Латински језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Латински језик
Lingua latīna
Rome Colosseum inscription 2.jpg
Латински натпис, у колосеуму
Говори се у
Етничка припадност Латини
Ера Вулгарни латински језик се развио у романске језике, од 6. до 9. века; формални језик се задржао као академска лингва франка католичких земаља средњовековне Европе и као литургијски језик католичке цркве.
Латински алфабет
Званични статус
Службени језик у
Регулише
Језички кодови
ISO 639-1 la
ISO 639-2 lat
ISO 639-3 lat
Glottolog lati1261[2]
Linguasphere 51-AAB-a
{{{mapalt}}}
Карта показује највећи досег Римског царства (око 117. године) и подручје којим су управљали говорници латинског језика (тамно црвено). Многи други језици осим латинског су говорени унутар царства.
{{{mapalt2}}}
Опсег романских језика, савремених потомака латинског, у Европи.
Овај чланак садржи МФА фонетске симболе. Без одговорајуће подршке, можда ћеш видјети знаке питања, кутије или друге симболе умјесто уникод карактера.

Латински језик (лат. lingua latīna) је класични језик који припада италској грани индоевропских језика. Латински алфабет је настао из етрурског и грчког алфабета.

Латински је првобитно говорен на подрчју Лацијума.[3] Кроз моћ Римске републике, латински је постао доминантни језик, најпре у Италији па затим и широм Римског царства. Вулгарни латински се развио у романске језике, као што су италијански, француски, шпански, португалски и румунски. Латински, италијански и француски су дали много ријечи енглеском језику. Старогрчки и латински језик се користе као језици науке у теологији, биологији и медицини.

У касној Римској републици (75. п. н. е.), старолатиснки је стандардизован у класични латински језик. Вулгарни латински је био колоквијални облик говора у исто вријеме и то је потврђено у записима и дјелима као што су дјела Плаута и Теренција.[4] Каснолатински је био писани језик од 3. века, а средњовјековни латински је био у употреби од 9. вјека до периода Ренесансе када се користи ренесансни латински. Касније, развили су се рани савремени латински и савремени латински језик. Латински језик је кориштен као језик међународне комуникације, образовања и науке све до касног 18. века, када је почео да га замјењује вернакулар. Црквени латински је опстао као службени језик Свете столице и римског обреда Католичке цркве.

У данашње време многи студенти, учењаци и чланови католичког клера течно говоре латински као литургијски језик. Он се учи у основним, средњошколским и високошколским образовним институцијама широм света.[5][6]

Наслеђе[уреди]

Језик је преношена у разним облицима.

Инскрипције[уреди]

Неки натписи су објављени у међународно договореним, монументалним серијама са више томова, „Corpus Inscriptionum Latinarum (CIL)“. Аутори и издавачи варирају, али формат је отприлике исти: томови са појединостима о инскрипцијама са критичким разматрањем којим се наводи порекло и релевантне информације. Читање и тумачење ових натписа је предмет поља епиграфике. Познато је око 270.000 инскрипција.

Литература[уреди]

Цезаров мемоарски спис Commentarii de Bello Gallico је један од најпознатијих класичних латинских текстова из златног доба латинског језика. Неокићени, новинарски стил овог патрицијског генерала се дуго сматрао моделом урбаног латинског који се знванично говорио и писао на врхунцу Римске републике.

Радови неколико стотина античких аутора који су писали на латинском су сачувани у потпуности или делом. То су значајни радови или фргменти за филолошку анализу. Они су део предметне области поља класике. Њихови радови су објављени у облику манускрипта пре изума штампања, а у данашње време се објављљују као пажљиво уређена штампана издања, као што је Лоебова класична библиотека, који је објавила издавачка кућа Harvard University Press, или Оксфордски класични текстови, у издању Oxford University Press.

Латински преводи модерне литературе као што су Хобит , Острво са благом, Робинзон Крусо, Медвед Падингтон, Вини Пу, Тинтинове авантуре, Астерикс, Хари Потер, Волтер и прдећи пас, Мали Принц, Макс и Мориц, Како је Гринч украо Божић!, Мачка у шеширу, и књигa бајки, „fabulae mirabiles“, имају за циљ да придобију популарно интересовање за језик. Додатне ресурсе обухватају збирке израза и ресурси за превођење свакодневних фраза и концепата на латински, као што је Meissner's Latin Phrasebook.

Утицај на данашње језике[уреди]

Утицај латинског на енглески је био знатан у свим ступњевима његовог изолованог развоја. У Средњем веку, дошло је до позајмљивања из латинског услед црквене употребе коју је успоставио свети Августин Кентерберијски у 6. веку или индиректно након Норманског конквеста, путем Англонорманског језика. Од 16. до 18. века, енглески писци су сковали огроман број нових речи из латинских и грчких речи, званих „мастионични термини“, као да су били просути из посуде са мастилом. Многе од тих речи је јеном користио њихов аутор и затим су заборављене, док су се неке корисне речи одржале, као што су imbibe и extrapolate. Многи од веома честих полисложних енглеских речи имају латинско порекло посредством старофранцуског језика. Романске речи сачињавају 59%, 20% и 14% енглеског, немачког и холандксог речника.[7][8][9] Те цифре драматично расту кад се узму у обзир само несложене и неизведене речи. Сходно томе, Романске речи сачињавају око 35% холандског речника.[9]

Утицај римске управе и римске технологије на мање развијене нације под римском доминацијом довели су до адаптације латинске фразеологије у неким специјализованим областима, као што су наука, технологија, медицина, и законодавство. На пример, Линеански систем биљне и животињске класификације је под знатним утицајем Historia Naturalis, енциклопедије људи, места, биљки, животиња, и ствари, коју је објавио Плиније Старији. Римска медицина, забележена у радовима лекара као што је Гален, се одражава у данашњој медицинској терминологији која је превасходно изведена из латинских и грчких речи, при чему је грчки филтриран кроз латински. Римско инжењерство је имало исти ефекат на целокупну научну терминологију. Латински законски принципи су се одржали делом путем дугог списка латинских правних термина.

Једна студија која је анализирала степен диференцијације романских језика у поређењу са латинским (поређећи фонологију, инфлацију, дискурс, синтаксу, речник, и интонацију) је индицирала следећу расподелу (што је већи проценат, то је веће растојање од латинског): сардинијски 8%, италијански 12%, шпански 20%, румунски 23.5%, окситански 25%, португалски 31%, и француски 44%.[10]

Образовање[уреди]

Вишетомни латински речник универзитетске библиотеке у Грацу.

Током европске историје, образовање у класици се сматрало кључним за оне који су желели да се придруже писменим круговима. Настава на латинском је есенцијални аспекат. У данашњем свету, велики број студената латинског у САД учи из уџбеника Виколков латински: Класични уводни курс латинског, базиран на античким ауторима. Ту књига, први пут објавњену 1956. године,[11] написао је Фредерик Вилок, који је докторирао на Харвардском универзитету. Вилоков латински је постао стандардни текст за многе америчке уводне курсеве латинског.

Покрет живућег латинског покушава да подучава латински на начин на који се предају живи језици, као средство говорне и писане комуникације. Доступан је у Ватикану и неким институцијама у САД, као што су Универзитет у Кентакију и државни универзитет у Ајови. Британска издавачка кућа Cambridge University Press је главни испоручилац латинских уџбеника за све нивое, као што је серија Кембриџшких латинских курсева. Они исто тако објављују потсерију текстова за децу на латинском аутора Bell & Forte, која описује авантуре миша званог Minimus.

Латински и антички грчки на универзитету Дјук, 2014.

У Уједињеном Краљевству, Класична асоцијација подстиче проучавање антике на различите начине, као што су публикације и стипендије. Универзитет у Кембриџу,[12] Oтворени универзитет,[13] и бројне друге престижне независне школе, на пример Итон, Хароу, Хабердашер Аскова школа за дечаке и Via Facilis,[14] лондонска хуманитарна организација, имају латинске курсеве. У Сједињеним Америчким Државама и Канади, Америчка лига класика подржава сваки напор којим се унапређује проучавање класика. Њихове подружнице обухватају: Национална јуниорска лига класика (са више од 50.000 чланова), која подстиче средњошколце да наставе проучавање латинског језика, и Национална сениорска лига класика, која подстиче студенте да наставе студије класика у колеџу. Лига такође спонзира Национални латински испит. Класичар Мери Берд је написала у The Times Literary Supplement 2006. године да је разлог за учење латинског оно што је написано у њему.[15]

Развој латинског језика[уреди]

Како се од 2. века п. н. е. римска власт почела ширити по читавом Средоземљу, тако је и латински језик излазио из оквира древне Италије и прерастао у светски језик. У развоју латинског језика пресудну су улогу одиграли први римски књижевници, који су свој језик ратара и војника постепено, по угледу на грчки језик, усавршавали и оспособљавали да са лакоћом и логично искаже и најсложенију књижевну, поетску или филозофску мисао. Речник се почео нагло богатити кованицама ствараним у духу грчког речника, синтактичким конструкцијама, стилским фигурама, и за веома кратко време створен је sermo urbānus, језик којим су писали образовани Римљани. Најстарији натписи на латинском језику потичу из 6. века п. н. е. Први споменик књижевног латинског језика представљају Закони дванаест таблица из 5. века п. н. е, а последњи је Јустинијанов Кодекс римског грађанског права из 6. века. Овај стандардни латински језик, којим је написана готово целокупна сачувана римска књижевност, примењиван је у хришћанској теологији, филозофији, природним наукама, праву и администрацији током следећа два миленијума, све до 19. века, да би и данас остао присутан и често незаменљив у политичкој, научној и стручној терминологији.

Међутим, за историју античке културе важна је чињеница да током целог античког доба проценат писменог становништва никада није прешао тридесет одсто. Тако, и у римској држави непрегледне масе неписменог и полуписменог становништва нису говориле књижевним „градским говором“, него својим народним језиком (sermo plebēius или vulgāris), који је имао сопствени развојни пут. У одређеним историјским условима од њега ће настати романски језици (италијански, француски, шпански, румунски). Пошто главни извори за изучавање латинског језика нису живи говорници (као код модерних језика), него сачувани стари текстови, о овом народном говору знамо веома мало. Између књижевног и народног говора стоји разговорни, свакидашњи језик (sermo cotidiānus), којим су у свакодневној комуникацији говорили образовани слојеви римског становништва, и чије трагове налазимо у Плаутовим комедијама, Петронијевом роману, те неким епистолографским делима.

Врсте речи[уреди]

промењиве речи у латинском језику
именице у латинском језикупридеви у латинском језикузаменице у латинском језику
бројеви у латинском језикуглаголи у латинском језикуприлози у латинском језику
непромењиве речи у латинском језику
прилози у латинском језикупредлози у латинском језику
везници у латинском језикуузвици у латинском језику

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Schools”. Britannica (1911 изд.). 
  2. Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Latin”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  3. Sandys, John Edwin (1910). A companion to Latin studies. Chicago: University of Chicago Press. стр. 811—812. 
  4. Clark (1900). стр. 1–3.
  5. Hu, Winnie (6. 10. 2008). „A Dead Language That's Very Much Alive”. New York Times. 
  6. Eskenazi, Mike (2. 12. 2000). „The New case for Latin”. TIME. 
  7. Finkenstaedt, Thomas; Dieter Wolff (1973). Ordered Profusion; studies in dictionaries and the English lexicon. C. Winter. ISBN 3-533-02253-6. 
  8. Uwe Pörksen, German Academy for Language and Literature’s Jahrbuch [Yearbook] 2007 (Wallstein Verlag, Göttingen 2008, pp. 121-130)
  9. 9,0 9,1 Loanwords in the World's Languages: A Comparative Handbook (PDF). Walter de Gruyter. 2009. стр. 370. 
  10. Pei, Mario (1949). Story of Language. ISBN 03-9700-400-1. 
  11. LaFleur, Richard A. (2011). „The Official Wheelock's Latin Series Website”. The Official Wheelock's Latin Series Website. 
  12. „University of Cambridge School Classics Project - Latin Course”. Cambridgescp.com. Приступљено 2014-04-23. 
  13. „Open University Undergraduate Course - Reading classical Latin”. .open.ac.uk. Приступљено 2014-04-23. 
  14. „The Latin Programme – Via Facilis”. Thelatinprogramme.co.uk. Приступљено 2014-04-23. 
  15. Beard, Mary (10. 7. 2006). „Does Latin "train the brain"?”. The Times Literary Supplement. Приступљено 20. 12. 2011. »No, you learn Latin because of what was written in it – and because of the sexual side of life direct access that Latin gives you to a literary tradition that lies at the very heart (not just at the root) of Western culture.« 

Литература[уреди]

  • Sandys, John Edwin (1910). A companion to Latin studies. Chicago: University of Chicago Press. стр. 811—812. 
  • Allen, William Sidney (2004). Vox Latina – a Guide to the Pronunciation of Classical Latin (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-22049-1. 
  • Baldi, Philip (2002). The foundations of Latin. Berlin: Mouton de Gruyter. 
  • Bennett, Charles E. (1908). Latin Grammar. Chicago: Allyn and Bacon. ISBN 1-176-19706-1. 
  • Buck, Carl Darling (1904). A grammar of Oscan and Umbrian, with a collection of inscriptions and a glossary. Boston: Ginn & Company. 
  • Clark, Victor Selden (1900). Studies in the Latin of the Middle Ages and the Renaissance. Lancaster: The New Era Printing Company. 
  • Diringer, David (1996) [1947]. The Alphabet – A Key to the History of Mankind. New Delhi: Munshiram Manoharlal Publishers Private Ltd. ISBN 81-215-0748-0. 
  • Herman, József; Wright, Roger (Translator) (2000). Vulgar Latin. University Park, PA: Pennsylvania State University Press. ISBN 0-271-02000-8. 
  • Holmes, Urban Tigner; Schultz, Alexander Herman (1938). A History of the French Language. New York: Biblo-Moser. ISBN 0-8196-0191-8. 
  • Janson, Tore (2004). A Natural History of Latin. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-926309-4. 
  • Jenks, Paul Rockwell (1911). A Manual of Latin Word Formation for Secondary Schools. New York: D.C. Heath & Co. 
  • Palmer, Frank Robert (1984). Grammar (2nd изд.). Harmondsworth, Middlesex, England; New York, N.Y., U.S.A.: Penguin Books. ISBN 81-206-1306-6. 
  • Sihler, Andrew L (2008). New comparative grammar of Greek and Latin. New York: Oxford University Press. 
  • Vincent, N. (1990). „Latin”. Ур.: Harris, M.; Vincent, N. The Romance Languages. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-520829-3. 
  • Waquet, Françoise; Howe, John (Translator) (2003). Latin, or the Empire of a Sign: From the Sixteenth to the Twentieth Centuries. Verso. ISBN 1-85984-402-2. 
  • Wheelock, Frederic (2005). Latin: An Introduction (6th изд.). Collins. ISBN 0-06-078423-7. 
  • Curtius, Ernst (2013). European Literature and the Latin Middle Ages. Princeton University. ISBN 978-0-691-15700-9. 

Спољашње везе[уреди]

Језичке алатке[уреди]

Курсеви[уреди]

Граматика и учење[уреди]

Фонетика[уреди]

Вести и аудио на латинском језику[уреди]

Онлине заједнице на латинском језику[уреди]