг се више не пита да ли машина може да „мисли“; он се пита да ли машина може да делује неразлучиво[8] од начина на који мислилац делује. Ово питање избегава тежак филозофски проблем дефинисања унапред глагола „мислити” и уместо тога се фокусира на капацитете перформанси које способност размишљања омогућава, и како их узрочни систем може генерисати.

Откако је Тјуринг увео свој тест, он је био веома утицајан и широко критикован, и постао је важан концепт у филозофији вештачке интелигенције.[9][10] Неке од његових критика, као што је кинеска соба Џона Сирла, су саме по себи контроверзне.[11][12] Неки су схватили да је Тјурингово питање било „Може ли компјутер, који комуницира преко телепринтера, преварити особу да верује да је човек?“[13] али изгледа јасно да Тјуринг није говорио о заваравању људи већ о стварању људских когнитивних капацитета.[14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Туринг 1950, стр. 433
  2. ^ Оппy, Грахам; Доwе, Давид (2021), „Тхе Туринг Тест”, Ур.: Залта, Едwард Н., Тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy (Wинтер 2021 изд.), Метапхyсицс Ресеарцх Лаб, Станфорд Университy, Приступљено 2023-08-06 
  3. ^ Туринг 1950, стр. 434
  4. ^ Тхис десцрибес тхе симплест версион оф тхе тест. Фор а море детаилед дисцуссион, сее Версионс оф тхе Туринг тест.
  5. ^ Тхе Дартмоутх цонференцес оф 1956 аре wиделy цонсидеред тхе "биртх оф АИ". Цревиер 1993, стр. 49
  6. ^ "Интеллигент Мацхинерy" (1948) wас нот публисхед бy Туринг, анд дид нот сее публицатион унтил 1968 ин:
    • Еванс, А. D. Ј.; Робертсон (1968), Цyбернетицс: Кеy Паперс, Университy Парк Пресс 
  7. ^ Харнад, Стеван (2008), „Тхе Аннотатион Гаме: Он Туринг (1950) он Цомпутинг, Мацхинерy, анд Интеллигенце”, Ур.: Епстеин, Роберт; Петерс, Граце, Тхе Туринг Тест Соурцебоок: Пхилосопхицал анд Метходологицал Иссуес ин тхе Qуест фор тхе Тхинкинг Цомпутер, Клуwер 
  8. ^ Харнад, Стеван (2001), „Миндс, Мацхинес, анд Туринг: Тхе Индистингуисхабилитy оф Индистингуисхаблес”, Јоурнал оф Логиц, Лангуаге анд Информатион, 9 (4): 425—445, С2ЦИД 1911720, дои:10.1023/А:1008315308862. 
  9. ^ Сwиецхоwски, Мациеј (2020). „Гаме АИ Цомпетитионс: Мотиватион фор тхе Имитатион Гаме-Плаyинг Цомпетитион” (ПДФ). Процеедингс оф тхе 2020 Федератед Цонференце он Цомпутер Сциенце анд Информатион Сyстемс. ИЕЕЕ Публисхинг. стр. 155—160. ИСБН 978-83-955416-7-4. С2ЦИД 222296354. дои:10.15439/2020Ф126 Слободан приступ. Архивирано (ПДФ) из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 8. 9. 2020. 
  10. ^ Wитхерс, Стевен (11. 12. 2007), „Флиртy Бот Пассес фор Хуман”, иТWире, Архивирано из оригинала 4. 10. 2017. г., Приступљено 10. 2. 2010 
  11. ^ Wиллиамс, Иан (10. 12. 2007), „Онлине Лове Сееркерс Wарнед Флирт Ботс”, В3, Архивирано из оригинала 24. 4. 2010. г., Приступљено 10. 2. 2010 
  12. ^ Јеремy Кахн (13. 6. 2022). „А.I. еxпертс саy тхе Гоогле ресеарцхер'с цлаим тхат хис цхатбот бецаме 'сентиент' ис ридицулоус—бут алсо хигхлигхтс биг проблемс ин тхе фиелд”. Фортуне. Архивирано из оригинала 13. 6. 2022. г. Приступљено 13. 6. 2022. 
  13. ^ Wардрип-Фруин, Ноах анд Ницк Монтфорт, ед (2003). Тхе Неw Медиа Реадер. Тхе МИТ Пресс. ISBN 0-262-23227-8.
  14. ^ Harnad, Stevan (1992), „The Turing Test Is Not A Trick: Turing Indistinguishability Is A Scientific Criterion”, SIGART Bulletin, 3 (4): 9—10, S2CID 36356326, doi:10.1145/141420.141422. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Računarska_mašina_i_inteligencija&oldid=27679152”