Транс активизам
Транс активизам је облик удружавања заснован на промоцији и заштити права транс, интер и родно варијантних особа,[1] односно особа рођених са репродуктивном или анатомијом полних органа која није у складу са типичним дефиницијама мушког или женског, и превазилажења традиционалних бинарних полно-родних подела на релацији мушко-женско.
Предуслови[уреди | уреди извор]
Неке од појава које спадају у облике трансродности сматрају се у медицини поремећајем родног идентитета или родном дисфоријом. Ипак, многе трансродне особе се не слажу са оваквим класификовањем трансродности и радије говоре о варијантама људског понашања, него о поремећају.
Кроз живот трансродне особе прати мноштво стигми, међу којима су најозбиљније запошљававање и здравствена заштита.
Приликом запошљавања, особа мора да прође кроз процес легитимисања. У том моменту, уколико трансродна особа још увек не испуњава услове за промену имена и ознаке пола у документима, долази до присилног аутовања: особа мора да објасни зашто она изгледа као жена, а у документима је мушки пол/име и обрнуто.
Како се полови разликују по анатомији, генетици и хормонским обрасцима, то се у медицини различите болести различито манифестују код мушкараца и код жена. Када си трансродна особа која, на пример, хормонском терапијом мења свој доминантни полни хормон, или, пак, облик својих гениталија операцијама, неке болести се могу манифестовати другачије него код пола по рођењу. Транс особе такође могу доживети потешкоће приликом покушаја приступања здравственом осигурању уколико још увек нису промениле законску ознаку пола или уколико им треба преглед атипичан за род са којим се идентификују. На пример, предуслов за операцију за транс жене је ултразвук тестиса, док је код транс мушкараца то ултразвук материце.
Велики број људи, чак и оних који су медицински писмени, је збуњено када особа која изгледа као жена тражи преглед тестиса, и често долази до дискриминације, јер су трансродна тела стигматизована и у медицини.
Напред наведени проблеми и мнопги други ненаведени, покренулели су потребу за транс активизам, као би кроз бројна удружења организованије и снажније транс, интер и родно варијантних особа оствариле елементарна љуска права, пре свега она на рад, социјалну и здравствену заштиту, и солободиле се стигматизације.
Мисија[уреди | уреди извор]
Мисија транс активизма је постизање пуне равноправности особа свих родова, родних идентитета и/или родног изражавања, путем оснаживања, јавног заговарања, непосредног рада и подршке, образовања, сензибилизације, истраживања и других активности.[2]
Један од задатака транс активизма је видљивост транс, интер и родно варијантних особа и успостављањем првих контаката с другим члановима/ицама транс заједнице, како би се створио нови простор за транс особе у некој земљи, односно стабилан и сигуран простор који су транс особе омогућиле себи и другим транс особама.[3]
Покретачи[уреди | уреди извор]
Покретачи транс активизма су углавном млади људи, који имају приступ интернетским изворима и друштвеним медијима, или су обично већ укључени у шири ЛГБТИQ покрет. Они су кроз директне контакте наметнули потребу да транс заједница треба простор за састанке који се не налази искључиво на Интернету.[2]
Феминистичке и лезбејске невладине организације биле су на челу иницијатива за оспособљавање активиста у бављењу правима заснованим на родном идентитету и родном изражавању, тиме што су истицале здравствене проблеме транс популације и развијале нове језичне облике који одражавају и негују инклузивност. Мањак информација и подршке за транс особе у ранијем раздобљу довео је до оснивања првих група за подршку и интернетских форума. Такве су активности потакнуле транс особе на стварање стабилних, сигурних простора за друге транс особе, што је као последицу имало повећање транс активизма у првим деценијама 21. века.[4]
Посебан облик деловања транс активизма укључује:[2]
- снажну сарадњу и спровођење пројеката са невладиним организацијама које су у ранијем историјском периоду радиле на побољшању транс права,
- континуирано побољшање сарадње са надлежним државним институцијама и доносиоцима одлука.
- међусобну сарадњу паневропских организација
- повезивање транс активиста оснивањем ТМБ која, заједно са другим новооснованим транс групама у неколико суседних земаља (нпр на Балканском полуострву), које су постале референца за транс особе у некој регији.[2]
Проблеми[уреди | уреди извор]
У свом раду транс активизам наилази на следеће проблеме:[2][5]
- пораст организација клериклане деснице,
- мањак имплементација закона, као и грађанског ти полног васпитања,
- присутност нестабилности, корупције, ксенофобије и неповерења у институције, и
- непрепознатост невладиних организациа као меродавног фактора.
Изазови с којима се суочавају транс активисти/це укључују:
- недостатак иницијатива које воде транс особе,
- маргинализацију транс тема и идентитета унутар ЛГБТИQ покрета,
- ниска видљивост транс тема, и
- потешкоће у организованом ангажовању транс популације, узроковане њиховим страхом од насиља и изолације.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Поштић, Ј. (2004). Проглас: Трансродност – Загреб Приде 2004.
- ^ а б в г д Амир Хоџић, Ј. Поштић и Ариан Кајтезовић (Не)видљиво Т: Транс активизам у Хрватској (2004.-2014) У: Бојан Билић & Сања Кајинић (Едс) Интерсецтионалитy анд ЛГБТ Ацтивист Политицс: Мултипле Отхерс ин Цроатиа анд Сербиа Палграве Мацмиллан Лондон 2016
- ^ Транс Аид. (2012). Транс аид стратегиц план. Загреб: Транс Аид
- ^ Сунко, V. (2012). Ноа Пинтарић: Осјећај кривог спола тек сада нестаје
- ^ ХИНА. (2014). Љубичић: Говор мржње и дискриминација спрам родних мањина прожимају хрватско друштво.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Транс активизам у Србији - www.yоутубе.цом