Родна дисфорија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слобода изражавања родног идентитета у себи укључује и право на родну нејасност и родну контрадикцију. Тако нека особа себе може доживљавати као женско, иако је рођен са мушким телом и обратно, што код ње може изазвати родну дисфорију.

Родна дисфорија, поремећај родног идентитета, родни несклад или трансродност депресивни је синдром који се јавља код особа које дисфорију доживљавају због незадовољства својим идентитетом (родно/полним) који им је рођењем додељен.[1] То је психијатријска класификација која описује проблеме повезане са транссекуалношћу али и трансвестизмом и најчешће је примењивана дијагноза код транссексуалаца.[2]

Кроз историју је показано да је основни проблем у идентификацији транссексуалних особа, њихово стапање са другим облицима родне дишфорије (трансвеститизам, родна нескладност, хомосексуализам). Задатак научника у покушају да уђу у траг узроку феномена транссексуализма дуго је комликовала чињеницом да су концепт транссексуализма, рода и родног идентитета били непознати све до појаве сексолошких истраживања у деветнаестом веку.

Транссексуална особа, било да је трансжена, или трансмушкарац, живи у свакодневном нескладу свог родног идентитета и свог билошког пола, трајно желећи да ова два аспекта родова доведу у хармонију, употребуом хормона жељеног пола, као и одговарајућим хируршким процедурама родног усклађивања.

У последњих десетак година неколико студија се бавило испитивањем квалитета живота родно дисфоричних особа, и већина је закључила да је значајно побољшан начин живота код пацијената који су завршили свој транзицију и имали хируршку интервенцију родног усклађивања.[3][4] Такође, истраживања многих аутора доказала су да позитивни резултати хируршких интервенција значајно утичу на психолошко стање пацијената, као и на позитивну слику свога тела и на свеукупни изглед.[5][6][7]

Дефинисање термина[уреди]

У литератури о родној дисфорији присутно је много конфузије када је у питању дефинисање термина у овој области. Термини транссексуализам и трансродност се врло често користе алтернативно, што доводи до додатне конфузије, као и ситуација када се транссексуализам, родна дисфорија или поремећај полног идентитета користе алтернативно.[8]

Термини пол и род се могу сматрати синонимима према језичким речницима, међутим када се посматра стручна литература, међу њима се прави значајна разлика. Род се у правопису односи на поделу речи по биолошком или социолошком роду. Тако се разликују „мушки” и „женски” род за све што је живо и „средњи” за све што је неживо. Термин род је у сексологију уведан тек седамдесетих година прошлог века кад је служио као међутермин како би се направила јаснија разлика између социјалног рода - фемининости (женствености) односно маскулиности (мужевности) и биолошког пола - мушки и женски.[9][10]

Истражујући пацијенте са хермафродитизмом, Џон Мани, амерички психијатар и сексолог увео термин родна улога, како би означио род како је видђен социолошки, од стране других. Према њему, пол је требало да се користи као квалификацијски критеријум (генетски, хормонски и пол унутрашњих и спољашњих гениталија), док је термин род требао да буде инклузивнији и да укључује соматски и понашајни критеријум.[9]

Мани је увео и родни идентитет, под којим је подразумевао како особа доживљава себе у вези са својом сопственом родом, укључујући и основне особне идентитет мушкарца или жене, односно дечака или девојчице.[11]

Традиција и општа култура препознају два рода - мушки и женски, а у складу са тим, род мора одговарати биолошком полу - мушки или женски. Према културолошким и традиционалним уверењима о постојању јасних полних разлика, проистичу и уверења о одређеном начину облачења, игара, врсте играчака и слично (нпр. плаве панталоне и аутићи за дечаке, роза хаљине и лутке за девојчице).[11]

Родна дисфорија

Родна дисфорија представља медицинско стање које се односи на било које особу у континууму трансродности. Дијагноза родне дисфорије не значи да је нека особа аутоматски и транссексуална.[12] Код родно дисфоричних особа може постојати аверзија према некоме или према свим анатомским карактеристикама и социјалним улогама везаним за биолошки пол.

Тако на пример, у родно дисфоричне особе спадају трансвестити, пошто имају потребу да се повремено облаче у одећу супротног пола због сексуалног узбуђења.[13]

Претпоставке[уреди]

Родни идентитет

Родни идентитет подразумева човекову родну самоконцепцију, не неопходно зависну о полу који му је приписан рођењем. Родни идентитет је карактеристика свакога људског бића и не значи само бинарни концепт мушкога или женскога. Зато слобода изражавања родног идентитета треба да укључи и право на родну нејасност и родну контрадикцију.

Родно изражавање

Родно изражавање можемо разматрати и као начин на који се човек или жена изражава у спољној презентацији и/или њихову појавност кроз понашање, фризуру, одевање, телесне карактеристике, глас или остале спољашње одлике.

Родне слободе

Права сваке особе да изрази свој род на начин који сама изабере су родне слободе. Међутим слободе роднога изражавања и родног идентитета у реалном животу гурају се на страну и проглашавају безвредним проблемом у општем схватању људских права.

Зато се питање родне слободе у многим друштвима „закључава“ и одлаже, а последица је та да се људи који прекорачују родне норме и слободе чине „невидљивим,“ чиме се подупире опозиција; женско и мушко, хетеросексуално и хомосексуално.

Знаци[уреди]

Особа са родном дисфоријом може патити од анксиозности, несигурности и трајних непријатности изазваних полом у којем је рођена, јер верује да је њен родни идентитет различит од анатомског пола (нпр. мушкарац са родном дисфоријом ће осећати да је женско иако је рођен са мушким телом).[14]

Симптоми родне дисфорије обично се почињу јављати у детињству. Нпр. дете може одбијати да носи мушку или женску одећу, или да учествује у мушким или женским играма и активностима. У већем броју случајева, овај облик понашања је нормалан део одрастања, али у случајевима родне дисфорије, овакво понашање наставља се и током адолесценције, све до старијег узраста.

Овако нпр. симптоме родне дисфорије описује особа која је дуги низ година патила од овог поремећаја:

Дисфорију ЛГБТ особе могу доживљавати јако дуго, јер често много година живе у родном идентитету који друштво очекује од њих све док, коначно, њихова невоља не постане неподношљива (изражено депресивна) и они тада пролазе кроз фазу транзиције ка сталном животу у складу са полном улогом која је удобнија за њих.

Након што успоставе осећај своје целовитости, ЛГБТ особе су онда боље оспособљене да себи и друштву, пруже пун допринос у свим сферама живота а дисфорија је слабо изражена. Зато многи од оних који живе све време у новој родној улози желе да себе сматрају обичним мушкарцима и женама.[15]

Терапија[уреди]

Када је у питању психосоцијална адаптација пацијената са родним дисфоријом, студије које су се бавиле испитивањем ових болесника су закључиле да промене које се јављају током лечења родне дисфорије (примена хормонске терапије, одевање одеће супротног пола, живот у улози супротног пола, прихватање од средине у којој живе) могу имати последице на друштвени живот ових особа. Наиме, улога психијатра и психотерапеута у преоперативној припреми пацијената са родним дисфорјем је да осигурају да ће будући кандидат за хируршку интервенцију показати стабилност у својој психосоцијалној адаптацији.[16][17][18]

Најважнији корак у лечењу родне дисфорије, односно транссексуализма, је адекватна психијатријска евалуација, од најмање два експерта који познају родну дисфорију у складу са WPATH стандардима, у циљу избегавања случајева код којих ће се јавити кајање након извршења операције.

У случајевима када се јавља потреба за реконверзију, приступ таквим пацијентима треба бити мултидисциплинаран са неопходном детаљном проценом пацијента од стране најмање два психијатра.[19]

Оперативне технике

Хируршке технике за реконструкцију гениталија код трансжена су се развијале паралелно са развојем технике за реконструкцију вагине код биолошких жена у случајевима када она недостаје. У циљу лечења стања у којима вагина не постоји код биолошких жена, данас се највише користе Векјетијева техника, Давидов техника креирања неовагине од перитонеума или креирање неовагине васкуларизованим сегментима црева.[20]

Једна од техника која је такође присутна је Франкова дилатација, која представља нехируршку методу, али изискује дуготрајну сарадњу и стрпљење пацијента.[20]

Посматрајући популација трансжена, у зависности од анатомских карактеристика пацијента, данас је најчешће коришћена техника у реконструкцији неовагине инверзије пенилне коже у комбинацији са слободним трансплантатима или васкуларизованим режњевима пореклом из коже скротума. Реконструкција неовагине различитим кожним васкуларизованим режњевима негениталне коже или слободним трансплантатима пуних или парцијалних дебљина коже, све су ређе користе, имајући у виду висок проценат постоперативних компликација у смислу стенозе неовагине.[20]

У случајевима када код пацијената укључују GnRH блокатори пре пубертета, и када у току полног развоја не дође до задовољавајућег развоја спољашњих мушких гениталија, као хируршка техника избора у креирању неовагине може се користити једна од техника коришћењем васкуларизованих цревних сегмената.[20]

Референце[уреди]

  1. Gender identity disorder, Academic Dictionaries and Encyclopedias, en.academic.ru, Приступљено 11. 4. 2013.
  2. Harry Benjamin International Gender Dysphoria Association, HBIGDA Standards Of Care For Gender Identity Disorders, Sixth Version, Standards Of Care For Gender Identity Disorders, Harry Benjamin International Gender Dysphoria Association, 2001-02, [1], Приступљено 11. 4. 2013.
  3. De Cuypere G, T'Sjoen G, Beerten R, Selvaggi G, De Sutter P, Hoebeke P, Monstrey S, Vansteenwegen A, Rubens R. Sexual and physical health after sex reassignment surgery. Arch Sex Behav. 2005;34(6):679-90
  4. Weyers S, Elaut E, De Sutter P, Gerris J, T'Sjoen G, Heylens G, De Cuypere G, Verstraelen H. Long-term assessment of the physical, mental, and sexual health among transsexual women. J Sex Med. 2009;6(3):752-60
  5. Hess J, Rossi Neto R, Panic L, Rübben H, Senf W. Satisfaction withmale-to-female gender reassignment surgery. Dtsch Arztebl Int.2014;111(47):795-801.
  6. Costantino A, Cerpolini S, Alvisi S, Morselli PG, Venturoli S,Meriggiola MC. A prospective study on sexual function and mood in female-tomaletranssexuals during testosterone administration and after sex reassignmentsurgery. J Sex Marital Ther. 2013;39(4):321-35.
  7. Imbimbo C, Verze P, Palmieri A, Longo N, Fusco F, Arcaniolo D,Mirone V. A report from a single institute's 14-year experience in treatment ofmale-to-female transsexuals. J Sex Med. 2009;6(10):2736-45.
  8. Childs M. Transsexualism: Some theological and ethical perspectives. Dialog: A Journal of Theology, 2009;48(1):30-41
  9. 9,0 9,1 Duišin D. Terminologija i poznavanje roda. U Duišin D, Djordjević M. Eds:Transseksualizam multidisciplinarni fenomen. Branmil. Beograd 2016;20.
  10. Money J, Ehrhardt A.A. Man & woman, boy & girl the differentiation and dimorphism of gender identity from conception to maturity. Baltimore, MD.: John Hopkins University Press; 1972;311.
  11. 11,0 11,1 Duišin D. Terminologija i poznavanje roda. U Duišin D, Djordjević M. Eds: Transseksualizam multidisciplinarni fenomen. Branmil. Beograd 206;21.
  12. Damodaran S, Kennedy T. The Monash Gender Dysphoria Clinic: Opportunities and challenges. Australasian Psychiatry. 2000;8(4):355-7.
  13. American Psychiatric Association. Diagnostic and statistical manual of mental disorders, 4th Ed. Washington, DC: American Psychiatric Association 1995
  14. Jugović, I. (2004). Zadovoljstvo rodnim ulogama. Diplomski rad. Zagreb: Odsjek za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu.
  15. The Harry Benjamin Inernational Gender Dysphoria Association’s Standards Of Care For Gender Identity Disorders, Sixth Version, 2001.
  16. Landén M, Wålinder J, Hambert G, Lundström B. Factors predictive of regret in sex reassignment. Acta Psych Scand 1998;97(4):284-9
  17. Duisin D, Rakic Z, Nikolic-Balkoski G, Cavic T. Monitoring of quality of life and outcomes in transsexuals before and after sex-change treatment. Eur Psychiatry. 2002;17(1):208).
  18. Weyers S, Elaut E, De Sutter P, Gerris J, T'Sjoen G, Heylens G, De Cuypere G, Verstraelen H. Long-term assessment of the physical, mental, and sexual health among transsexual women. J Sex Med. 2009;6(3):752-60
  19. Djordjevic ML, Bizic M, Duisin D, Bouman MB, Buncamper M. Reversal surgery in regretful male to female transsexuals after sex reassignment surgery. J Sex Med. 2016;13(6):1000-7
  20. 20,0 20,1 20,2 20,3 Marta Bižić, Rekonstrukcija genitalija u hirurgiji promene pola iz muškog u ženski, Doktorska disertacija, Beograd, 2017.
Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).