Руске металне иконе

Руске металне иконе као богослужбени предмети направљени од легуре бакра у верској пракси ови предмети појавиле су се у другој половини 17. века код старовераца, којим су они одражавали, на неки начин, савремени развој руске православне цркве. Наиме у бори против раскола који је постојао и довео до формирања две основне струје у руској православној цркви — прве, вођене патријархом Никоном и друге предвођене староверцима на челу са прото-свештеником Хабаккуком, бронзане иконе и крстови су код старовераца имали централну улогу у исказивању незадовољстава расколом православаца у Русији.

Први центар производwе ових предмета налазио се у области Поморја, на обалама Белог мора, коју је насељавао огранак старовераца, или „беспоповаца“. Међутим како су бронзане иконе не само међу верницима врло брзо постале популарне и међу другим слојевима становништва Русије, код многих појединаца јавила се неодољива жеља и потреба да се икона са одређеним мотивом набави готово тренутно, по повољној цени, да буде релативно трајна, практична за ношење, да оснажи молитву у сваком тренутку и на сваком месту, да улије и поврати снагу светитељске заштите. Велика потражња за бронзаним иконама учинила је да су се почеле отварати радионице по целој Русији, како би се све већа потражња за њима задовољила, и тако постале симбол не само руских старовераца већ и широких маса.

Историја

Израда и примена у верском животу Русије, да тада непримењиваних специфичних металних икона, везује се бурне размирице које су потресале Русију у 17. веку. Наиме у периоду владавине цара Алексеја (1645 — 1676) дошло је до сукоб две струје у руској цркви — тзв. „црног“ или целибатског монаштва, предвођеног патријархом Никоном, и „белог“ или ожењеног парохијског свештенства, са протопопом Авакумом на челу.

Политика патријарха Никинона

Политици патријарха Никона, којој су се супростставило „бело монаштво“, заснивала се на жељи да руска црква постане универзална црква преко које би се проширити царска власт над свим православним народима.2 Остварење овог циља наметало је прихватање богослужбене праксе каква је била у Грчкој православној цркви. Патријархом Никоном у процесу реорганиције цркве извршио је читав низ измена и реформи:

• интервенција у литургијским књигама, укључујући и брисања у новом Псалтиру (1652),
• штампања нових богослучбених књига (1655 — 1656),
• промене устаљених облика богослужења, у којима се знак крста изводио са три, а не више са два прста,
• „алилуја“ се сада изговарало три пута,
• пет освећених хлебова заменило је некадашњу примену седам хлебова, приликом жртвовања...

Политика протопопа Авакум

Политика патријарха Никинона довеле је у верски поларизованој Русији до формирањаа организованог отпора, на чијем челу је стајао протопоп Авакум, некадашњи сарадник и пријатељ, Авакума, који је временом постао његов озлоглашени противник.

Нашавши се на челу покрета старовераца, он са својим присталицам залага за строго поштовање старинских облика богослжења, односно задржавање старих верских обичаја и одбијање свега новог пристиглог са Запада.

Прогон старовераца (беспоповаца) и стварање новог верског центра

Под утицајем патријарха Никинона, убрзо је у 17. веку дошло до прогона, старовераца, који су одлазили на север Русије, у област Сибира и Белог мора. Центар организованог отпора патријарху Никону постао је Соловецки манастир.

Потчињавање цркве држави и забрана израде металних икона

Након одржавања црквеног Сабора 1667. године, није заузет коначни став о победи било које струје. Иако је већину уведених промена у богослужењу Сабор формално одобрио, суштинска идеја успостављања теократске државе потпуно је одбачена. Никинон је смењен са положаја патријарха и осуђен на доживотно прогонство, као и протопоп Авакум, који је завршио мученичком смрћу у Сибиру.

Раскол који је поделио хрићанску Русију и одлуке Сабора ослабили су статус цркве и временом руски цареви су успели да је коначно потчине и ставе у службу државе.

Следили су нови догађаји, када је 31. јануара 1723. године Свети Синод Руске православне цркве забранио израду и продају светих слика у легурама бакра. Оваква забрана правдана је невештом израдом и одсуством дужног поштовања у приказима светитеља.11 Бронзане иконе које су се затекле у употреби требало је закључати у сакристије, а оне намењене продаји – конфисковати.

По Бељајеву, у литератури нема индикација да је забрана била уперена против старовераца, већ претпоставља да је у питањуу била потреба владе да сачува бакар за војне потребе и за ковањее новца.

Ова забрана, међутим, временом јесте постала директно усмерена против старовераца, који су највише и користили бронзане иконице.

Израда металних икона

Први центар за производњу металних икона и других обредних предмата старовераца налазио се у области Поморја, на обалама Белог мора, коју је насељавао огранак старовераца, званих и „беспоповаци“.

На масовну производњу металних икона у областима Белог мора у многоме је утицао развој рударске индустрије у тој области, као и појава вештих и признатих мајстора који су поседовали вештину изливања бронзане иконе. Међу њима је био Василиј Евстратов из Новгорода, који је са нећаком радио у Шелтопорошком скиту, близу Вига. Василиј Петров и Горбун су у Вигу израђивали иконе са представама Великих празника, као и мале иконе са или без емајла.

На производњу металних икона у Русији, и поред забране њихове израде, и у каснијем историјском раздобљу утицала је чињеница да је металуршка индустрија Русије највећим делом била под доминантним утицајем старовераца. А у областима око Урала било их је највише међу обученим мајсторима и радном снагом.

Када су се у Москву, углавном после 1771. године, учврстили и „поповци” и „беспоповци,” она је постала важан центар производње и трговине металним иконама. Тако су се средином 19. века металне иконе и крстови израђивали у околини Москве, Олонетсу, Јарославу, Поморју и у области Нижњег Новгорода, у коме се сваке године одржавао сајам на коме су се продавале и куповале металне иконе и други свети предмети.