Бело море

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бело море
Мапа Белог мора.png
Мапа Белог мора
Локација Северни ледени океан, Северна Европа
Земље басена  Русија
Површина 90.800 km2
Прос. дубина 67 m
Макс. дубина 343 m
Запремина 4.400 km3
Салинитет 26−31‰

Бело море (рус. Бе́лое мо́ре; крл. Vienanmeri) унутрашње је море на крајњем северозападу европског дела Руске Федерације. Део је акваторије Северног леденог океана са којим је повезано преко Баренцовог мора са чијом акваторијом је повезано на северу. Целокупна акваторија Белог мора административно припада Русији и сматра се делом унутрашњих руских вода, а административно је подељена између њених федералних субјеката Мурманске и Архангељске области и Републике Карелије.

Бело море је дуго времена било једна од најважнијих руских акваторија преко које се одвијао највећи део поморске трговине, а у том погледу нарочито је била важна лука Архангељск. У садашње време Бело море је важан центар ратне морнарице Русије. Беломорско-балтичким каналом повезано је са Балтичким морем.

Бело море је једно од тек 4 светска мора које је име добило по боји (преостала 3 су Црно, Жуто и Црвено море). Бело море је уједно и архаичан назив за Егејско море на југу Европе.

Физичко-географске карактеристике[уреди]

Два сателитска снимка Белог мора

Бело море се налази на северу Европе и припада акваторији Северног леденог океана, а многи океанографи га сматрају једним од залива Баренцовог мора. Северна граница мора према Баренцовом мору иде до линије која повезује рт Свјатој Нос на Кољском полуострву са ртом Кањин Нос на Кањинском полуострву.[1] Дужина те линије је око 600 км и то је уједно најшири део беломорске акваторије.

Површина беломорске акваторије је око 90.000 км2 и међу морима на чије обале излази Русија оно је површински веће једино од Азовског мора. На њему се налазе бројна мања и ниска острва укупне површине 347 км2 Максимална дубина је 343 метра, просечна око 67 метара, док је укупна запремина око 4,4 хиљаде км3. Укупна дужина беломорске обале је преко 20.000 километара.

У физиономији Белог мора јасно се издвајају 4 пространа залива: Кандалакшки на западу (уједно и најдубљи део мора), Оњешки и Двински на југу те Мезењски на истоку. Обале уз Кандалакшки и Оњешки залив су јако разуђене, западне обале су генерално достав више и стрмије у поређењу са источним. Међу бројним острвима величином и значајем се издвајају Соловецка острва, острво Киј и Кондостров у Оњешком заливу, Великиј у Кандалакшком заливу и Моржовец на северу акваторије.

Сваки део беломорске обале има своје традиционалне називе, па се тако обале овог мора деле на Кандалакшку, Терску, Карелијску, Поморску, Оњешку, Љамицку, Летњу, Зимску, Абрамовску, Конушинску и Кањинску обалу.

У Бело море се уливају бројне реке, а највеће међу њима су Кем, Мезењ, Оњега, Поној, Северна Двина, Нива, Ковда, Стрељна, Варзуга и бројни други мањи водотоци. Преко Беломорско-балтичког канала повезано је са Балтичким море.

Најважнији лучки центри на његовим обалама су Архангељск, Беломорск, Кем, Кандалакша, Мезењ, Оњега и Северодвинск.

Температура површинског слоја воде лети износи 7-15°, а зими је нижа од 1°. Море се зими замрзава и пловно је само од маја до септембра.

Амплитуда плимног таласа је до 10 метара и највиша је у Мезењском заливу.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. Приступљено 6. 2. 2010. 

Спољашње везе[уреди]