Скочни зглоб
| Скочни зглоб | |
|---|---|
 Бочни поглед на скочни зглоб | |
| Детаљи | |
| Идентификатори | |
| Латински | тарсус |
| МеСХ | Д000842 |
| ТА | А01.1.00.041 |
| ФМА | 9665 |
| Анатомска терминологија | |
Скочни зглоб, горњи ножни зглоб или чланак (лат. артицулатио талоцруралис АТЦ) је анатомска структура локомоторног апарата доњег уда која у јединствену целину спаја зглобне површине две кости потколенице (голењачу и лишњачу) и глежањску кост стопала (талус).[1][2][3][4][5][1]
Анатомија[уреди | уреди извор]
Стопало је једно од сложенијих делова локомоторног апарата. Предњи део стопала састоји се од пет метатарзалних костију, а на врховима се налазе фаланге (кости које формирају ножне прсте). Главна улога им је да обезбеде телу равнотежу при ходању и трчању. Горњи део стопала је скочни зглоб (лат. артицулатио талоцруралис - АТЦ ), прегибни зглоб или спој доњих (дисталних) крајева две кости потколенице (голењаче и лисна кост) и тела скочне кости (талус).
Скочни зглоб је комплексан и чине га три кости. Сачињен је од тибијалног пилона (који садржи постериорни малеолус), медијалног малеолуса, латералног малеолуса и талуса. Зглоб има облик седла са већом латералном циркумференцијом таларне трохлее у односу на медијалну. Голењача и лисна кост (лат. осс. тибиа ет фибула) потколенице својом доњом страном формирају лежиште у виду седла или виљушке, која ограничава простор у који је утиснуто стопало.
Таларна трохлеа је шира према напред, тако да се при дорзифлексији фибула ротира упоље преко тибиофибуларне синдесмозе, како би се прилагодила широј предњој површини талуса. Ове три кости у јединствену зглобну целину повезују снажним лигаменти које ојачава и фиброзни део зглобне капсуле — формирају скочни зглоб.
Зглобне површине[уреди | уреди извор]
Зглобне површине које се међусобно узглобљвају на наведеним трима костима су:
- Дистални окрајак тибије (голењаче)
На доњем окрајку голењаче су: доња зглобна површина (лат. фациес артицуларис инфериор) и на спољасњој страни унутрасњег глежња малеоларна зглобна површина (лат. фациес артицуларис маллеоли осис тибиае). Дистални окрајак тибије формирају пет површина: доња, предња, задња, спољашња и унутрашња. Доња површина је зглобна, конкавна у антеропостериорном правцу и незнатно конвексна трансверзално, подељена на шири латерални и сужени медијални сегмент. Задња граница скочног зглоба је положена ниже у односу на предњу. Задња граница је у континуитету са задњом површином медијалног малеолуса. Овај сегмент поседује коси усек са унутрашње стране, који је усмерен на доле и унутра а одговара тетиви м. тибиалис постериор.
- Дистални окрајак фибуле (лишњаче)
Дистални окрајак фибуле је комплексна коштана структура на коју се припаја већи број лигамената и обезбеђује латералну зглобну површину за скочни зглоб. Дистална фибула има две главне површине, спољашњу и унутрашњу које се шире у тространи латерални малеолус. Интеросеални лигамент се припаја на месту на коме се увија спољашња површина и постаје задња ивица латералног малеолуса. Латерални малеолус је причвршћен снажним лигаментарним припојима напред, позади, дистално и проксимално. Напред се налазе припоји предњег тибиофибуларног лигамента као и главне и секундарне везе предњег талофибуларног лигамента. Дистално се припаја снажан калканеофибуларни лигамент.
Назад је фибула чврсто повезана за талус и тибију преко задњег талофибуларног лигамента, површних и дубоких компоненти задњег тибиофибуларног лигамента. Проксимално, фибула се налази у континуитету са тибијом преко тибиофибуларног интеросеалног лигамента.
- Скочна кост (талус)
Талус је скоро у потпуности прекривен зглобном хрскавицом, лишен мускулотетивних припоја. Горња површина је конвексна од напред према назад, и незнатно конкавна у бочном правцу. Таларна трохлеа је трапезоидног облика, с тим да је предња површина нешто шира од задње. Овакав облик доприноси повећању стабилности скочног зглоба при дорзифлексији. Унутрашње и спољашње зглобне фасете су у континуитету са горњом зглобном површином. У просеку је коштана маса талуса гушћа од дисталне тибије, и генерално није повређена при преломима скочног зглоба. Бочна ивица талуса је дужа од медијалне, а предња је дужа од задње. Ова површина се описујеи као одсечак купе, са врхом усмереним унутра.[6] Овакав облик је делимично одговоран за варијабилне осе ротације скочног зглоба.
Зглобне везе[уреди | уреди извор]
Стабилност скочног зглоба је обезбеђена коштаном архитектуром као и капсуларним и лигаментарним структурама. Постоје три одвојене групе лигамената који обезбеђују стабилност скочног зглоба: синдесмотични лигаменти, латерални колатерални лигаменти и медијални колатерални лигамент, Унутрашњу везу скоћног зглоба чини (лат. лиг. делтоидеум) који је сачињен од 4 дела или крака (лат. парс тибионавицуларис, парс тибиоцалцанеарис, парс тибиоталарис антериор, парс тибиоталарис постериор). док спољашњу везу скочног зглоба чине три лигамента: (лат. лиг. цалцанеофибуларе, лиг. талофибуларе антериус и лиг. талофибуларе постериус.)
- Синдесмотични лигаменти
Синдесмотични лигаменти су састављени од три одвојена дела. Према напред, предње доњи тибиофибуларни лигамент полази са предњег туберкула и антеролатералне површине тибије и пружа се косо ка предњој страни фибуле. Задњи тибиофибуларни лигамент је изграђен од површних и дубоких веза које полазе за задњег туберкула латералног малеолуса и пружају се навише, унутра и назад ка припоју на постеролатералном туберкулу тибије. Површна веза има широк припој на задњој страни тибије. Дебља, јака дубока веза се припаја на доњем делу задње ивице тибијалне зглобне површине и гради лабрум постериор скочног зглоба. Задњи тибиофибуларни лигамент је много јачи од предњег тибиофибуларног лигамента, тако да ова разлика долази до изражаја при торзионим или транслационим силама које доводе до авулзионих прелома задњег тибијалног туберкула, често остављајући интактан задњи лигамент, праћен кидањем предњег тибиофибуларног лигамента. Трећа компонента дисталне тибиофибуарне синдесмосе је чврсти интеросеални лигамент, који се пружа навише и стапа се са интеросеалном мембраном. Све наведене структуре су од великог значаја за очување интегритета скочног зглоба. Уколико настане лезија ових структура, нарочито делтоидног лигамента, долази до проширења зглобне виљушке што резултира абнормалним оптерећењем на скочни зглоб.
- Латерални колатерални лигаменти
Главни латерални колатерални лигаменти су предњи талофибуларни лигамент, калканеофибуларни лигамент и задњи талофибуларни лигамент. Предњи талофибуларни лигамент је најслабији од три наведена. Део је антеролатералне капсуле скочног зглоба и полази са доњег косог сегмента предње ивице латералног малеолуса, а пружа се ка припоју на телу талуса испред латералне малеоларне зглобне површине. Лигамент пружа заштиту од предње сублуксације талуса када је скочни зглоб у плантарној флексији, а подложан је оштећењу при ишчашењу скочног зглоба у инверзији
- Медијални колатерални лигамент
- Калканеофибуларни лигамент
Калканеофибуларни лигамент је снажан, заравњен и овалан лигамент који полази са доњег сегмента предње ивице латералног малеолуса, пружајући се иза перонеалних тетива са припојем на задњој страни латералног калканеуса. Овај лигамент штити зглоб спречава инверзију при дорзифлексији скочног зглоба, а врши стабилизацију како скочног тако и субталарног зглоба. Задњи талофибуларни лигамент је веома снажан који се пружа скоро хоризонтално. Полази са унутрашње површине латералног малеолуса и припаја се на задњој површини талуса. Најјачи је латерални лигамент и спречава задњу и ротаторну сублуксацију талуса.
- Делтоидни лигамент
Делтоидни лигамент пружа медијалну потпору за скочни зглоб. Структура делтоидног лигамента је подељена на површну и дубоку компоненту. Површна влакна полазе са предњег коликула и предњег аспекта задњег коликула и припајају се на навикуларној кости, врату талуса, унутрашњој ивици сустентакулума талуса и постеромедијалном таларном туберкулу. Тибиокалканеарни лигамент је најјача компонента површних влакана делтоидног лигамента, и одговоран је за спречавање еверзије калканеуса. Дубоки слој делтоидног лигамента је примарни медијални стабилизатор скочног зглоба. То је дебео, снажан лигамент који полази са широког поља између предњег и задњег коликула. Најјача влакна се припајају на унутрашњој површини талуса. Овај лигамент је практично недоступан са спољне стране зглоба, те је немогућа његова репарација уколико се претходно не изврши латерална дислокација талуса.[7][8][9]
Биомеханика скочног зглоба[уреди | уреди извор]
Стопало и чланак чине комплексну анатомску структуру која се састоји од 26 неправилних костију, 30 синовијалних зглобова, више од 100 лигамената и 30 мишића. Сви ови зглобови морају радити синхронизовано и комбиновано да би се остварила покретљивост. Већина покрета у стопалу врше три синовијална зглоба: талокрурални, субталарни и медиотарзални зглоб.[10] Стопало се креће у три равни са већином покрета која се одвија у задњем делу стопала. Стопало значајно доприноси функцији читавог доњег екстремитета.
Коштана анатомија скочног зглоба омогућава стабилност у дорзифлексији и релативну мобилност у плантарној флексији. Приликом стајања или дорзифлексији, скочни зглоб се понаша као права брава, са стабилношћу коју обезбеђује артикуларни контакт. Приликом неослањања или током плантарне флексије, стабилност је обезбеђена лигаментарним структурама. Наиме зглоб има облик седла са већом латералном циркумференцијом таларне трохлее у односу на медијалну. Таларна трохлеа је шира према напред, тако да се при дорзифлексији фибула ротира упоље преко тибиофибуларне синдесмозе, како би се прилагодила широј предњој површини талуса.[11]
Повреде[уреди | уреди извор]
У стањима кад стопало губи своју статику (увртање, извртање, померање напред или назад са или без руптуре лигамената) настаје уганућу скочног зглоба, као најчешћи облик повређивања скочног зглоба без обзира на врсту повреде. Тад говоримо о лацерацији или парцијалној руптури а бол и оток су много јачи и углавном су праћени хематомима. Ако лигамент пуца по читавој ширини говоримо о руптури лигамента. Руптура је најчешће праћена и оштећењима зглобне капсуле, покровних хрскавица а није реткости да долази и до фрактуре неке од костију стопала. У ове повреде могу бити укључени и преломи малеолуса голењаче и/или лисне кости.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Мооре, Кеитх L.; Даллеy, Артхур Ф.; Агур, А. M. Р. (2013). „Лоwер Лимб”. Цлиницаллy Ориентед Анатомy (7тх изд.). Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс. ИСБН 978-1-4511-1945-9.
- ^ WебМД (2009). „анкле”. Wебстер'с Неw Wорлд Медицал Дицтионарy (3рд изд.). Хоугхтон Миффлин Харцоурт. стр. 22. ИСБН 978-0-544-18897-6.
- ^ Милнер, Брент К. (1999). „Мусцулоскелетал Имагинг”. Ур.: Гаy, Спенцер Б.; Wоодцоцк, Рицхард Ј. Радиологy Рецалл. Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс. ИСБН 978-0-683-30663-7.
- ^ Wиллиамс, D. С. Блаисе; Таунтон, Јацк (2007). „Фоот, анкле анд лоwер лег”. Ур.: Колт, Грегорy С.; Снyдер-Мацклер, Лyнн. Пхyсицал Тхерапиес ин Спорт анд Еxерцисе. Елсевиер Хеалтх Сциенцес. ИСБН 978-0-443-10351-3.
- ^ дел Цастилло, Јорге (2012). „Фоот анд Анкле Ињуриес”. Ур.: Адамс, Јамес Г. Емергенцy Медицине. Елсевиер Хеалтх Сциенцес. ИСБН 978-1-4557-3394-1.
- ^ Инман ТВ. Јоинтс оф тхе Анкле. Балтиморе: Липпинцотт Wиллиамс&Wilkins; 1976.
- ^ Хамилл Ј, Кнутзен К. Биомецханицал басис оф хуман мовемент. 3рд ед. Балтиморе: Липпинцотт Wиллиамс&Wilkins; 2009.
- ^ Дуттон M. Ортхопаедиц еxаминатион евалуатион анд интервентион. 3рд ед. Неw Yорк: Мц Граw Хилл; 2012.
- ^ Баxтер ДЕ, Портер ДА, Сцхон L. Баxтер’с тхе фоот анд анкле ин спорт. Пхиладелпхиа: Мосбy/Елсевиер; 2008.
- ^ МцПоил ТГ, Кнецхт ХГ. Биомецханицс оф тхе фоот ин wалкинг: а фунцтион аппроацх. Ј Ортхоп Спортс Пхyс Тхер. 1987;7(2):69-72
- ^ Граy, Хенрy (1918). „Талоцрурал Артицулатион ор Анкле-јоинт”. Анатомy оф тхе Хуман Бодy.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Ардиззоне, Ремy; Валмассy, Роналд L. (октобар 2005). „Хоw То Диагносе Латерал Анкле Ињуриес”. Подиатрy Тодаy. Архивирано из оригинала 04. 01. 2010. г. Приступљено 10. 1. 2019.
