Латински језик

Из Википедије, слободне енциклопедије

Латински језик (lingua latīna) је класични језик који припада италској грани индоевропских језика. Латински алфабет је настао из етрурског и грчког алфабета.

Латински је првобитно говорен на подрчју Лацијума.[1] Кроз моћ Римске републике, латински је постао доминантни језик, најприје у Италија па затим и широм Римског царства. Вулгарни латински се развио у романске језике, као што су италијански, француски, шпански, португалски и румунски. Латински, италијански и француски су дали много ријечи енглеском језику. Старогрчки и латински језик се користе као језици науке у теологији, биологији и медицини.

У касној Римској републици (75. прије н. е.), старолатиснки је стандардизован у класични латински језик. Вулгарни латински је био колоквијални облик говора у исто вријеме и то је потврђено у записима и дјелима као што су дјела Плаута и Теренција.[2] Каснолатински је био писани језик од 3. вијека, а средњовјековни латински је био у употреби од 9. вијека до периода Ренесансе када се користи ренесансни латински. Касније, развили су се рани савремени латински и савремени латински језик. Латински језик је кориштен као језик међународне комуникације, образовања и науке све до касног 18. вијека, када је почео да га замјењује вернакулар. Црквени латински је опстао као службени језик Свете столице и римског обреда Католичке цркве.

Врсте речи[уреди]

промењиве речи у латинском језику
именице у латинском језикупридеви у латинском језикузаменице у латинском језику
бројеви у латинском језикуглаголи у латинском језикуприлози у латинском језику
непромењиве речи у латинском језику
прилози у латинском језикупредлози у латинском језику
везници у латинском језикуузвици у латинском језику

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Sandys, John Edwin (1910). A companion to Latin studies. Chicago: University of Chicago Press. pp. 811–812. 
  2. Clark (1900). стр. 1–3.