Садрудин Кунави

Абул-ма'али Садрудин Мухамед ибн Исхак Кунави (арапски: صدر الدين قونوي) је рођен 1207. а умро 1274. године. Био је један од ученика Ибн Арабија.

Живот

Ниједан од Ибн Арабијевих ученика није могао бити онолико близак великом учитељу колико је био Абул-ма'али Садрудин Мухамед ибн Исхак Кунави. Ибн Араби је, практично, подигао Кунавија који му је био пасторак. Осим тога, Кунави је сам доспео до најузвишенијих степена гностичког самопрочишћења и, отуда, добио недостижан значај као изванредан коментатор Ибн Арабијевих учења.

Дела

Кунави у својој књизи ан-Нафахат ал-илахијја истиче да поседује „епифанију Бити” коју Ибн Араби карактерише као циљ над којим нема другог циља за створења и као степен изнад кога се нико не може узнети. Кунави објашњава да је ту интуитивну моћ добио од свог учитеља у сну, који описује следећим речима: „Затим додјох, приближих му се, пољубих му руку и рекох: "Остала ми је још једна потреба коју тражим". Он рече: "Питај!" Рекох: "Желим да у себи остварим квалитет твог откровења епифаније битне, сталне и вечне". А мислио сам да добијем његову интуитивну моћ сагледања битне епифаније након које нема више ниједног застора и изнад које нема више застаништа за савршене путнике. Он ми рече: "Добро", и удовољи ми захтеву. Па онда каза: "Ово је дар за тебе иако знаш да сам ја имао много ученика и следбеника, посебно мога Са'дудина. Међутим, ником од њих није било могуће да доспе до овога што си тражио".”

Кунавијева дела су сасвим оригинална у светлу интуитивне моћи његовога беспрекорног гностичког ауторитета. Он никако не практикује то да сабира и наводи изреке других гностика. Његова основна намера била је то да у оквиру утемељеног рационалног система презентује бриљантну интуитивну баштину свог учитеља. Кунави је то изузетно успешно и учинио. Његове књиге и посланице карактеристичне су по чврстим филозофским оквирима које је Кунави маестрално поставио јер је иначе исламску филозофију годинама студирао и одлично познавао. У ствари, Кунавијева дела представљају једини оригиналан извор исправног тумачења Ибн Арабијевих учења. Другим речима, Ибн Арабијева гностичка онтологија као систематизована научна дисциплина употпуњена је управо у списима Садрудина Кунавија. Кунави је доктринарну гнозу представио у виду самосталне дисциплине и јасно одредио шта је предмет те науке, шта су њени сазнајни принципи, о чему она расправља и шта је мерило истинитости њених судова. Он је на тај начин направио историјски искорак ка успостављању удубљујућег и конструктивног дијалога између гнозе и филозофије, који ће кумулирати у следећим вековима.

Кунави је за собом оставио многа изузетно драгоцена дела. Наравно, она се нипошто не могу лако разумети, с обзиром на то да је Кунави углавном познат по неизмерно тешком стилу писања. С друге стране, у Кунавијевим списима још увек нису установљени термини доктринарне гнозе који би увек имали исто значење. Код њега, један термин може да указује на неколико различитих степена онтолошке реалности, што додатно отежава исправно разумевање његових изворних објашњења.

Његова најзначајнија и најпрегледнија књига несумњиво јесте Мифтах ал-гајб, која је објављена заједно са коментарима славног Мухамеда ибн Хамзе Фанарија под називом Мисбах ал-унс. Кунави у овој књизи следи јасну логичко-филозофску структуру представљања једне научне дисциплине. Не осврћући се на маргинална питања, он кратко излаже целокупан систем студија доктринарне гнозе, у оквирима Ибн Арабијеве школе. Отуда, он управо у овој књизи појашњава основне елементе доктринарне гнозе као самосталне науке, тачније њену методологију, сврху, предмет, студије и њене сазнајне принципе. Мифтах ал-гајб такође је значајан због изврсне Кунавијеве студије о гностичкој природи „савршеног човека” (ал-инсан ал-камил), у последњем делу књиге.

Кунави је написао две књиге са циљем да олакша разумевање компликованог текста Ибн Арабијевог Фусуса. Једну је назвао Рисала ан-Нусус и у њој, у оквиру двадесет и два поглавља, изабрао и представио најважније студије доктринарне гнозе. Распоред расправа у овом делу није на нивоу споменуте књиге Мифтах ал-гајб. Но, и поред тога, ан-Нусус је карактеристичан по свом оригиналном садржају који илуструје најдубља гностичка учења, разоткривена снагом најузвишенијих Кунавијевих интуиција. Његово следеће дело, које је несумњиво нужно за обухватно разумевање фундаменталних смерница различитих поглавља Ибн Арабијевог Фусуса, носи наслов Фукук. Кунави у тој књизи разоткрива основну поруку и значење двадесет и седам наслова Фусусових поглавља. Те основне поруке представљају, заправо, скривену нит која примарно повезује срж Ибн Арабијевих различитих учења у оквиру сваког поглавља Фусуса.

Неке бриљантне резултате својих вишњих откровења из различитих периода живота Кунави је написао у својој књизи ан-Нафахат ал-илахијја. Он је такође сабрао, у књизи ал-Мурасалат, писма која су разменили он и Хаџе Насирудин Туси, а која садрже изванредне анализе о односу између гнозе и филозофије, односно интуиције и разума у исламу.

Две утицајне Кунавијеве књиге су: Шарх ал-хадис и I'џаз ал-Бајан, у којима он износи вредна гностичка тумачења исламских предања и кур'анских порука. Кунави овде жели да прикаже како изворна исламска учења откривају потпуно исте реалности као и интуитивна сазнања гностика. Ова два дела нису потпуно уређена према критеријумима логичко-филозофских књига.

Кунавијеви ученици

Кунавијева предавања су била изузетно посећена. Његови бројни ученици касније су имали кључну улогу у афирмацији и ширењу Ибн Арабијевог учења. Потребно је посебно истаћи маркантне гностике, као што су:

• Фахрудин Ираки (умро 1289);
• Афифудин Тилимсани (умро 1291);
• Муајидудин Џанди (умро 1291);
• Саидудин Фаргани (умро 1300).

Многи Кунавијеви ученици следили су друге учитеље у свом практичном животу. Такви су, примера ради, били Ираки и Фаргани.

Кунави је остварио толико бриљантне успехе на пољу осамостаљења доктринарне гнозе као интуитивне научне дисциплине да су се њему приклањали следбеници различитих суфијских редова из оног времена. Сви они су желели да чују и науче задивљујуће доктрине које заступа Кунави.

Литература

• Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 159—162.