Пређи на садржај

Те Вахипоунаму

С Википедије, слободне енциклопедије
Милфорд Саунд
Светска баштина Унеска
Те Вахипоунаму - југозападни Нови Зеланд
Назив на званичном списку светске баштине
ЛокацијаЈужно острво, Нови Зеланд
КритеријумиПриродни: vii, viii, ix, x
Референца551
Унеско регија2.600.000 ха
Координате45° 02′ 10″ С 167° 19′ 12″ Е / 45.03611° Ј; 167.32000° И / -45.03611; 167.32000
Историја уписа у светску баштину
Упис1990 (14. седница)

Те Вахипоунаму (маорски за „место зеленог камена”) локација је светског наслеђа на југозапасном углу Јужног Острва Новог Зеланда.

Локација Те Вахипоунаму је уписана на Списак светске баштине 1990. године и покрива 26.000 км². Ово место обухвата четири национална парка: Аораки/Маунт Кук, Фјордланд, Мт Аспиринг и Вестланд. Сматра се да садржи неке од најбољих савремених приказа оригиналне флоре и фауне Гондване, што је један од разлога за његово уврштавање на списак светске баштине.[1]

Опис[уреди | уреди извор]

Те Вахипоунаму се протеже 280 километара дуж западне обале Јужног острва Новог Зеланда. Надморска висина овог копненог подручја креће се од нивоа мора до 12.349 стопа на Аораки/Мт. Кук. Понегде се протеже у унутрашњости чак 56 миља. Те Вахипоунаму је карактерисан заснежним врховима, сафирним језерима, водопадима, фјордовима и долинама. Такође је дом стотинама од најактивнијих ледењака на свету, при чему су два главна глечер Франц Џозеф и Фокс. То је највеће и најмање модификовано подручје природног екосистема Новог Зеланда. Као такво, флора и фауна овог подручја је најбољи савремени приказ древне биоте Гондваналанда на свету.

Флора[уреди | уреди извор]

Вегетација у Те Вахипоунаму је разнолика и у суштини нетакнута. На планинама је богата алпска вегетација грмља, тусокса и биљки. У топлијим и нижим надморским прашумама доминирају високи подокарпи.[2] На западу има више кишних шума и мочвара, а најопсежније и најмање модификоване природне слатководне мочваре на Новом Зеланду налазе се на овом подручју. Обалску равницу Вестланд карактеришу мочваре високе плодности и тресетишта ниске плодности.

Фауна[уреди | уреди извор]

Те Вахипоунаму је дом многим аутохтоним животињама и садржи највећу и најзначајнију популацију шумских птица у земљи. Укупна дивља становништво такаха, која броји само око 170 птица, налази се у неколико планинских долина у луци Фјордланд. Дуж југозападне обале налази се већина Новозеландских крзнених фока. Такође се у овом региону налазе јужни смеђи киви, велики пегави киви, жутокрунасти паракит, фјордландски пингвин, новозеландски сокол и браон тил. Најређи и најтежи папагај на свету, какапо, био је виђан у овом региону до раних 1980-их. Сада се верује да је на копну изумро.[3]

Популација[уреди | уреди извор]

Подручје Те Вахипоунаму је најмање насељени део Новог Зеланда.[4] Већина становника ради на пословима везаним за туризам, али постоје и друга занимања везана за коришћење земљишта. На обали се становници баве риболовом, испашом и рударством малих размера. У источном делу подручја светске баштине пасторализам је главни вид коришћења земљишта. Паша оваца и стоке дозвољена је по лиценци или закупу, иако је проглашење Те Вахипоунама светском баштином ограничило земљишта доступна за ове праксе.

Копнене формације[уреди | уреди извор]

Те Вахипоунаму је један од сеизмички најактивнијих региона на свету. Лежи преко границе две плоче, Тихоокеанске плоче и Индо-аустралијске плоче. Планине у том подручју резултат су тектонских кретања током последњих пет милиона година.[4] Леденици су такође главна карактеристика подручја. Њихов основни образац постављен је током плеистоценских глацијација, иако је дошло до значајних постглацијалних промена. Ове промене су веће у јужним Алпима него у Фјордландсима. Типичне промене укључују интензивне јалове, назубљене гребене и велике и мање падине стена. Клизишта, иако нису честа, представљају потенцијалну опасност за регион. Чак и са малом густином насеља и транспортним коридорима, постоји потенцијална појава клизишта у близини туристичке инфраструктуре у Јужним Алпима.[5]

Легенда[уреди | уреди извор]

Легенда о формирању овог региона и Јужног острва је следећа. Те Вахипоунаму је настао када су се четири сина Ракинуија, Небеског Оца, спустила са небеса и кренула на пут око Папатуанукуа, Земаљске Мајке. Током овог путовања њихов кану је ударио у гребен и браћа су се нашла насукана. Ледени ветар са Тасманског мора замрзнуо их је у камен и њихов кану је постао Јужно острво Новог Зеланда. Највиши од браће био је Аораки, а сада је Аораки Мт. Кук, док његова браћа и остали чланови посаде чине остатак Јужних Алпа.[6]

Унескова локација светског наслеђа[уреди | уреди извор]

Те Вахипоунаму је додат на Унескову листу светске баштине 1990. године. Национални парк Вестланд, Маунт Кук и Национални парк Фјордланд су раније били уписани на списак, али се сада сматрају делом Те Вахипоунаму, који покрива сва ова подручја.[4] Да би био уписан на овај списак, Те Вахипоунаму је испунио неколико критеријума. Садржи мноштво природних карактеристика које доприносе репутацији Новог Зеланда као места са изузетним пејзажима. Сматра се најбољим савременим примером биоте Гондваналанда и због тога је од глобалног значаја. Постоји висок степен геодиверзитета и биодиверзитета и станишта су углавном неизмењена. I финално, постоји широк спектар необичне флоре и фауне Новог Зеланда, који показују његову еволуциону изолацију.

Заштита и управљање[уреди | уреди извор]

Законски услови[уреди | уреди извор]

Већина земљишта у Те Вахипоунамуу је у власништву Круне (владе и народа Новог Зеланда), а њоме управља Одељење за конзервацију (Нови Зеланд). Најважнији прописи су Закон о националним парковима из 1980, Закон о конзервацији из 1987. и Закон о резерватима из 1977, који нису направљени посебно за Те Вахипоунаму, већ се примењују на цео Нови Зеланд. Постоји законски мандат за очување и заштиту природних и историјских ресурса како би се одржала њихова суштинска вредност, обезбедило њихово уважавање и рекреативно уживање од стране јавности, као и заштите могућности за будуће генерације.[3]

Уговор из Вајтангија[уреди | уреди извор]

Уговор из Вајтангија даје народу Нгај Таху углед и власт над земљом. Одељење за заштиту дужно је да се придржава принципа овог споразума. То подразумева споразум о партнерству са народом Нгај Таху. Ово партнерство укључује годишњи процес пословног планирања са Нгај Таху иви (свеобухватном племенском влашћу), што Нгај Таху даје прилику да се укључи и допринесе оперативном управљању имовином.[3]

Уговор ипак није увек поштован, али је постигнуто поравнање око времена када је Те Вахипоунаму проглашен подручјем светске баштине.[7] Импликације овог споразума биле су троструке. Прво Маунт Кук је постала Аораки/Маунт Кук и договорено је да 88 других топографских карактеристика има двострука маорска/енглеска имена. Друго, назив Аораки враћен је племену Нгај Таху који га је потом поклонио народу Новог Зеланда. I коначно, племену су дата права приступа и привременог боравка за прикупљање традиционалне хране и материјала.

Туризам[уреди | уреди извор]

Главне туристичке атракције у оквиру Те Вахипоунаму су Милфорд Саунд[8][9][10] и Милфорд Трак,[11][12] Лејке Те Анау[13][14] и Кеплер Трак,[15][16][17][18] стаза Раутберн и планина Аспајринг, Аораки/Маунт Кук, и ледник Тасман, ледник Франц Џозеф и ледник Фокс. У региону постоје само два главна пута, аутопут Хаст и аутопут Милфорд. Дуж ових аутопутева, који се називају „аутопутевима наслеђа”, простире се мрежа од десет центара за посетиоце и мноштво стаза у природи. Главна атракција Те Вахипоунама и Новог Зеланда генерално је природни пејзаж. Једна студија је открила да су кључни мотивациони фактори за посетиоце Те Вахипоунама пејзажи и рекреативне активности.[19] Туризам у Те Вахипоунаму је „зелени” туризам заснован на природи.[20] Постоји комбинација природе и авантуристичког туризма, али и туристичке активности које су засноване само на природи, као што су шетња природним парковима, посматрање китова и излети бродом у Фјордланд Саундсу. Потом су ту активности као што су пешачење или планинарење, које садрже авантуристичке компоненте попут преласка река или планинских превоја, док се ужива у природном пејзажу. Чак и авантуристичке активности попут шетње глечером, славарења и пењања одвијају у природном окружењу.

Дивљина[уреди | уреди извор]

Унутар Те Вахипоунаму постоје четири подручја дивљине. Ова подручја су Хукер-Ландсборо, која се простире на 41.000 ха, Оливин (80.000 ха), Пемброк (18.000 ха) и Глезнок (125.000 ха). Ова подручја дивљине заједно чине 10% укупне површине Те Вахипоунама.[7] Њима се строго управља у складу са Новозеландском политиком дивљине. Ова политика дефинише подручја дивљине као „дивљине које су, изгледа једино биле погођене снагама природе, са било каквим отиском људског уплитања у основи неприметним. Наменска подручја дивљине се одржавају у њиховом нетакнутом природном стању.”[21] У тим областима нема објеката за посетиоце. Нема путева, колиба, мостова или чак стаза. А нема ни приступа ваздушним путем за рекреативне или комерцијалне сврхе. Посетиоци улазе у ове области „под условима природе”.

Подручја дивљине овековечавају идеје о чистоћи и природи које већ дуго постоје. Џон Мјур и Алдо Леополд залагали су се за заштиту америчке дивљине и идеје о дивљини биле су један од темеља за еколошки покрет у Сједињеним Државама.[22] Политика дивљине Новог Зеланда одражава ове идеје са критеријумима о томе да ли је ово заштићено земљиште за уживање, али да га људи готово не дирају. Стални успон туризма на Новом Зеланду утиче на ово искуство. Постоји перцепција гужве на неколико пешачких стаза. Ово утиче и умањује жељено искуство дивљине и самоће.[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ УНЕСЦО Адвисорy Бодy Рецоммендатион
  2. ^ Синцлаир, W.Т.; Милл, Р.Р.; Гарднер, M.Ф.; Wолтз, П.; Јаффрé, Т.; Престон, Ј.; Холлингсwортх, M.L.; Понге, А.; Мöллер, M. (2002). „Еволутионарy релатионсхипс оф тхе Неw Цаледониан хетеротропхиц цонифер, Параситаxус уста (Подоцарпацеае), инферред фром цхлоропласт ТРН L-Ф интрон/Спацер анд нуцлеар рДНА ИТС2 сеqуенцес”. Плант Сyстематицс анд Еволутион. 233 (1–2): 79—104. С2ЦИД 25692189. дои:10.1007/с00606-002-0199-8. 
  3. ^ а б в “Те Wахипоунаму – Соутх Wест Неw Зеаланд”. УНЕСЦО. https://whc.unesco.org/en/list/551/
  4. ^ а б в “Te Wahipounamu (South-West New Zealand World Heritage Area), New Zealand” (2008). The Encyclopedia of Earth.
  5. ^ Korup, Oliver (March 2005). “Geomorphic hazard assessment of landslide dams in South Westland, New Zealand: fundamental problems and approaches”. Geomorphology 66: 167-188.
  6. ^ Whitelaw, Sonny (August 2007). “Te Wahipounamu’s Rivers of Ice”. World & I 22: 2.
  7. ^ а б Molloy, Les, and Murray Reedy. “Wilderness Within World Heritage: Te Wahipounamu, New Zealand”.
  8. ^ Cook, Marjorie (20. 2. 2010). „Highway through heritage”. New Zealand Herald. Приступљено 24. 2. 2010. 
  9. ^ "Over and Under: Linking Queenstown and Milford Sound". e.nz magazine, IPENZ, May/June 2007
  10. ^ "Real Journeys rapt with Kiwi Must-Do's", Scoop, 13 February 2007.
  11. ^ „'Great Walks' - NZTRAILRUN”. NZTRAILRUN (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 04. 2019. г. Приступљено 2017-03-22. 
  12. ^ McKerrow, Bob; Woods, John (1994). Coast to Coast: The Great New Zealand Race. Christchurch, New Zealand: Shoal Bay Press. стр. 23. ISBN 978-0-908704-22-4. 
  13. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2010-05-23. г. Приступљено 2009-08-30. 
  14. ^ „Lakes in New Zealand”. Ministry for the Environment. Архивирано из оригинала 2008-10-15. г. 
  15. ^ Hosking, Gordon; Hosking, Michele; Kamp, Peter; Kamp, John (2002). Kiwi Footpaths Track Guide No.2 The Kepler. Kiwi Footpaths Limited. ISBN 0-473-08820-7. 
  16. ^ Kepler Track (Мапа) (3rd изд.). 1 : 60,000. Parkmap. Картографија: GeoSmart (NZ) Ltd. New Zealand Department of Conservation. 2003. 
  17. ^ DuFresne, Jim (новембар 2006). Tramping in New Zealand (6th изд.). Victoria, Australia: Lonely Planet Publications Ply Ltd. стр. 302. ISBN 1-74059-788-5. 
  18. ^ „Kepler Track” (PDF). New Zealand Department of Conservation. 2006—2007. Приступљено 2007-05-18. 
  19. ^ Thompson-Carr, Anna (2012). “Aoraki / Mount Cook and the Mackenzie Basin’s transition from wilderness to tourist place”. Journal of Tourism Consumption and Practice 4: 30-58.
  20. ^ а б Eijgelaar, Eke (February 2006). “How eco is nature-based tourism? An analysis of German tourism to New Zealand’s natural heritage and impacts of nature-based activities”. MA Thesis, Eberswalde: University of Applied Sciences.
  21. ^ “The State of Wilderness in New Zealand”. (2001). Department of Conservation.
  22. ^ Kosek, Jake (2006). In Understories: the Political Life of Forests in Northern New Mexico. Duke University Press.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Te Vahipounamu на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Te_Vahipounamu&oldid=27840284”